Chris Eckman: Bliži smo jedni drugima nego što mislimo da jesmo

Čuo sam „Heart Of Gold“ Neila Younga na radiju kada mi je bilo 11 ili 12 godina. It just made perfect fuckin’ sense to me… Muzika je, sama po sebi opšta priča, odnosno zajednički jezik, jer ona je jedna od „amorfnih“ stvari koje lako prelaze granice… Postoje politički centri moći koji žele da mislimo da smo veoma različiti, da nas razjedine u naša plemena i smanje naš zajednički prostor

Prvi na mojoj listi sagovornika bio je Chris Eckman, frontmen nekada veoma popularnog folk rock sastava The Walkabouts i jedan od osnivača izdavačke kuće Glitterbeat Records. Kantautor poreklom iz Seattlea se, u međuvremenu, okrenuo solo karijeri, a naročito po svom preseljenju u Sloveniju. Početkom prošle godine objavio je sjajni album „The Land We Knew The Best“, koji me je kupio na prvo slušanje i podsetio na legendarnog Leonarda Cohena.

Izdavačka misija Chrisa Eckmana je da pronađe autentične lokalne muzičare i bendove sa zajedničkom, humanističkom crtom u umetnosti i predstavi ih širem svetskom auditorijumu. Glitterbeat Records je otkrio brojne relevantne umetnike i izdao njihove albume. Među njima su sada već dobro poznati Altın Gün i YĪN YĪN, potom Tamikrest, Fauna, Nusantara Beat i brojni drugi biseri world muzike. Dakle, pregršt povoda i tema za razgovor sa Chrisom…

Prepoznatljivi ste po folk rock izrazu, što i nije čudno s obzirom da dolazite upravo sa njegovih izvora. Kako se taj žanr menjao od Boba Dylana do danas?

Chris: To je duga istorija (smeh). Ako pogledate koliko brzo i intenzivno se sam Bob Dylan menjao tokom šezdesetih godina, to je već ogromna evolucija. Na njegovom prvom albumu uglavnom su bile razne verzije folk pesama, uključujući i dva originala, da bi pet godina kasnije izašao album „Blonde On Blonde“, gde su te pesme bukvalno „eksplodirale“ i dekonstruisane su u nešto što do tada nismo imali prilike da čujemo. Jedina paralela koju mogu da vidim između tadašnjeg i ovog vremena je neka, makar i površna, veza sa tradicijom. Postoje tradicionalni kanoni, stilovi i motivi koji se maglovito provlače u pozadini. To nije mnogo drugačije u odnosu na ono što ja radim u izdavačkoj kući Glitterbeat Records. Gotovo svi umetnici sa kojima sarađujemo imaju neku vezu sa tradicionalnom muzikom. Čak i kod Altın Güna, koji se pretvorio u sasvim moderan i psihodeličan bend, vi i dalje možete da vidite korene iz kojih je ta muzika nastala. Mislim da je to, generalno, slučaj i sa američkim folk rock bendovima.

A gde su Vaši Walkaboutsi u tom „porodičnom stablu“ folk rocka?

Chris: Hronološki znam gde smo. Počeli smo da sviramo u trenutku kada se prašina koja se podigla oko folk rocka malo slegla. Mi smo prethodnici Americane, žanra koji, zapravo, i nije žanr po mom nekom shvatanju. Kada smo počeli da sviramo, nisu nas svrstavali u Americanu, već u folk rock. To je „loza“ koja se nastavila iz šezdesetih godina. Bilo je mnogo bendova koji su imali dodira sa tradicionalnom muzikom u vreme kada smo mi počinjali polovinom osamdesetih. Mi smo, čak, radili i obrade tradicionalnih pesama. Postojala je neka veza sa bendovima i muzičarima kao što su The Birds, Gram Parsons, pa čak i sa britanskim folk rock sastavima kao što je Fairport Convention. Svi smo slušali tu muziku i ona je bila deo naših korena, uticala je na nas. Bili smo duboko u folk rock sceni kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih godina.

Kako ta muzika čoveku uđe u krv? Da li je to tradicijsko nasleđe, instant „ubrizgavanje“ ili to, jednostavno, dođe korak po korak?

Chris: Čuo sam „Heart Of Gold“ Neila Younga na radiju kada mi je bilo 11 ili 12 godina. It just made perfect fuckin’ sense to me! Ne umem to jednostavnije da objasnim (smeh). Bio sam na pragu tinejdžerskog doba i pomislio sam: „Ovo je moja muzika“. Sećam se da sam pevao tu pesmu na zadnjem sedištu auta dok je moja mama vozila. Imao sam mali džeparac koji su mi roditelji davali za bombone i slične stvari. Kada sam čuo Neilovu pesmu, u roku od 48 sati sam otišao u prodavnicu ploča i kupio taj album. To je bilo nešto što sam prepoznao, a nisam znao šta je to bilo. Mislim da nama u Americi folk rock „visi u vazduhu“ zbog tradicije, pre svega zbog country muzike. Ona je tu, čuješ je i prepoznaješ, čak i ako te ne zanima previše. Ne znam, možda sam osetio neki afinitet prema toj muzici, prema njenim korenima, ali mislim da ima nešto i u melodičnosti.

Da li je ta muzika „američka stvar“? Kako je Evropljani percipiraju?

Chris: To jeste „američka stvar“, ali ne u nekom ksenofobičnom smislu. Takav je slučaj sa bilo kojom tradicionalnom muzikom, pa tako i balkanskom, a sva ta tradicija deo je rock i moderne muzike već decenijama. U svim vrstama tradicionalne muzike, čak i u afričkoj i azijskoj, počev od šezdesetih i sedamdesetih godina vi pronalazite iste priče. Uočavate iste priče i u Srbiji, Americi, Engleskoj, Tajlandu, Japanu… Taj miks tradicionalnih motiva sa rock ili psihodeličnom muzikom, kao što je to slučaj u Turskoj… To je jedna veoma opšta priča i dešava se svuda gde imate električnu energiju, električne gitare i pristup zapadnjačkoj rock muzici. Prosto, svuda je došlo do te vrste mešanja.

Zbog čega je ta priča tako opšta?

Chris: Muzika je, zapravo, sama po sebi opšta priča, odnosno zajednički jezik, jer ona je jedna od tih „amorfnih“ stvari koje lako prelaze granice. Književnost to ne radi na isti način, jer ona je bazirana na nekom specifičnom jeziku. Uz to, književnost nema zvuk koji je vezan za nju. Muzika je nešto što putuje i ima univerzalne elemente. Iskusio sam to mnogo puta u svom životu: živeći u Evropi, putujući po svetu, snimajući muziku u Africi… Muzika govori i „angažuje“ ljude na različit način od svih drugih vrsta umetnosti.

Imamo „Engleza u Njujorku“ i „Amerikanca u Ljubljani“… Ko je bolje prošao od njih dvojice?

Chris: Ne bih menjao svoj život za boravak u Njujorku. Volim taj grad, ali imam samo jedan život i moj izbor je bio da dođem u Ljubljanu. Mogu bez ikakve zadrške da kažem da nimalo ne žalim zbog toga. To je mesto koje je veoma otvoreno prema meni i koje mi je dalo slobodu. Ljudi su me veoma toplo dočekali i tu sam našao svoje mesto u zajednici. Možda u Njujorku ne bih imao takvo iskustvo… Kada napravite neki izbor, vi ne znate da li će to trajati 10 minuta ili 20 godina. Kod mene je sa Ljubljanom to bio ovaj drugi slučaj.

Verujem da su Vam ovo pitanje postavili milion puta, ali ljudima u Srbiji, odnosno u regionu, nije sasvim poznato kako ste došli u Sloveniju…

Chris: Sa Walkaboutsima sam imao koncert u Sloveniji 1994. godine. To je zanimljiva priča… Carla Torgerson i ja smo poznavali Victora Van Vugta, koji je u to vreme bio ton majstor Nicka Cavea i njegovog benda The Bad Seeds. On je, takođe, radio i u studiju, producirao je nekoliko ploča Nicka Cavea. Carla i ja smo imali sesiju sa Thindersticksima, u kojoj smo mi pevali na dve pesme, a Victor je tom prilikom bio inženjer zvuka. Walkaboutsi su u to vreme nekoliko puta svirali u Evropi, ali uvek na istim mestima poput Nemačke, Engleske, Francuske, Španije… I ja sam pitao Victora gde bi bilo neko lepo mesto za svirku u Evropi o kome ne razmišlja baš mnogo muzičara, a on je kao iz topa odgovorio: „Ljubljana“. Tako sam rekao svom agentu da nam organizuje koncert u Ljubljani. Vratio sam se u grad nekoliko puta, a onda sam upoznao ženu sa kojom sam se oženio, da bih se na kraju i preselio.

Kako se slovenačka folk muzika, a potom i balkanska, uklapa u ono što Vi radite? Da li je na bilo koji način uticala na Vas?

Chris: Pa, ne mogu baš da kažem da sam pozajmio neke motive sa ovih prostora, ali u balkanskoj folk muzici postoji ta neka „fatalna osetljivost“. Moja muzika je, takođe, to uvek imala, jer ja u tome nalazim „hranljive materije“. Nikada baš nisam želeo da budem „muzički turista“ koji uzima malo odavde, a malo odande. Ovde sam došao kao formirani muzičar, pa ne mogu da kažem da je ovdašnja kultura ostavila dublji uticaj na mene. Sa druge strane, ovo je za mene oduvek bilo kreativno mesto. Ljubljana nije veliki grad, ona je veoma tiho mesto u odnosu na velike gradove poput Beograda. To mi mnogo pomaže u kreativnom smislu, jer mi daje dovoljno vremena i prostora. Ovde nije teško živeti, doći sa jednog kraja grada na drugi, „dnevni izazovi“ nisu tako veliki, pa možeš imati više vremena i prostora za kreativni rad. Na poslednje dve solo ploče koje sam ovde snimio oseća se jak uticaj prirode i okruženja. Provodim mnogo vremena u planinama od juna do oktobra i mislim da se neke teme i događaji sa tih izleta provlače kroz moju muziku.

Dolazite iz Seattlea, a mi tamo imamo „našeg čoveka“ – Srđana Đina Jevđevića i njegov bend Kultur Shock. Šta mislite o njegovom folk rocku?

Chris: Ta muzika mi je veoma zanimljiva. Postoji mnogo pravaca u kojima taj odnos sa tradicionalnom muzikom može da se manifestuje. Ono što oni rade je jedan put, zvuči veoma moćno i ja volim takve vrste kompozicija. Poznajem i Amy veoma dobro, ona je moj dobar prijatelj. Country muzika teži da bude konzervativna „seljačka muzika“, barem je tako klasifikuju. Ako govorimo o „crvenim“ i „plavim“ državama u Americi, country muzika je najpopularnija u „crvenim“, pro-trumpovskim državama. No, postoje razne vrste senzibiliteta u muzičkim svetovima. Starija country muzika bavi se radnicima, izazovima sa kojima se oni susreću, ljubavnim temama… To su zaista univerzalni motivi, ne mnogo drugačiji u odnosu na balkanske. Isti je slučaj i sa kubanskom i brazilskom muzikom, sve one govore o istim stvarima.

Počelo je od Glitterhouse, a sada vodite Glitterbeat Records. Otkud takav naziv kada je muzika koju Vi svirate, a i producirate, sve samo ne „šljokičava“ (glitter)?

Chris: Jednu godinu smo proveli pod okriljem Glitterhouse Records, pa je naša ideja bila da odaberemo ime koje će imati veze sa već postojećim. Verovatno smo nakon izlaska iz Glitterhousea mogli da promenimo ime, ali već tada smo ušli ozbiljnije u posao, tako da nam to ime, zapravo, nikada nije bilo teret.

Čini se da je Glitterbeat Records u potrazi za jedinstvenim lokalnim izrazom, odnosno lokalnom folk rock muzikom koja se uklapa u onu formu „zajedničkog jezika“ o kojoj ste govorili…

Chris: Mislim da je to sasvim dobar opis. Imam prijatelja koji poseduje distributersku radnju za ploče, CD-ove i druge nosače zvuka u Holandiji. Njegov slogan za našu kompaniju je: „Lokalna muzika iz celog sveta“. Mislim da je to upravo ono što mi radimo: lokalna, ali istovremeno i moderna muzika. Može u njoj da bude elektronike, električnih gitara i drugih modernih elemenata. No, mislim da je to i muzika sa velikim pričama u pozadini i to je ono što je „zajednički jezik“, to ljudsko naličje. Živimo u vremenu kada se svet raspada deo po deo ili, u najmanju ruku, postaje veoma nestabilno mesto za život. Tehnologija nas stavlja pred sve veće izazove, a naročito u smislu humanosti i kreativnosti. Nije baš da se kao čovečanstvo previše borimo protiv svega toga. Moj doprinos je u tome što pokušavam da „guram“ muziku sa velikom dozom tog humanog aspekta.

Fuzija između folka i rocka je u poslednjih nekoliko godina postala veoma popularna u celom svetu. Šta mislite da je razlog tome?

Chris: Slušaoci traže nešto što sa njima rezonira mnogo dublje nego jednokratna mainstream pop muzika. Svaka zemlja ima svoju dobru i lošu muziku, ali ima i mnogo jednokratne umetnosti u celom svetu. Sve je teže naći nešto što je zanimljivo, jer ima zaista mnogo muzike. S druge strane, ljudi gravitiraju ka zanimljivim stvarima, pa i dalje možemo biti optimisti po ovom pitanju, a pre svega zbog činjenice da ljudi sve više vrednuju dobre stvari.

Voleo bih da završim razgovor vašom pesmom „Genevieve“ sa poslednjeg albuma „The Land We Knew The Best“. U njoj kažete „da nas je zdrav razum izdao“. Paradoksalno, zdrav razum je nešto što i dalje svi mi tražimo u ovim ludim vremenima kako bismo se spasili…

Chris: Apsolutno se slažem. No, ono što taj stih zaista znači… Stvari koje su „zajedničke“, za koje su nam rekli da su „zdrav razum“… Ponekad nam je potrebno više od toga. Potrebno nam je da redefinišemo taj „zdrav razum“, jer stvari ne funkcionišu uvek doživotno. Nećemo stići nikuda ako ne razmišljamo „izvan kutije“.

Koji su to snovi „koje nikada ne treba ostaviti iza sebe i pustiti ih da odu“?

Chris: Pa, ako govorimo o svetu u celini… To je grozan kliše, ali mislim da je relevantniji nego ikada. Bliži smo jedni drugima nego što mislimo da jesmo. Čak i na događaju kakav je MENT, na koji dolaze ljudi iz više od 30 zemalja. Neko bi rekao da je to veoma čudno, ali mi dobro znamo da u tome nema ničega čudnog. Za tebe nije čudno da dođeš iz Srbije u Sloveniju i razgovaraš sa Amerikancem. Ali, izgleda da svet kao celina u ovom trenutku ima problem sa ovakvom vrstom razmene. Stoga, moramo potražiti mesta gde je takva razmena moguća, negujemo ih i jačamo.

Mislite na svojevrsna „ostrva slobode“?

Chris: Upravo tako! Ona nisu svuda ista, ali nisu ni tako različita. Baš kao i mi, s obzirom da mislimo da smo mnogo drugačiji jedni od drugih. Postoje politički centri moći koji žele da mislimo na taj način, da nas razjedine u naša plemena i smanje naš zajednički prostor.

„We are all made of stars“, kako kaže Moby…

Chris: Da, to je sasvim lep zaključak. Optimizam ponekad izgleda tako naivno, ali ništa se neće promeniti ako u to ne verujemo. Uvek su nam govorili da treba da budemo realni, ali to nam govore određeni centri moći. „Znate, ne možete očekivati tako nešto zbog toga što…“. Ko to govori?! Ljudi koji imaju moć, jer u njihovom je interesu da mi ne maštamo o nečem većem od onoga što već imamo.

Chui: U svemiru smo izvan okvira

Tagovi: Chris Eckman, Glitterbeat Records, MENT Festival, The Walkabouts