Claus Larsen (Leæther Strip): Muzika je moja terapija

„Black Celebration“ je moju muziku učinio veoma mračnom i to je bio početak prepoznatljivog zvuka Leæther Stripa… Niko na svetu nije zvučao kao Skinny Puppy. Bendovi koji imaju muda da budu drugačiji uvek će imati moje poštovanje… Političarima bih rekao da budu pošteni i poštuju druge ljude. Prestanite da lažete ili odjebite od nas.

Claus je svoje muzičko putešestvije započeo pre četiri decenije i otada je izdao više od 30 albuma, među kojima su i „Pleasure Of Penetration“, „Serenade For The Dead“, „Seasons Change, I Don’t“… Njegovi koncerti poznati su po moćnoj industrial energiji i upečatljivom scenskom nastupu. Ove godine je izbacio čak dva nova albuma koje promoviše na aktuelnoj svetskoj turneji, pa će publika sasvim sigurno moći da ih čuje 20. februara na Zappa Barci, a dan kasnije i u zagrebačkoj Močvari. Februarski nastupi u Beogradu i Zagrebu bili su i povod da proćaskamo sa nesvakidašnjim industrial umetnikom.

Da se vratimo na početak, u osamdesete godine… Zašto si odabrao EBM (Electronic Body Music) kao svoj izraz, zbog čega ti je ta muzika bila tako privlačna?

Claus: To je bio prirodan tok stvari za mene. Prve pesme koje sam 1982. godine napisao pod imenom „Forbidden Art“ bile su uglavnom synth-pop. Kako su godine prolazile, moj izraz je postajao sve mračniji. Bio sam veliki fan Deutsch Amerikanische Freundshafta (DAF) pre nego što sam uopšte počeo da kreiram sopstveni zvuk, samo se ta muzika u ono vreme nije nazivala EBM, već su je više doživljavali kao punk. Taj bend me je inspirisao u velikoj meri. Mislim da se najveća promena kod mene dogodila 1986. godine, kada je Depeche Mode izdao album „Black Celebration“. Ta ploča je i moju muziku učinila veoma mračnom i to je bio početak prepoznatljivog zvuka Leæther Stripa. Ono što volim kod EBM-a su energija i agresija koje ta muzika poseduje. Pored toga, dobra EBM bas linija može i da pokrene moje „sokove“.

Kada uporediš elektronsku muziku iz onog i sadašnjeg vremena, koja ti deluje iskrenije i smislenije?

Claus: U ono vreme veoma mali broj uređaja je imao memorisane melodije, ritmove i efekte, pa smo svi morali sami da kreiramo svoj zvuk i naučimo kako sintisajzeri i sempleri funkcionišu. To je značilo da bendovi zaista imaju „svoje melodije“, tako da niste imali 50 „klon bendova“ koji su koristili isti zvuk i efekte. Takođe, tada je bilo veoma teško doći do ugovora o izdavanju albuma, dok vam danas izdavač nije ni potreban, pa možete da objavite svoju muziku bilo gde i bilo kada u svetu za bukvalno jedan minut. Većina underground muzičara, koji su imali tu sreću da im album u ono vreme bude izdat, zaista su imali nešto da kažu, sa nečime da izađu u javnost. Muzika koja ima neku priču ili poruku za mene će trajati večno.

Očigledno je da je sastav Skinny Puppy veoma uticao na tebe. Zašto baš oni? Ko su bili drugi muzičari koji su oblikovali tvoju muziku?

Claus: Da, oni su me baš inspirisali. Nijedan bend na svetu nije zvučao kao oni. Njihova produkcija bila je fantastična, uvrnuta i ponekad potpuno luda. Bendovi koji imaju muda da budu drugačiji uvek će imati moje poštovanje. Neki od mojih omiljenih izvođača su Fad Gadget, Depeche Mode, Vince Clarke, Front 242, Jean Michel Jarre, Klaus Schulze, Soft Cell i mnogi drugi.

S obzirom na to da si izdao izuzetno veliki broj albuma i EP-ja, kako kreiraš set liste za svoje koncerte i turneje? Jesu li one i u kojoj meri konceptualne? Na šta se tvoja aktuelna turneja fokusira?

Claus: Kao i drugim bendovima koji su u toj meri produktivni, i meni je ponekad teško da sastavim set listu za svoje nastupe. No, vremenom sam uspeo da naučim šta je to što „radi“ na živim nastupima. Naravno, ima pesama koje prosto moram da izvodim svaki put i ja to radim sa velikim zadovoljstvom. Uz njih, tu i tamo, ubacujem i druge pesme da vidim da li će da se „prime“ ili ne. Kada je reč o set listama, moj prvenstveni fokus je na energiji. Potrebno mi je da mi publika vrati deo energije koju ja dajem njoj. Što ona više reaguje, to sam i ja bolji na sceni. Ako svi u klubu igraju, mene to čini veoma srećnim čovekom.

Takođe, imaš i mnogo albuma sa obradama, možda najviše od svih muzičara na sceni. Zbog čega?

Claus: Oduvek sam radio obrade, još od samih početaka moje karijere, samo što ih u to vreme nisam objavljivao. Jednostavno, radim ih da bih iz toga učio, da bih bio bolji tekstopisac i producent. Iz intervjua koje sam davao ljudi su skontali da sam radio te obrade, a potom se pojavila i javna potražnja za njihovim izdavanjem. U studiju radim sam, pa je obrada neke pesme između komponovanja dve moje numere dobar način da se pripremim za svoj naredni original. No, pre svega, ja to radim iz čiste zabave.

Od slova „æ” si napravio neku vrstu svog zaštitnog znaka. Šta to za tebe znači?

Claus: Kada sam birao ime za svoj bend, razmišljao sam o tome kako „Leather Strip” izgleda pomalo „ravno”, pa sam počeo da ga pišem sa danskim slovom „Æ”. Leather je na danskom jeziku „Læder” i vrlo brzo je završilo i na mom logotipu. To zaista nema nikakvo dublje značenje, ali mislim da logo sa tim slovom baš dobro izgleda.

Muzika koju praviš je uglavnom introspektivna, ali ponekad tvoje poruke budu političke i veoma direktne. Pa, šta bi u ovom trenutku poručio svetskim moćnicima?

Claus: Da, moja muzika je gotovo 100 odsto lična. Ona je, takođe, i moja terapija. Depresija je kod mene porodična stvar. Lek za nju sam pronašao veoma rano, a to je bila muzika. Da budem potpuno iskren, ona mi je spasila život. U njoj sam pronašao mesto gde mogu da izrazim svoje najdublje i najmračnije misli i emocije. Tokom mog odrastanja niko nije mario za mene, osećao sam se usamljeno i odbačeno, kao da sam posmatrač tuđih života. Ali, muzika je sve to odnela poput vode. Ovaj svet je jedno sjebano mesto, tako da sumnjam da ću ikada ostati bez inspiracije. Političarima bih rekao da budu pošteni i imaju poštovanja za druge ljude. Prestanite da lažete ili odjebite od nas! Svi mi u svom životu želimo iste stvari – da volimo i budemo voljeni. Stoga, nikome ne treba da bude teško da govori istinu i bude ljubazan.

Treba li današnja muzika da bude više zabavna ili društveno odgovorna?

Claus: Mogu da govorim samo u svoje ime. Da bi mi se neka pesma dopala, moram u njoj da osetim strast i neku priču sa kojom mogu da se povežem. To mogu da budu razne teme, važno je samo da pesma ima neku priču i kreira neke slike u mojoj glavi, kao dobra knjiga. To je nešto što baš volim.

Kao umetnik koji kreira elektronsku muziku, šta misliš o razvoju tehnologije? Gde će nas to odvesti?

Claus: To me uzbuđuje, jer dobijam više alata sa kojim mogu da se igram. Nove sintisajzere gotovo da više i ne kupujem, a one koje imam poznajem kao svoj dlan. Ako mi dođe ideja za neki zvuk, ja ću ga napraviti za nekoliko minuta. Ali, nove igračke su uvek veoma uzbudljive. Magija tehnologije je u tome što ti daje mogućnost da stvoriš nešto što pre tebe niko i nikada nije napravio.

Koje je tvoje mišljenje o korišćenju veštačke inteligencije, a naročito u muzici?

Claus: Nisam njen fan, ali mislim da svi mi treba da je tretiramo kao novu vrstu oruđa, kao novi čekić u kutiji sa alatom. Kada sam 1982. godine kupio svoj prvi sintisajzer, moj otac, koji je, takođe, bio muzičar, stalno mi je ponavljao da „to nije pravi instrument“ ili „da će mnogi bubnjari ostati bez posla ako ja kupim ritam mašinu“. Ubrzo se opametio i shvatio neke stvari… Nemam problem sa veštačkom inteligencijom ako se ona koristi kao alat za realizaciju sopstvene inspiracije. Sve je to ista stara priča: ljudi evoliraju, neke stvari funkcionišu, a neke ne.

Chui: U svemiru smo izvan okvira

Tagovi: Claus Larsen, dreDDup, Hangtime Agency, Leæther Strip, Zappa Barka