Predrag Delibašić (2): Muzički ukus mi se menja konstantno

SMEDEREVSKA PALANKA – BEOGRAD – PERT I OBRATNO

---

Moja ideja je da uradimo 100 primeraka, da kupimo 100 belih kartonskih omota i damo ih prijateljima i lokalnim umetnicima da nešto nacrtaju / oslikaju na njima. Tih 100 omota smo izložili na izložbi kada smo radili promociju i super je izgledalo… Na svirci u Tokiju u klubu naletim na dva prijatelja iz Perta. Došli su na odmor i ortak im preporučio da vide japanski bend koji nam je bio predgrupa. Likovi nisu ni znali da sam ja u glavnom bendu koji svira to veče. Eto, koliko sam dobar u samopromociji… 

U nekim ranijim intervjuima si pominjao da si imao srednjoškolski bend koji je ostao u lokalnim okvirima, a po odlasku u Australiju tek si 2001. opet krenuo da sviraš. Taj prvi bend Sokkol, sem što je koncertno bio aktivan, nije ništa bitno uradio, koliko sam shvatio, ali već naredni Soviet Valves je za godinu dana uspeo dosta toga da postigne. Ajd nam približi taj bend, to vreme i šta ti danas on znači.

Predrag: Sokkol je bio prvi bend sa kojim sam svirao koncerte ovde i pomogao mi je da „ispeknem zanat”, kako što se samog sviranja tiče, do organizacije koncerata. Nakon njega sam sa pevačem Milošem i bubnjarem osnovao Soviet Valves. Na drugoj gitari (nismo imali bas) je bio Clinton Bell, koji je kasnije bio sa mnom u Night Signals i najzad u Zerodent.

Soviet Valves su prvu svirku imali u maju 2004, a poslednju u maju 2005. Za godinu dana smo uradili preko 20 pesama i odsvirali 41 koncert. Nekada i po dva za veče. Jednostavno: tada se moglo. Bilo je dosta mesta za svirku i dovoljno publike. Negde u septembru 2004. smo zamenili bubnjara i tada smo mnogo bolje zvučali.

Meni je taj bend mnogo značio. Prvo, bili smo super ortaci. Muzički smo se super slagali. Pesme smo lako pisali i još lakše uvežbavali i kada je izgledalo kao da možemo malo da se uzdignemo na nivou cele Australije pevač je doneo odluku da se preseli u London, gde i danas živi i radi. Srce mi je bilo slomljeno jer mi najbolji ortak odlazi, pa onda zato što se bend raspada. Imali smo 3 svirke kada bi on dolazio ovde, poslednju pre par godina. Bilo je kao da nikad nismo prestali da sviramo zajedno.

Imali smo jedan lathe-cut split singl sa lokalnim bendom Whitechapel, dva CD EP-ja, jedan 7”EP sa 4 pesme i pre kojih desetak godina nam je lokalni izdavač uradio mini LP sa 6 pesama.

Vrlo brzo za Soviet Valves si pokrenuo eksperimentalni sastav Abe Sada, te sastav Bamodi. Sa Abe Sada si dobacio i do Japana, odsvirao par turneja, objavio nekoliko diskova, dok si sa Bamodi svirao po Australiji i takođe bio diskografski aktivan. Hajde nešto više o ovim bendovima, izdanjima i koncertima.

Predrag: Abe Sada i Bamodi su krenuli u otprilike isto vreme. Nakon Soviet Valves sam se pridružio lokalnom indie rock bendu Airport City Shuffle, jer sam znao bubnjara, a imali su ugovorenu turneju po Australiji, što je meni bilo super, jer nikad nisam svirao van Perta. Ipak, nakon godinu dana sam napustio bend, jer sam hteo više da se posvetim Bamodi.

Abe Sada je bio improvizujući eksperimentalni bend sa uglavnom četiri bas gitare. Dakle, pesme nisam mora da „učim”, već samo da na licu mesta pravim buku na basu. To jeste bilo zabavno, ali nije bilo nešto gde sam video sebe na duge staze. Imali smo dve turneje po Japanu i to mi je bilo prvi put da sviram van Australije. Super dragoceno iskustvo, svakako. Objavili smo 3 CDa (dva u Japanu) i jedan split LP, na kojem je bila jedna kompozicija na celoj strani LP-ja, gde je nas preko 30 sviralo bas gitare. Snimali smo u jednoj staroj galeriji i sećam se da mi je bila frka da će plafon da se sruši zbog glasnih niskih frekvencija i sve vreme sam gleda gde da pobegnem ako se to desi, hahaha.
Bamodi je bio trio i ja sam imao viziju Minutemen/Nomeansno. Za drugu dvojicu ne znam da li su se slagali sa time, ali smo se dobro muzički slagali i brzo pravili pesme. Cilj je bio jednostavan: strofa, možda dve, refren, kraj! U Bamodi sam svirao bas i bilo je malo naporno da naučim pesme, jer su bile kompleksne, ali mislim da sam solidno obavio taj posao. Imali smo masu koncerata (dok su ljudi jos išli na svirke/pre nego je YouTube i Netflix oteo publiku), te dve turneje po istoku zemlje. Objavili smo jedan album i jedan split album sa japanskim bendom Bariken, oba samo na CD-u.

Tvoj naredni bend Smrts je nastao nakon perioda kada si radio kao solo autor, da bi onda shvatio da ti treba bend. Koliko je bilo komplikovano promovisati instrumentalni sastav i kakva je bila reakcija na muziku Smrtsa?

Predrag: Smrts su nastali tako što sam snimio solo EP. A snimio sam ga tako što sam kupio jeftin set bubnjeva i jednog dana snimio 15-minutnu improvizaciju na soprano saksofonu (koji sam kupio, a nikad pre svirao), te na to dodao bubnjeve u garaži. Kada sam to miksovao u jednom trenutku sam čuo ritam na bubnjevima koji mi je zapao za uho, pa sam ga kopirao i loop-ovao na kompu i to se pretvorilo u ritam „Happy Hobo”. Slušao sam taj loop nekih pola sata, uzeo gitaru i krenuo u potragu za rifom koji bi išao na taj ritam. Kojih pola sata kasnije melodija se rodila i kako me je mrzelo da donosim / uključujem pojačalo, samo sam zalepio mikrofon laptopa na gitaru i snimio rif, pre nego bih ga zaboravio.

Sutradan sam se bavio tim ritmom i melodijom i brzo je „Happy Hobo” bila gotova pesma. Na sličnom principu sam napravio i sledeću pesmu „Serpent Bites the Young Lion” (naslov je parafraza imena benda za koji sam čuo, a do tada još nisam slušao: Zmijski ugriz mladog lava, iz Siska), i narezao na CD i kao i uvek pre toga, odneo na lokalnu radio stanicu. Oni su to krenuli da puštaju svaki dan po nekoliko puta i ja sam brzo uradio još četiri pesme, a ortak koji je pokrenuo izdavačku kuću Heartless Robot je rešio da to objavi kao 7” singl sa CD EP-jem, u 200 komada. To je vrlo brzo planulo. Ja sam imao zakazanu solo svirku, ali sam brzo ukapirao da mi treba bend. Sakupio sam prijatelje i ženu i na prvoj snimci smo imali 3 gitare, bubnjeve i perkusije. To je odmah solidno prihvaćeno i rešili smo da nastavimo. Postava se lagano menjala, da bi se ustalila sa dva bubnjara i tri gitare.

Nisam imao neku jasnu viziju, osim da hoću instrumentalni bend koji bi spajao surf muziku sa, uslovno rečeno, muzikom sa naših prostora. Hteo sam ritam i melanholične melodije. Ostatak benda se odlično uklopio u to u bili smo dosta puštani na radiju i svirali prilično često. Kako to obično biva, nakon nekoliko godina svirki u Pertu (iako smo jednom išli i u Sidnej i Melburn), i publika i bend su se malo zasitili. Mi se nikad nismo raspali. Jednostavno smo prestali da dobijamo ponude za koncerte. Okupili smo se još 2-3 puta za svirke po žurkama, koje su bile najbolje.

Meni je instrumentalna muzika možda bolja nego sa vokalima – ne moram da se trudim da razumem tekst i stvaram svoj osećaj. Smrts je bio relativno popularan bend. Ako bi na svirku došao neko ko nas nije znao, vrlo brzo bi se utopio u muziku, zbog ritma i lakih melodija. Opet, u nekoliko navrata, običnu kada bih otisao u WC da se ispišam nakon svirke, neka pijana faca iz publike bi ponudila da nam bude pevač, hahaha…

Ovde bih malo o izdavaču Heartless Robot. Lik koji je radio to – Scott Bishop – je bio faca koja je dolazila na Bamodi svirke. Ja sam u to vreme krenu da radim solo buku na gitari i basu (Gutter Guitar i Bassta Pex!). To sam kačio na myspace i on je to čuo i jednog dana me pozvao na večeru i predložio da objavi to na LP-ju. Tada vinil nije još bio u usponu i ja sam bio začuđen da lik hoće da baci pare na takav projekat. Opet, nisam mogao da kažem ne. Moja ideja je da uradimo 100 primeraka, da kupimo 100 belih kartonskih omota i damo ih prijateljima i lokalnim umetnicima da nešto nacrtaju / oslikaju na njima. Tih 100 omota smo izložili na izložbi kada smo radili promociju i super je izgledalo.

Scott je nastavio sam izdavaštvom i uradio je nekih 20-ak izdanja, na CDs, vinilu i kasetama. Naravno, lokalna muzička „industrija” ga je maksimalno izignorisala i lik je digao ruke od tog nezahvalnog posla.

Između Smrtsa i Zerodenta su bili Night Signals? Kako bi taj bend okarakterisao? Sem činjenice da je to otprilike bila power pop muzika…

Predrag: Ja sam u to vreme hteo da imam gitarski pop bend sa ženskim vokalom. Bend sam imao, pevačicu ne. Onda me je poznanik upoznao sa Skye, ona je došla na probu i odmah je kliknulo. Clitno i ja smo štancovali pesme, ali ona je bila malo spora sa pisanjem stihova ili često „ne bi osećala pesmu”. Nakon par godina i jedva kojih 9 pesama u repertoaru meni je to postalo malo presporo za moj ritam stvaranja muzike i odlučio sam da napustim bend. Skoro sam slušao prvi demo i i dalje tvrdim da tu ima bar dve odlične pesme.

Ti si praktično 2015. godine napustio Night Signals i Smrts da bi pokrenuo Zerodent, tvoj reklo bi se najdugovečniji i najuspešniji projekat. Relativno brzo ste dogurali do Goner festivala u Americi, pre nekoliko godina ste svirali turneju po Evropi, ove godine po Japanu, iza sebe imate tri albuma. Hajde sada u jednom dužem odgovoru daj neke svoje lične impresije o Zerodentu, ali i pomeni najbitnije događaje iz desetogodišnje karijere benda.

Ja sam u januaru 2015. bio u Japanu sa porodicom i jednom prilikom sam slusao muziku na iPodu koji je bio na „shuffle” i išle su tri pesme za redom: „Jast sem na liniji” Pankrta, „Protex Blue” The Clash i francuski bend čijeg imena se trenutno ne sećam, a koji su obradili original pesme koju su Crni Biseri obradili kao „Nisam više taj” – „Suddenly you love me”, beše?

To me je lupilo u najboljem smislu, došao sam na gajbu i poslao email Lee Jenkinsu – budućem pevaču Zerodenta – da hoću da radim pank bend sa njim.

Lee je pre svirao bubnjeve i pomalo pevao u garažnom dvojcu The Trevallys i znao sam ga i super smo se slagali muzički i znao sam da on može da peva i imao sam osećaj da bi bio super front man. On je rekao: sakupi bend, napravi pesme, pa me tad pozovi. Ja sam se vratio u Pert, napravio 5 pesama, sakupio bend i pozvao ga. I to je bilo to!
Prvi cilj je bio da samo pravimo / snimamo pesme. Na jednoj probi sam na brzaka snimio 6 pesama koje smo imali do tada i to okačio na Bandcamp, čisto za slučaj ako hoćemo da sviramo uživo, da organizatori mogu da čuju. Pre toga sam svaki prošli bend slao Ericu u Goner Records i lik nikad nije odgovorio. Ovaj put on je mene kontaktirao i rekao da je slušao demo i da hoće da dođemo u Memphis da sviramo na Goner Festu. Rekao sam mu da imamo samo 5 pesama i možda dogodine.

Narednih par meseci smo uradili jos nekoliko pesama i snimili prvi album – 10 stvari u 22 i po minuta! Prvobitna ideja je bila da ga stavim na Bandcamp, ali sam kući preturao po pločama koje volim i odlučio da pošaljem snimak nekim od tih izdavača i vidim da li su voljni da objave album.

Par ih je odgovorilo da nisu zainteresovani / u mogućnosti da izdaju ploču, a onda se javio lik koji drži Alien Snatch Records i rekao da bi on to objavio u 500 komada, mi dobijemo 100 primeraka, standardna šema. Uradio sam omot, poslao snimke i nakon par meseci poštar je doneo dve kutije pune ploča na moja vrata!

Odmah sam krenuo da kontaktiram ljude oko američke turneje. Odlična radio stanica iz Nju Džersija WFMU je puštala nas album. Kontaktirao sam tog DJ-a i pitao me je da li bi došli da nastupimo uživo u njegovoj emisiji.

Kontakti su se polako gomilali i u septembru 2016. smo leteli za Čikago. Da mi je neko par godina pre toga rekao da ću uopšte da idem u Ameriku, a kamoli sa bendom, ne bih verovao.

Svirali smo u Čikagu, Detroitu, Klivlendu, Kolambusu, Nju Jorku, na radio stanici u Nju Džersiju i turneju završili u Memfisu. Predivna zemlja, predobri ljudi, pored svih sranja. Videli smo drive by shooting u Memfisu, recimo. To su bile male svirke, u malim klubovima, pred nevelikim brojem ljudi. Mi smo ipak nepoznat bend. Svejedno, izuzetno iskustvo koje je kulminiralo svirkom na Goner Festu. Ja sam završio sa upalom pluća i kašljao krv sve vreme u povratku do Perta.

Nakon turneje objavljujemo 7” EP sa tri pesme „Soul Mender” za njujorškog izdavača Almost Ready Records.

Nakon toga u postavu dolaze sadašnji bubnjar Dylan i basista Clinton, koji je bio sa mnom u Soviet Valves i Night Signals. Krenemo sa radom na novom albumu. Ovoga puta ja sam na pisao muziku i tekstove za sve pesme. Opet ga snimamo u Stable Session studiju, na 8-kanalnom magnetofonu. Sve uživo, osim vokala. Album „Landscapes of Merriment” takodje objavljuje Alien Snatch i krećem u ugovaranje evropske turneje. Malo pre toga snimamo 7” EP sa 4 pesme koji je trebao da bude spreman za turneju, međutim, kasnilo je zbog poplave u fabrici ploča.

U junu 2019. stižemo u Amsterdam u 17h, a sutradan u 9 ujutro idemo po kombi i opremu i ja vozim skoro 10 sati do Hamburga, pravo na tonsku.

Moram da priznam da mi je pisanje svih pesama za album, te organizacija turneje i naročito činjenica da sam ja sve vreme vozio kombi (sa menjačem, na drugoj strani od ove u kojoj se vozi u Australiji) i imao odgovornost za bezbednost članova benda i opreme, prilično mentalno izmorilo i na pola turneje sam rešio da se po povratku malo povučem u pozadinu…

Na turneji smo svirali sledeće gradove u Nemačkoj: Hamburg, Berlin, Leipzig (najbolja svirka u skejt parku!), Dresden, Kassel, zatim Kjotrik u Belgiji, te Utrecht (gde smo bili predgrupa Amyl and the Sniffers), Haarlem i Horn. Onda letimo u Srbiju i sviramo u Palanci i poslednji koncert na turneju u Beogradu. Bend je bio oduševljen Srbijom i ostali su jos nekoliko dana posle poslednje svirke. U sećanju mi je ostalo poslednje veče: kiša je lila kao iz kabla, ulaz u zgradu je bio poplavljen. Jedan stanar je sam kofom pokušavao da izbaci svu tu vodu, a onda smo mu mi pomogli. Zbunjeno me je pitao ko su ovi stranci i zamalo se zaplakao da mu neki Australijanci turisti pomažu, dok niko drugi od stanara zgrade nije.

Nekoliko meseci po povratku kreće pandemija. Iako je ovde to bilo slabo, nije bilo okupljanja, pa dakle ni probe benda. Posto mi je bilo dosadno bez pravljenja muzike sa bendom, kupio sam ritam mašinu i krenuo da radim elektronsku muziku, te gramofone i krenuo da budem DJ u svojoj garaži. Nakon pandemije sam izašao iz garaže i sada jednom-dva puta mesečno puštam ploče po barovima ovde.

Bend lagano kreće sa pravljenjem novih pesama. Ovoga puta sam rešio da se ne trudim previše i uradio sam samo tri koje su završile na novom albumu, a ostatak su uradili basista i bubnjar, čime sam bio više nego zadovoljan. To je bend – grupa ljudi koja zajedno stvara! Ipak, sa godinama smo malo usporili i dugo nam je trebalo kad samo već imali 10 pesama da se nateramo da uđemo u studio.

Naš ortak i muzičar Benny J Ward je pri svojoj kući otvorio studio i hteo je da ga isproba. Sa njegovim bendom smo često svirali, znao nas je i našu muziku i znali smo da će sve biti super. Studio je u brdima van Perta, u šumi, prelepo mesto gde smo ostali ceo vikend i ovoga puta snimali instrument po instrument.

Narednih nekoliko nedelja smo miksovali album. Tačnije Benny je to radio dok bi mi iz pozadine delili instrukcije. Kada smo svi bili zadovoljni poslali smo ga na mastering i krenuli da tražimo izdavača. Alien Snatch nije više bio zainteresovan, ali srećom Miloš iz Soviet Valves se ponudio da to objavi na vinilu. Uradili smo 300 komada i promovisali ga po Pertu, u međuvremenu planirajuci šta dalje. Bubnjar je dobio blizance, pa smo sačekali sa nekim većim planovima.

Početkom godine sam rešio da u septembru idem u Japan sa porodicom, a onda je ekipa iz benda predložila da možda i oni krenu, ako uspem da sredim svirke. Potegao sam kontakte i sredio pet koncerata: dva u Tokiju, Jokohama, Osaka i Kjoto.

Meni je Japan omiljena zemlja i nisam bio 10 godina, pa sam se iznovao oduševljavao. Ljudi su predivni, klopa odlična, cene jeftine za australijski standard. Svirke su bile po malim klubovima gde ako bude 50 ljudi izgleda krcato, ali super atmosfera, odlični bendovi, svi od reda. Svaki klub ima komplet opremu. Imao sam izbor: Marshall, Fender Twin ili Roland JC120. Na svakoj svirci sam koristio ovaj poslednji.

Na svirci u Tokiju u klubu naletim na dva prijatelja iz Perta. Došli su na odmor i ortak im preporučio da vide japanski bend koji nam je bio predgrupa. Likovi nisu ni znali da sam ja u glavnom bendu koji svira to veče. Eto, koliko sam dobar u samopromociji…

Tvoj rođeni brat Aleksandar decenijama unazad se bavi promoterstvom u Srbiji dovodeći grupe koje da nije njega teško da bi ikada došle u ove krajeve. Kako ti deluje njegov rad, istina sa ogromne prostorne distance, da li mu šalješ predloge ili savete u vezi dovođena bendova i kakva su tvoja iskustva kada je reč o orgnizaciji koncerata?

Predrag: On je to krenuo da radi 1995. sa Splatterheads. Zvuči suludo svakome ko se seća kakvo je to bilo vreme. Ne šaljem mu predloge, ali jos uvek jedan drugom preporučujemo muziku. Splatterheads sam mu poslao par godina po dolasku ovde, ali je on to sve sam uradio.

Pošto svaki put kad dođem tu mu pomažem oko svirki, znam sto posto kakav mu je rad: ja ne bih istrajao u tome nikako! Primer The Supersuckers svirke prošle godine: otišli smo u klub u 15h. Uradili smo dve ture pešice do samoposluge da kupimo grickalice i piće za bend i sve to teglili do kluba. Bend je krenuo iz hotela, a mi smo čekali ispred i otvarali kapiju, trudeći se da kombi moze da stane. Istovarimo opremu. Par sati čekanja dok se sprema / ide tonska proba. Odlazimo do restorana da kupimo večeru za bend. Opet čekanje. Vrata se otvaraju, ja i on na ulazu cepamo/prodajemo karte. Kad ja nisam tu devojka mu pomaže, ali u suštini maltene sve sam radi.

Ja ne znam bar trećinu bendova koje on dovodi i šokiram se kad čujem koliko neki od njih traže. Ali on to gura i držim mu palčeve. Čini mi se da ima krug ljudi koji to ceni i drago mi je zbog toga.

Ja sam ovde organizovao hrpu lokalnih koncerata i nekoliko za bendove sa strane. Najveći su bili Dirtbombs i Damo Suzuki. Izuzetno nezahvalan posao. Stres, nerviranje, težak rad, sve za malo para, ako ih uopšte ima.

Kakav je Pert kao mesto za život? Wikipedia nas uči da će za četiri godine biti dva veka kako je osnovan. Koje su stvari koje ti se najviše dopadaju, a šta ti najviše smeta u Pertu?

Predrag: Kao i mnogi drugi gradovi, ima dobre i loše strane. Pre 30+ godina je bio „mali grad” gde se ništa nije dešavalo. Bendovi su nas zaobilazili, radnim danom niko nije izlazio, nedeljom se kafane zatvarale u 20h. Sada je mnogo vise dešavanja, ali mnogo manje para i vremena.

Klima je dobra: relativno blaga zima, vrelo leto, ali podnošljivo. Dopada mi se relativno male gužve u saobraćaju, priroda, plaže… Ne dopadaju mi se neki ljudi, politika, i što je sve otišlo u nebesa sa cenama. Maltene je nemoguće naći stan / kuću za pod kiriju. O kupovini da ne pričam. Beskućnika svuda po gradu, nadležni ne rade ništa po tom pitanju. Od posla do autobuske stanice vidim bar desetak njih. U Japanu sam za 3 nedelje video dva beskućnika, nikad nikakvu frku, tuču, agresiju. Ovde ne možes vikendom da izađeš u grad da ne vidiš neke agresivne alkoholisane / drogirane debile.

Kako ti se čini Srbija i prostor nekadašnje Jugoslavije sa vremenskom distancom od gotovo tri i po decenije i fizičkom distancom od preko deset hiljada kilometara? Jesi li ikada imao u planu da se vratiš ovde?

Predrag: Sve se, normalno, menja. Ja volim da dođem tu, imam familiju i prijatelje. Još uvek mi je lepo, i pored svog svakodnevnog sranja. Politika je svuda u svetu užas, ali nekako tu najviše boli. Ali nadam se konačno nekim promenama uskoro.

Volim kada sam u Beogradu i Palanci (u retkim trenucima kada mi okolnosti to dozvoljavaju) da prošetam sam ulicama kojima sam hodao million puta pre. Dosta toga se promenilo, ali osećaji nisu. Jos uvek, recimo, osećam ushićenje kada kroz ruglo prolaza na Zelenom Vencu izađem kroz pasaž kod palate Albanija.

Ja ne planiram budućnost na duge staze. Ko zna, možda kada odem u penziju dođem tu, ali do tada million stvari može da se promeni. Ja sam od malena hteo da vidim svet i najviše bih voleo da imam jos jedno pet života u punoj snazi i dovoljno para da posetim sve zemlje i krajeve koje bih voleo. Iz nekog razloga, u Japanu se osećam jako udobno i voleo bih da probam tamo da živim, ali sumnjam da će to da se desi.

Pred sam kraj, jedno leksikonsko pitanje, koje su tvoji omiljeni domaći i strani albumi?

Predrag: Bez nekog reda, od domaćih: prvi Partibrejkers album mi je omiljen, jer se pojavio kada mi je najviše trebao u životu. Ja uvek prvo slušam muziku, i tekstovi me ne zanimaju previše, niti cenim pesme po njima, ali tekstovi na prvencu Brejkersa su tadašnjem tinejdžeru značili da je ok da budeš ono što jesi. Od ostalih „Odbrana i poslednji dani”, „Bistriji ili tuplji covek biva kad”, „Treći svijet”. „Lišće prekriva Lisabon”, „Plitka poezija”. Omiljeni bend u celini mi je Disciplina Kičme. Najbolje što sam čuo poslednjih godina je Tapan.

Od stranih: Gang of Four „Entertainment”, The Feelies „Crazy Rhythms”, Wire „Pink Flag”.

Muzički ukus mi se menja konstantno. Poslednjih nekoliko godina slušam dosta elektronsku muziku, kako one mračnije spore stvari, tako i house i techno. Jako sam neupućen u to i ne želim da se dublje uvlačim u te vode (jer im nema kraja), ali ima tu masa odličnih stvari.

Predrag Delibašić: Oduvek sam hteo da vidim svet