Chui: U svemiru smo izvan okvira

Toni: Mi imamo u našem bendu samo jednog jazz glazbenika, Vojkana Jocića, tak da glazba preteže u ovom europskom prog rock smjeru… Vojkan: Mi smo kao ljudska rasa probali riješit naše probleme i ništa nam nije uspjelo. Neka svemirci dođu i sve riješe ili sve razjebu… Konrad: To što se Chui povezuje sa svemirom stvorilo je onak jednu priču koja nas je zbilja dovela u svemir i meni je to još uvijek nevjerojatno… Ivan: Sve je već odsvirano i presvirano sto puta, a u nekakvoj osobnoj interpretaciji i ekspresiji može se nać nešto svježe

A kada smo već kod jazza, nikako ne smemo zaobići hrvatski četverac Chui i njegovog masterminda Tonija Starešinića. O Toniju smo već pisali prateći njegov drugi bend Mangroove i više nego zapaženu rolu u sastavu koji prati legendarnu Josipu Lisac. Ipak, mora se reći da Chui reflektuje njegovu krvnu sliku najviše od svih bendova u kojima Toni svira. Prosto, u Chuiju se najbolje vidi njegov kreativni i kantautorski nerv.

Veoma važan šraf u Chuiju je i Vojkan Jocić, sjajni tenor saksofonista Jazz Orkestra Hrvatske Radiotelevizije, te član sastava Mimika Orchestra koji predvodi Mak Murtić. Tu je i iskusni samouki basista Konrad Lovrenčić, koji se do sada oprobao u velikom broju žanrova, baš kao i bendova poput Elementala, Kriesa, Tobogana, Mixed Up Mary i drugih. Na bubnju je Ivan Levačić, muzičar koji jednako voli diverzitet, pa pored Chuija nastupa i u sastavima ABOP, Kries i ELEVEN. Ivan nije samoniklo drvo, već sin poznatog bubnjara Kruna Levačića. Dakle, ima i genetske predispozicije za to što radi.

A kada četiri muzičara sa ovakvim pedigreom sastavite u jedan tim, dobijete – Chui. Teško je objasniti kakvu muziku oni sviraju, ali to neopisivo dobro zvuči uživo, u šta smo mogli da se uverimo na njihovom nedavnom koncertu u novosadskoj knjižari Bulevar Books. Ono što je očigledno je da u svojoj muzici koketiraju sa temama vezanim za svemir, a nedavno je, zahvaljujući prvom hrvatskom satelitu CroCube, njihova pesma i bukvalno otišla u beskrajno nebesko prostranstvo. So be it! Neka svemir chui nemir! A vi čujte… Pardon, pročitajte šta za Rockomotivu kaže ovaj sjajni četverac.

Odakle dolazi ovaj nesvakidašnji naziv benda? Je li to „čuj, počuj, slušaj“ ili je to leopard na svahili jeziku?

Toni: Pa, krenulo je od „čuj, počuj“, to je bila prva ideja, a onda su se otvarali i svi ti drugi svemiri. Mali svemirac, naša maskota, ima jako velike uši da bi mogao dobro čut… Ne priča baš puno (smeh), ali ide mu dobro slušanje. A i „chui“ zvuči kao neko slatko biće. Kasnije se počelo otkrivat i to da „chui“ na svahiliju znači leopard, a svahili je fora zato što su mnogi američki jazzeri sebi davali imena na tom jeziku. To je kao povratak njihovim korijenima, njihovoj Africi, pa je tako Herbie Hancock sebi dao ime Mwandishi. I cijeli njegov bend Mwandishi iz sedamdesetih mu je fantastičan i jako puno je utjecao na muziku koju radimo, tako da se i tu našao spoj. A pošto na svahili jeziku „chui“ znači leopard, naša maskota je dobila i taj rep. Svašta još postoji, chui ima puno značenja i na kineskom, ali nikako da probijemo to tržište još…

Konrad: … možda radi jezične barijere… Vojki, možeš li ti svirat taj saksofon na kineskom (smeh)?

Šta vi to, zapravo, svirate? Svi pokušavaju da vas strpaju u jazz, a vi želite da pobegnete od njega dajući mu razne prefikse poput „electro jazz“, „space jazz“, „progressive jazz“… Kako vi to među sobom definišete?

Toni: Svatko ima svoju interpretaciju.

Vojkan: Space horror…

Ivan: … da, space horror jazz.

Toni: Jedan naš poznati jazz glazbenik nas je nazvao horror jazz bendom.

A s kojim obrazloženjem? Otkud se taj horror pojavio?

Vojkan: Problem je što ne zna koja je to vrsta muzike. Jazzerima smo rock, a rockerima smo jazz. Pa, nek se prepiru malo…

Toni: Kad sam ga pitao to, mislim da mu je bilo neugodno i pokušavao se izvući (smeh).

Konrad: Mislim da je to simpatično.

Vojkan: Vjerojatno je to do instrumentalne glazbe…

Toni: Gle, za većinu ljudi instrumentalna glazba je horror jazz, budimo realni (smeh). Ono, neko maltretiranje… Ja bih rekao da je to neki jazz rock, prog rock… Kad govorimo o tom jazz rocku, kod nas, ajmo reć, i u Hrvatskoj i u Srbiji jako je popularan američki fusion. I svi jazz glazbenici su samo u tom američkom fusionu. Postoji velika povijest i europskog jazz rocka i prog rocka Britanije, Italije, Njemačke, Francuske… U Srbiji i Hrvatskoj smo imali te neke bendove, od Tajmovaca, Korni grupe, Smaka… Pa, idemo sad na top vrhova: King Crimson, Emerson, Lake & Palmer, Colosseum, Soft Machine… Znači, hrpa bendova sa te superuzbudljive scene koja baš i ne dopire toliko puno do ovih jazz muzičara. Mi imamo u našem bendu samo jednog jazz glazbenika, Vojkana Jocića, tak da glazba preteže u ovom europskom prog rock smjeru. Ja brijem da je to neki taj unikatni moment koji nas možda izdvaja iz svih ostalih jazz rock bendova.

Vojkan: Kratka digresija… Ja baš sebe ne bih doživljavao kao jazz glazbenika, više kao nekog općenitog glazbenika koji pokušava improvizirat.

Toni: Apsolutno, Vojkan improvizira i na saksofonu i u životu, u svemu (smeh). Ali, on je jedini školovani glazbenik u bendu, po PS-u je završio akademiju i to sve… Mi ga zovemo „Maestro“, ima pečat, kužiš (smeh)? Ali, on je otvoren prema svemu. Da nije, ne bi mogao svirat takvu glazbu.

Ivan: Ono što je zanimljivo… Koni (Konrad) i ja nikada nismo slušali takvu glazbu. Kad sam bio nešto mlađi, malo sam slušao taj neki jazz rock, ali sam puno više slušao neku rock alternativu, punk, elektronsku muziku i tako dalje…

Konrad: Ne samo slušao, nego i svirao!

Ivan: I svirao, da! Ali, mislim da je poanta da svi znaju dobro svirat, a donose nešto na stol, neki miks utjecaja koji tu ne pripada, ali kada se sve to spoji, onda se dobije nešto autentično.

Svemir je veoma važan element u vašoj muzici. To je jedno mirno i tiho mesto. Zašto ste imali potrebu da ga ozvučite?

Toni: Tako je. In space nobody can hear you play (smeh). Pa, to je prostor neke mašte, ja bih to tako rekao. Nešto što izlazi iz nekakvih okvira, pogotovo ako koristite neku elektroniku ili psihodeliju, to se odmah percipira kao neki svemir…

Ivan: … da, to je radi sintisajzera iz starih SF filmova.

Toni: Da, to je tako povijest glazbe donijela, droge stare i nove (smeh). Tako da smo se mi samo naslonili na to, možda je tako najlakše za objasniti kad nekome kažeš space jazz, space rock: „Aha, OK, znamo šta je to”.

Kao onaj film „Space Jam“ sa Michaelom Jordanom…

Toni: Da, tako je! Zanimljivo je da je Željka (Tonijeva supruga i partnerka u bendu Mangroove, op. aut.) u filmu „Space Jam 2“, u hrvatskoj sinhronizaciji, dala glas jednoj paukici koja se tamo javlja i dribla, ima šest ruku i osam nogu.

Imate jednu zanimljivu fotku sa Mr. Spockom na nekom grafitu u pozadini. To me je podsetilo na Captaina Kirka, koji u jednoj epizodi Star Treka kaže: „Mr. Spock, the women on your planet are logical“. Zaista, ako postoje još negde u svemiru, da li žene logički razmišljaju?

Ivan: Ovisno, mi smo muškarci, pa onda nama ne. A da sam žensko, rekao bih: „Apsolutno, žene na svakom planetu koriste logiku“.

Toni: Ja bih rekao da postoji više vrsta logike. Njima je to logično na njihov način, a nama na drugi. To je jako zanimljivo, često svi mi imamo totalno drugačije puteve, a svi dolazimo do istog cilja. I onda tu ima toliko rasprava i svega, a, zapravo, svi isto mislimo.

Koliko vam znači to što je vaša pesma „Svemir ima novi pozivni“ putem satelita CroCube otišla u kosmos?

Konrad: Pa, nije nikom to uspjelo još, barem iz ovih naših prostora, tak da je to posebna jedna priča. To što se povezuje Chui sa svemirom stvorilo je onak jednu priču koja nas je zbilja dovela u svemir i meni je to još uvijek nevjerojatno. Iz toga nečega što je nama zanimljivo i prijemčljivo… Ne bih prije deset godina mislio da ćemo imat pjesmu u svemiru, nema mrtve šanse.

Ivan: Da, oživotvorio se taj neki proces…

Vojkan: … otvorio nam se space (smeh). I ljudi koji su to htjeli, koji su nas angažirali, vjerojatno su bili upoznati sa tom terminologijom, pa se to njima dopalo. I muzika im se, valjda, dopala i vidjeli su tu nekakav smisao da bi mogli napravit nešto. Mislim, pjesma je napravljena za to, baš za taj, prvi hrvatski satelit u svemiru, ajmo reć. I sigurno je da to nama znači svima, da jedan takav produkt iz jedne male zemlje luta bespućima svemira.

Toni: Baš je fora da je naša pjesma obilježila prvi hrvatski satelit.

A šta ćete ako svemirci naiđu na taj satelit, čuju vašu pesmu… I ne dopadne im se?

Vojkan: Joooj, neka dođu (smeh)! Mi smo kao ljudska rasa probali riješit naše probleme i ništa nam nije uspjelo. Neka oni dođu i sve riješe ili sve razjebu (smeh).

Toni: Jedina šansa za ovaj planet je da dođe neki Supermen, da se nijedan zakon ne može primijeniti osim zakona morala i da on to sam na neki svoj način riješi.

Vojkan: Bio je jedan, pa su ga razapeli (smeh).

Pa, vi već imate „svemirce“ u Hrvatskoj: Marka Vukovića i ekipu, bend Svemirko. Jeste li sa njima nekada sarađivali?

Toni: Nismo. Vidiš, sad si nam dao ideju…

„Zvanična“ adresa benda je Marsovska 34, Sunčev sustav 12000. Ima li neke simbolike u tim brojevima?

Toni: U biti, brojke koje nam znače se kreću između 35 i 45, koliko traje jedan album otprilike (smeh).

Između tih brojeva se javlja kriza srednjih godina, što je tema u tvom drugom bendu Mangroove…

Toni: Tooo, da!

Konrad: Ili, ono, brzina okretaja na gramofonu, 33 i 45…

Vojkan: Ili honorar, 33 eura, 45 (hiljada) eura (smeh).

Toni: Mislim da smo sada svi zreli za krizu srednjih godina.

Zbog čega ste jedan od svojih albuma nazvali „Zagreb-Berlin“? Prvo što mi pada na pamet je to što su oba grada veoma prostrana i široka. Šta ste vi imali na umu?

Ivan: Radili smo muziku za dokumentarni film Waltera Ruttmanna „Berlin – simfonija velegrada“. To je ispalo super i onda smo pomislili da bismo od toga mogli napravit album. To je bila jedna cjelina i onda smo napravili još neke druge pjesme koje su imale neki odnos prema postojećim, pošto su u istom periodu nastajale. Onda se to izrodilo u dupli LP, pa je bilo logično da se pjesme grupiraju na dvije ploče, dvije glazbene cjeline. Netko je blebnuo „a da se zove Zagreb-Berlin?“ i to je ispalo super.

Konrad: Nije nitko „blebnuo“, nego sam ja predložio, duboko razmišljajući o svemu tome (smeh).

A šta je stajalo iza tih tvojih dubokih razmišljanja?

Konrad: Pa, znaš šta… Uvijek se o tim albumima i imenima albuma razmišlja da to ima ne znam kakvu poveznicu s nečim. Mi smo cijelo vrijeme imali taj „Berlin“, film za koji smo radili tu muziku, a koju smo izvodili uživo. I ta priča s tim filmom je jako zanimljiva. Film je iz 1927. i cijela priča je o jednom danu u gradu, od jutra gdje se grad budi do navečer, kada ljudi kreću u izlazak. Prvo što je meni bilo na pameti je da su ljudi te 1927. živjeli bolje nego mi sada. To je ono, život na cesti, arhitektura kakva je bila u to vrijeme, umjetnost kakva je bila… To su, ono, stvarno divne godine. A ono što me je, onak, isto malo sablaznilo je to što oni, jadni, nisu ni znali šta ih čeka za 15 godina. Cijeli taj film je sniman iz zraka i to je jedan od par dokumenata gdje su, u stvari, iskorištene te aerial snimke kad su obnavljali Berlin, pa su iz tog filma izvlačili nekakve dokumente i slike kak je to izgledalo. A, sad, nazvat nekako taj album… Onak, logično je baš na prvu: „Zagreb – Berlin“. A zašto? Mislim, možemo ispričat još sedamnaest neistinitih priča (smeh).

Vojkan: Ljudi su nas pitali da li bi mi htjeli radit glazbu za taj film… To je bilo u sklopu dijela Berlinala u Zagrebu, je l’ tako?

Toni: Da, Goethe-Institut i Hrvatski filmski savez su nas zvali.

Vojkan: I oni su izrazili želju da mi napravimo glazbu za taj dokumentarni film, za koji već postoji muzika iz tog doba koja je sasvim orkestralna. I onda smo mi, u stvari, napravili neki naš izričaj i naše poimanje toga. Gledali smo film i svatko je imao jedan dio filma i pokušao osmislit nešto što bi bilo interesantno i dalo neku poveznicu. Dali smo neki novi audio moment za jedan tako stari film, ali se to nekako dobro uklopilo, barem koliko sam imao prilike čut od drugih. Kad smo jednom svirali u Osijeku, tamo je bila jedna gospođa koja je preživjela Drugi svjetski rat i bila je oduševljena s time što smo mi napravili.

Toni: Taj film je užasno dinamičan i ritmičan, što je savršeno i za ritmičnu glazbu, a treba imat u vidu da je Berlin grad techna, pa nam je to dalo mogućnost da se igramo puno s elektronikom. Taj album je možda „najelektroničkiji“ od svih naših albuma.

Vojkane, ko je zahtevniji, odnosno komplikovaniji kao šef: Toni Starešinić kao vođa Chuija, ili Mak Murtić u Mimika Orchestri, koji svira isti instrument kao ti, a uz to je i dirigent?

Vojkan: Meni je i u jednom i u drugom bendu super radit. U Chuiju je manje ljudi, tu nas je četvorica i ima više prostora. Toni je super kolega i glazbenik koji nam svima daje prostora da se možemo izrazit najbolje što možemo i to mi je fascinantno. S tim se ne susrećeš stalno, uvijek će ti neko reć: „Super je, znaš… A je l’ bi mogao tu ovako?“. A Toni je, stvarno… I da nije tu ja bih to rekao (smeh). A kod Maka, u Mimika Orchestri je dvadesetak ljudi, gdje je to, ipak, neka orkestralna glazba koja je zapisana, naravno i sa prostorom za improvizaciju. Ali, više smo kao neki orkestar ili big bend, ta neka formacija. Mak je isto super i daje ti slobodu, ali drukčiji su okviri.

Postoji na vašem sajtu jedna stvar koja je malo nelogična. Tamo stoji „da je Toni kreativni i duhovni vođa Chuija“, a „Konrad sastavu pruža duhovnu stabilnost i racionalnost“. Iz toga sledi zaključak: Toni jeste duhovni vođa, ali je i duhovno nestabilan…

Toni: Točno! Ima i tih momenata, apsolutno se slažem. Nije uvijek lako (smeh).

Konrade, kakvu ti to duhovnu stabilnost donosiš bendu?

Konrad: Ne znam, to je on (Toni) izmislio…

Toni: Mislim da je on najstabilniji čovjek od svih nas u bendu i nekak je uvijek najracionalniji. Koni svira taj instrument (bas gitaru) koji je baza svega toga i preko čega se mi izdivljavamo, pa je to kod njega i neki moment mudrosti kad je mudrost najpotrebnija.

Konrad: Nahvali me čovjek…

Mudrače, do tebe bend nije imao basistu…

Konrad: … nije imao niti jednu žicu, moje četiri žice su jedine u bendu.

Pa, šta se to suštinski promenilo tvojim dolaskom u Chui?

Konrad: Toni i ja smo prije 2010. godine isto surađivali, svirali smo u par bendova zajedno i nekakve jamove. Također, gostovao sam na albumu Chuija prije nego što sam ušao u bend. Ne znam, valjda je njemu došlo da hoće oslobodit tu svoju lijevu ruku, pa sam onda ja došao, tako da sada on ima dvije rukice i može radit što god hoće, ne mora mislit na baseve.

Ivan: Ja mislim da Toni ima viziju koju niko ne skuži u prvih par godina. Meni nije bilo jasno zašto je on mene pozvao u bend, jer nisam baš mislio da bih se našao u toj glazbi. Isto je zvao i Konija, Vojkan je ostao od prije sa nekom vizijom koja je upravo… Ti si nas na početku pitao koju mi muziku sviramo. Mi sviramo muziku koju je Toni zamislio prije nego što ju je iko od nas mogao zamisliti.

Ti si 2017. godine ušao u bend. Na neki način, to je i za tebe bila prekretnica, jer ti do tada nisi svirao jazz i slične žanrove, a to je muzika u kojoj se tvoj otac Kruno proslavio. Kako je za tebe bilo odmeriti se sa ocem „na njegovom terenu“?

Ivan: Svirao sam ja i tu muziku, moj prvi ozbiljniji bend zvao se „Baobab“ i svirali smo jazz-rock fusion. To je bilo kada sam imao dvadesetak godina, ali smo se mi relativno brzo raspali, pa sam se bavio nekim drugim stvarima. Zapravo, dosta sam svirao neke stabilne, zadane forme. Nije nebitno i to da sam nedugo prije Chuija počeo svirat u bendu Pridjevi, za koji možda ne znaš. Dečko koji je tamo bio autor muzike dosta kompleksno je izaranžirao te neke semplove ritam mašine. Ja sam došao na probu i stvarno sam se potrudio da skinem sve to, a teško je bilo jer nije bilo puno layera. Ali, on je meni rekao: „Ne, sviraj ti, nećemo mi to, idemo da pjesma traje 10-15 minuta“. Mi smo se tu zafrkavali, svirali neke duge jamove, to je bio neki prvi iskorak… Iznenadilo me je to, ali mi je puno značilo u životu za moj razvoj kao glazbenika.

Šta je ovde drugačije u odnosu na tvoje druge projekte ELEVEN, ABOP, Kries… ?

Ivan: Znaš šta, svaki bend u kojem ja sviram je potpuno drukčiji, ali svi nose tu neku istu notu, neku tu ekspresiju prenošenja energije na jedan bezrezervni način. Čak i bez kontrole u nekim trenucima, nego je samo surova iskrenost na stageu. Zapravo sam blagoslovljen s tim što sam imao sreću ovdje kod nas nać ljude s kojima smo uspjeli izrodit najrazličitije nekakve bendove od kojih, zapravo, svaki pripada nekom hibridnom stilu muzike. Meni je to osobno u današnje vrijeme najzanimljivije istraživat, te neke spojeve. Nije baš vrijeme za izmislit nešto stvarno novo, jer sve je već to odsvirano i presvirano sto puta, a u nekakvoj osobnoj interpretaciji i ekspresiji može se nać nešto svježe.

Kritika kaže da je „Do zvijezda“ vaš najbolji i najuspešniji album. Šta ga, po vašem mišljenju, izdvaja u odnosu na ostale?

Toni: Evidentno je da na tom albumu imamo brass sekciju: imamo trombon i bariton saksofon uz Vojkanov tenor saksofon, imamo udaraljke, imamo čak i Zbor Izvor na jednoj pjesmi (A Love Supreme, op. aut.), tako da smo malo „nabildani“ na tom albumu. I rekao bih da su sve forme pjesama… Neću reć da su pop forme, ali jesu užasno plesne, nakrcane nekom energijom i ritmom, tako da je to možda „najpopističniji“ album Chuija. S druge strane, „Zagreb-Berlin“ je bio totalno neka posveta prog rocku sedamdesetih, „Berlin“ je išao do techna čak, na kraju je završio s onim „zakucavanjem“. Prije toga, na albumu „Iz kapetanovog dnevnika“ imamo čak i puno psihodelije i nekih čudnih momenata koje nismo radili kasnije, tako da svaki album ima neku svoju priču. Ali, „Do zvijezda“ je sigurno najenergičniji i najplesniji, to je prvo za šta se ljudi vežu kad slušaju nešto.

Vojkan: Dobro, i taj moment koji su gosti donijeli.

Toni: Da, donijeli su tu energiju, fantastični su i Luka (Žužić) i Miha (Mihael Györek) i Neša (Nenad Kovačić) na udaraljkama, oni su stvarno super muzičari i to se nekako poklopilo da zvuči užasno pitko, a ima prostora. Meni su uvijek najuzbudljiviji bendovi koji su mi jako dostupni, a opet i nedostupni. Svaki ima neku svoju osobnu ravnotežu, a Chui ima taj neki moment, i to možda najviše komunicira sa drugom publikom, da je to muzika koja je ljudima bliska, da se mogu uhvatit za nju, ali nešto im je i stalno u zraku i izmiče im, zbog čega ih ta muzika, zapravo, privlači. Glazba koja je više jazz komunicira s manje publike, a neka koja je više pop komunicira sa više publike. Mi smo našli neki svoj prostor između te dvije krajnosti. Meni su osobno najdraži albumi koji su mi stalno… Tu su mi, a stalno mi još nešto bježi. Ja apsolutno mogu da razumem zašto su Pink Floydi megapopularni, zato što i oni imaju glazbu za, recimo, tu neku mainstream publiku, ali uvijek ima taj neki moment nečega još čarobnog što je negdje tamo. Iz moje perspektive, oni su skoro pa pop bend.

Da li tvoja mačka više voli Mangroove ili Chui?

Toni: Ufff… Pa, puštam joj svašta. Najmanje joj doma puštam Mangroove i Chui, ali voli sve. Mislim, voli mene (smeh). Naš odnos je taj… Željka je ona stroga mama, a ja sam blagi tata, ajmo reć. A mačka je žensko.

Otišli ste u svemir, prvi put. Potom ste otišli i drugi put, zatim otkrili „treće sunce“, da biste nakon toga dobili i četvrtog člana benda. Nekako se brojevi slažu same od sebe… Verujete li u taj svemirski poredak, da svemir sve podešava i kontroliše?

Vojkan: Da.

Toni: Neke stvari se jednostavno dese u nekim trenucima… Zašto nas je četvorica u bendu? Ključno je to što je mene u nekom trenutku puknulo i užasno sam se drogirao tom nekom novom skandinavskom rock scenom. Onda sam i ja tražio takav neki sastav, da hoću nešto u tom smjeru. Moja je sreća što to kod nas, zapravo, nitko i ne sluša, pa svi misle da je to nešto novo i originalno. Nije (smeh)! Srećom, većina ljudi ne sluša to što ja slušam, pa onda iz te priče nekako ispadam autentičniji nego što jesam, zapravo.

Vojkan: Ali, ti imaš neke harmonijske progresije koje su tebi svojstvene. Kad razvijaš melodiju, uvijek se desi nešto što je tvoj potpis, kužiš?

Toni: Sve je to zbir toga što si slušao i neke tvoje osobnosti, ali i tvojih sviračkih ograničenja, to isto treba podcrtat (smeh).

Dobro, ti više nemaš ograničenja jer ti je Konrad oslobodio levu ruku…

Toni: Uuuhhh, sad mi je duplo teže (smeh).

Istražili ste muzički svemir, svirali ste sa jazz okrestrom HRT-a, snimili ste live album, otišli do zvezda… Šta više i kuda dalje?

Ivan: Eeee, to je najveće pitanje…

Toni: Pojma nemam…

Konrad: Pod zemlju idemo (smeh)!

Vojkan: Treba malo stat na loptu.

Toni: Kad pogledaš, bend je u 13 godina sa ovim liveom izbacio osam albuma, a od toga su dva dvostruka. Znači, jako puno…

Vojkan: Sad treba pustit da se sve malo slegne, da se stiša.

Toni: Da, treba to malo zakopati, da se stvori neko gnojivo i nešto novo izađe.

Vi sad, zapravo, sami sebi dižete lestvicu za po jedan centimetar, kao onaj skakač s motkom Armand Duplantis…

Konrad: Mi radimo jedno te isto, a to što ti kažeš… Neka kažu drugi ljudi.

Toni: Da, reputacija benda je sada takva da on stalno mora nešto novo ponudit. Jednostavno, takva su očekivanja od nas. To je veliki pritisak i svaki put je sve teže i teže radit novi album. Da nismo imali te goste na albumu „Do zvijezda“, albuma uopće ne bi ni bilo. Oni su dali taj neki novi moment koji je sve iz neke, ajmo reć, krize pretvorio u fantastičan plus.

Ivan: Ne bi bilo albuma ovakvog kakav je niti bi ga bilo tada kada je on izašao, nego bi mi prije došli u fazu da bi malo si dali vremena i odmaka. Mene živo i neopisivo golica šta će se desit, jer mi je tak bilo i kad si ti mene pozvao u bend. Meni je bilo ono „jebote, mi možemo bilo kakvu muziku napravit, bilo što, bilo kakve stilove“. Muzika je instrumentalna, nije ograničena bilo čime, možeš ić u svim smjerovima koliko god hoćeš. Živo me zanima šta će biti, zapravo, sa svim tim. Kao da gledam neku dobru, napetu seriju i sad je odjednom sezona završena, a ti se pitaš kad će sljedeća.

Obrni okreni, sve mora da se završi nekim velikim orkestrom ili big bendom, mora da bude megalomanski. Nije to samo sa vama slučaj, već i sa Darkom Rundekom, Edom Maajkom…

Toni: Pa, ja mislim da je ovaj live album sa proširenom postavom neki naš big moment. S tom pričom smo uspjeli nekako zaokružit i dat taj neki moment koji je jazz orkestar dao onoj prvoj priči.

Edo Maajka: Učim, padam, dižem se, učim…

Tagovi: Bulevar Books, Chui