Darek Mazzone (KEXP): Muzičarima su potrebni bejbisiteri

U devedesetim, kada je grunge bio popularan, mnogo bendova se doselilo u Seattle sa željom da budu otkriveni… Umetnici ne zarađuju novac, ljudi ne kupuju albume, a ni streaming servisi ne doprinose tome… Pronalazim mnogo mladih umetnika koji žele da utvrde odakle potiču i da kreiraju svoju sopstvenu interpretaciju tih korena… Ljudi su veoma besni na Spotify. To i nije muzička platforma, nikada nije ni bila, već sistem za distribuciju reklama

razgovarali: Ana Bjes & Bojan Božić
fotografisao: Bojan Božić

Ekipa KEXP radija, čije sedište je u Seattleu, zaista radi sjajan posao. No, radiofoničnošću i toplinom svog glasa, kojim će vas očas posla odvesti u zen, izdvaja se Darek Mazzone, voditelj programa, producent, DJ, stručnjak za marketing, komunikacije i nove tehnologije… Zaista, duga je lista njegovih zanimanja i interesovanja. Ponajviše zahvaljujući njemu, radio KEXP je postao to što jeste. Mazzone je i osnivač neprofitne organizacije SAMA, koja se bavi kulturnom razmenom, otkrivanjem, povezivanjem i prezentovanjem nove muzike i njenih stvaralaca.

Do sada sam imao prilike da ga vidim i čujem samo putem živih sesija snimanih u studiju Radija KEXP. No, kada sam video da će biti jedan od gostiju MENT Festivala u Ljubljani, znao sam da je to prilika koja se ne sme propustiti i da bez razgovora sa Darekom ništa nismo uradili. I, uspeli smo, uprkos napetom rasporedu, i njegovom i našem. Veliki kosmopolita, čovek koji poštuje tradiciju, ali je jednako otvoren i za sve što je novo, praktičan, prizeman i veoma srdačan, pažljivo nas je slušao, strpljivo, iskreno i detaljno je odgovarao na naša pitanja, a dao nam je i mnoštvo korisnih saveta.

Kako to da si rođen u Poljskoj, imaš italijansko prezime, preselio si se u Boston, da bi na kraju završio u Seattleu?

Darek: Komplikovano je… U Poljskoj je sedamdesetih godina bilo veoma teško živeti. Samohrana majka lutajućeg duha otišla je na putovanje u Boston. Mama je lepa Poljakinja, upoznala je momka iz Italije i… Iznenada sam postao najbelji član porodice sa juga Italije. To se dogodilo kada sam imao devet godina, a oni su se venčali dve godine kasnije.

Da li se sećaš svog detinjstva u Poljskoj?

Darek: Da, sećam se. U to vreme uopšte nisam govorio engleski jezik. Kada sam stigao u Boston, naučio sam da kažem „hvala“, veoma važnu reč, a nešto kasnije i „nema na čemu“. Nisam razumeo „novu“ kulturu, običaje, životni stil, sve je to bilo veoma komično. Jednog dana ću napraviti film o tome… Pre toga nisam imao prilike da se družim sa crncima, ali je moj prvi prijatelj u Bostonu bio upravo crnac. Njegova porodica me je navukla na funk, soul, disco… Bilo je to zaista neverovatno iskustvo. Ja sam u Poljskoj slušao „komunističku“ i folk muziku, i vi imate nešto slično u svojoj zemlji. Ja sam to voleo, ali je do mene, isto tako, dolazila i muzika iz Vijetnama, Laosa, Rusije, Istočne Nemačke, celog tog „komunističkog bloka“. Ali, kada sam došao u Boston… To je bio jedan sasvim novi, ludi svet za mene.

Iz Bostona u Seattle… Kako i zašto?

Darek: Shit… Bio sam veren, ali su te zaruke prekinute. Znaš kako, kada ti je srce slomljeno u dvadesetim godinama, to je kao opera… Ja i moj najbolji prijatelj, koji je bio oženjen, pa se potom i razveo, razmišljali smo o tome kako moramo da pobegnemo iz Bostona, tog ludog mesta, pa smo kupili kombi i vozali se širom Amerike. I, naš kombi se pokvario u centru Seattlea. Kao da nam je svemir poručio da moramo da ostanemo tu… Slušao sam radio, dobio sam sjajan posao, a tamo sam upoznao i svoju sadašnju suprugu. Bilo je veoma zanimljivo 1982. godine u Seattleu: grunge je bio u zamahu, tehnologija se ubrzano razvijala, a grad je u to vreme još bio jeftin. Iznajmljivanje stanova je, takođe, bilo jeftino, pa si istovremeno mogao da radiš u kafiću, sviraš u bendu i budeš pesnik, da kombinuješ sve te stvari.

Možeš li da uporediš Seattle u ono vreme i danas? Koje su sličnosti i razlike?

Darek: Sarađujem sa velikim brojem bendova i mnogi njihovi članovi se osvrnu okolo kad dođu u Seattle i kažu: „Grunge je došao odavde?!“. Pa, sada više nije tu. Seattle je sada jedan od najbogatijih gradova na svetu, s obzirom da je prošao kroz nezamislivu tranziciju. Volim ga, lepo je mesto za život, ali su se u njemu dogodile velike promene. Jedna od glavnih dogodila se 1995. godine, kada je Microsoft (čije je sedište u Redmondu nedaleko od Seattlea, op. aut.) dramatično povećao broj svojih akcija i snizio njihovu cenu, pa su odjednom mnogi ljudi u gradu postali bogati. Odjednom si dobio gomilu štrebera koji su se nenormalno obogatili, vozili Porsche i BMW, što je dovelo do tektonskih promena. To se kasnije nastavilo, pošto su Amazon i Starbucks takođe dobili na važnosti. I dalje postoji zanimljiva muzička scena, ali ona više nije u Seattleu, već u Tacomi, Olympiji, Everettu i drugim okolnim mestima. Sada se dešava neki sasvim drugačiji vibe u gradu. Seattle ima veoma brojnu populaciju imigranata, pa je hibridizacija stanovništva veoma zanimljiv fenomen. Teško je očekivati da nešto poput grungea može ponovo da prođe, jer nema te kritične mase kojoj bi to bilo važno. Kada je punk bio u uzletu osamdesetih godina, niko nije obraćao pažnju na Seattle. A kada sam ja odlučio da ostanem u tom gradu, prijatelji su me pitali: „Zašto? Želiš li da budeš drvoseča?!“. Osim lepe prirode, aerodroma i aviona, tamo nije bilo ničega, čak ni univerziteta.

Pomenuo si imigrante u Seattleu. Jedan od njih je naš čovek – Srđan Đino Jevđević.

Darek: Oh, da! Moj dragi prijatelj Gino Banana!

Primetili smo da je on bio jedan od tvojih gostiju na KEXP-ju…

Darek: Gino je bio jedan od prvih ljudi koje sam u gradu upoznao. Seattle je poznat kao „grad utočište“. Kada se dogodio rat u Jugoslaviji, mnogi ljudi iz Bosne, Hrvatske i celog Balkana su došli u Seattle, što je bio slučaj i sa Ginom, koji je tamo osnovali bend Kultur Shock. Ta scena je veoma interesantna. U devedesetim, kada je grunge bio izuzetno popularan, mnogo bendova se preselilo u Seattle iz Los Angelesa, New Yorka i drugih gradova. Njihova ideja bila je: „Idemo u Seattle da budemo otkriveni“.

Kako ti se dopada muzika Kultur Shocka?

Darek: Sjajna je, objavio sam Ginovu ploču za moj label, ali akustičnu verziju. Ja volim akustičnu muziku, a on više voli nešto žešće. Kažem mu da je i to super, ali akustika je sevdah, a sevdah traži prostor kako bi se razvio. Ovde sam došao kako bih pronašao zanimljive bendove i način da ih dovedem u Seattle da sviraju. To je sjajan grad, ali nije jedna od glavnih muzičkih destinacija, i to je nešto što treba da se promeni.

Koliko se scena u Seattleu promenila od devedesetih naovamo?

Darek: Poprilično se promenila. Muzičari, promoteri, mesta na kojima se svira… Svi se bore za opstanak. Mnogi ljudi su nakon COVID-a prestali da izlaze. Moje dve ćerke su tinejdžerke i njihova generacija izlazi, ali ljudi u svojim tridesetim, četrdesetim, pedesetim i šezdesetim godinama ostaju kod kuće jer su sve više depresivni. Rezultat svega toga je i da ljudi manje piju, što je istovremeno i loše i dobro, pa se mesta za izlazak suočavaju sa velikim problemima i trude se da se međusobno podržavaju. Vi ovde imate klubove koji se finansiraju iz državnog budžeta, ali to u Americi ne funkcioniše na taj način, već moraš sam da nađeš način kako da opstaneš. Svakako, klubovi su neophodni da bi i scena postojala. Uprkos svim problemima, neke stvari se i dalje dešavaju. Sada imamo veoma zanimljivu jazz scenu zbog visokih (muzičkih) škola. Takođe, i elektronska scena je interesantna, dok rock scena više nije tako velika kao što je ranije bila. Kao što sam već pomenuo, ekonomija Seattlea se dramatično promenila. Neophodno je ponovo učiniti grad jeftinijim i treba naći način da se to ostvari. Ja sam u godinama i situaciji kada mogu da pričam sa guvernerima, gradonačelnicima, senatorima i zagovaram te stvari na višim nivoima. Pokrenuo sam organizaciju SAMA upravo zbog tih stvari. KEXP je sjajna priča, taj radio je veoma jak i uticajan, ali sam želeo da pokrenem nešto što bi umetnicima omogućilo da dođu u Seattle. „Prljava istina“ o ovoj industriji je… da je ona sjebana! Umetnici ne zarađuju novac, ljudi ne kupuju albume. Streaming servisi ne doprinose tome, tako da smo u nekoj vrsti prelaznog perioda, pa treba da nađemo način kako da povežemo ljude koji vole muziku sa onima koji je stvaraju kako bi umetnici mogli da nastave time da se bave. No, niko o tome ne želi da razgovara u ovom trenutku.

Kako se aktuelni politički momenat u SAD, ali i u celom svetu, odražava na muzičku scenu?

Darek: Još ne u većoj meri. Možda pomalo u ovom trenutku, ali to će se desiti naredne godine. Ljudi su i dalje zabrinuti zbog toga kako da zarade novac i prežive. Na muzičku scenu utiče sve što se trenutno dešava u svetu: ratovi, finansije, upotreba veštačke inteligencije… Ljudi su besni i pokušavaju da nađu neko rešenje, ali to zavisi i od toga gde se nalaziš. Ja živim u veoma progresivnom gradu. New York, Seattle, Boston, San Francisco, Los Angeles… Tu ima života. Ali, u ostalim gradovima stvari nisu na tom nivou. No, nadam se da će se pojaviti prilika i za ljude u tim mestima da udruže snage i kreiraju nešto zanimljivo.

Mnogo je novih muzičkih žanrova koje nismo u stanju da percipiramo i prepoznamo. Sve ide ka nekim crossoverima, sve je više digitalne, elektronske, „laptop“ muzike u kombinaciji sa trapom, industrialom i hard rockom. Nekako se čini da to ne dolazi organski, od strane samih umetnika, već da je industrija ta koja to nameće. Da li misliš da muzičari sve više gube tu bitku za svoj sopstveni izraz?

Darek: Pre nekih 15 godina izmislili su termin „EDM“ (electronic dance music). To je bio marketinški trik za zarađivanje novca. Znam mnogo ljudi koji su tada rekli: „OK, našu muziku ćemo nazvati EDM i novac će početi da kaplje“. A sada, svi ovi novi žanrovi se pojavljuju jer je to, prosto, moguće, s obzirom da više nema „čuvara kapije“. No, ono što upravo sada otkrivam i što me trenutno najviše zanima jeste činjenica da je aktuelnoj generaciji važno njeno poreklo, odakle ona dolazi. Dugo vremena, naročito po padu (Berlinskog) zida, muzičarima nije bilo jebeno bitno odakle su, svi su želeli da zvuče kao The Cure ili drugi popularni bendovi iz tog vremena. Sada otkrivam mnogo mladih umetnika koji žele da utvrde odakle potiču i da kreiraju svoju sopstvenu interpretaciju tih korena. Video sam to u Estoniji, Poljskoj, Maroku… Mladi sviraju rock, elektroniku, bilo šta što oni žele, ali njihova muzika mi govori odakle su oni. To nije imitacija nečeg postojećeg i čini mi se da smo zaista na početku nečeg novog. Mi smo sada u periodu „lutke“ iz koga možemo izaći kao leptir ili nešto drugo. Kada se ta „lutka“ otvori, znaćemo o čemu je reč. A to je možda i povratak unazad, u nešto što se dešavalo ranije. Ako želiš da budeš uspešan, treba da pratiš određene obrasce, a obrasci više ne postoje.

Tvoj prijatelj Chris Eckman sa svojim labelom Glitterbeat Records pokušava da otkrije nove ljude koji sviraju lokalnu muziku sa elementima folka. Reklo bi se da i tvoja organizacija SAMA pokušava da radi nešto slično…

Darek: Postoje dva dela te priče. SAMA znači „okupljanje“, ali i „slušanje“. Ja volim muziku i pokušavam da pomognem muzičarima da prežive kako bi mogli da nastave time da se bave. Takođe, pokušavam da pomognem ljudima tako što ću ih naterati da idu na koncerte i druge kulturne događaje, da im život bude lepši i sadržajniji, ali i da istovremeno pomognem i „ekonomiji“. Neki moji prijatelji su odlučili da izrade ekonomsku studiju o muzičkoj industriji u gradu, jer vlasti na to nisu obraćale pažnju. Shvatili smo da zarađujemo više novca neko gradska luka, a Seattle je grad na vodi i luka obrće ozbiljan novac. Neočekivano, dobili smo priliku da budemo za stolom kada su se donosile važne odluke o tome u koje vreme se mesta za izlaske zatvaraju i slično tome. Moraš da budeš ozbiljan ako si u tome. Ja želim da nastavim to da radim, ne želim da se bavim istim stvarima kojima sam se bavio u svojim dvadesetim. Relativno sam mudar, dobro povezan sa relevantnim ljudima i organizacijama i želim da pomognem drugima da izgrade nešto važno. Mogu da ostanem na radiju i radim isti posao. Mislim, volim to da radim i to radim i dalje, ali osećam odgovornost da treba da učinim nešto više. A činjenica da sam „internacionalac“ donosi mi još veći stepen te odgovornosti.

Vidimo da je u trendu muzika iz emulatora, producirana na kompjuteru, ritam mašinama i sličnim alatima. Uz dodatak „spoken worda“, to je za aktuelne generacije dovoljno ako imaš određeni stav. No, da li je to dovoljno u smislu muzike kakvu je mi, malo stariji poznajemo?

Darek: To je teško pitanje. Tehnologija je oduvek bila prisutna u muzici, čak i kada biste svirali samo saksofon. Inače, moj glavni posao je vezan za tehnologiju kroz više različitih projekata. Imam pregršt starih ploča, a na prvom albumu Van Halena, koji je izašao 1978. godine, na poleđini omota piše „nismo koristili sintisajzere prilikom snimanja ove ploče“. Prosto, ljudi su u to vremen smatrali da zvuci sintisajzera nisu prava muzika. Funk i R&B su imali ritam sekciju, ali je ona nestala sa dolaskom ritam mašine. A šta ćemo sa looperom? Nedavno sam pitao svog dobrog prijatelja, inače sjajnog muzičara, da li je to uopšte instrument. Ne znam, mi smo sada na početku nekog novog sveta u kome će muzičari kreirati sasvim drugačiju muziku, i to pomoću robota. Ne kažem da će ona biti ni dobra niti loša, već samo to da će muzičari koristiti novi alat. Lako je upasti u zamku i biti još jedan od džangrizavih ljudi koji će sve to kritikovati. Moje ćerke imaju sjajan odnos sa muzikom na kojoj su odrastale. Odveo sam ih na koncert The Cure i znale su svaku reč svake pesme, ali nisu želele da me slušaju kako pričam o tom bendu. I ja sam imao svoj specifičan odnos sa The Cure, sasvim drugačiji u odnosu na njih dve. Ne želim da zvučim kao hippie, ali ja i dalje verujem u muziku, jer nju ne treba da razumeš da bi je osetio. Možeš da slušaš umetnika koji je iz neke zemlje za koju ti nisi ni čuo, koji peva na tebi nerazumljivom jeziku, koji svira na tebi potpuno nepoznatom instrumentu, ali tebi se njegova muzika i dalje dopada.

Da li na isti način veruješ i u DJ-ing?

Darek: Naravno, volim DJ-ing. On tera ljude da se pokrenu i kreira dobru energiju među njima. Kao DJ, ja želim da navedem ljude da se dopadnu sami sebi. U tome je poenta.

Kakvu muziku obično puštaš kao DJ?

Darek: Već dugo se time bavim, tako da sam otvoren za sve vrste muzike. Čak sam i ploče dugo nosio na setove. Sećam se, kada sam se prvi put vratio u Evropu, poneo sam ploče sa sobom. Mojoj tadašnjoj devojci, a današnjoj supruzi, ništa nije bilo jasno. Imao sam gigove u Milanu i drugim velikim gradovima, pa mi je to tada bilo važno. A sada sa sobom nosim USB flash od dva terabajta i mogu da puštam šta god poželim. Voleo bih da se vratim DJ-ingu, ali to ume da poremeti čoveka. Sada sam i malo stariji, pa ne želim da budem na nogama do pet ujutro. Ionako sam često u jet lagu, ne treba mi još i to. Mada, volim da budem DJ koji otvara veče, da uvedem ljude u priču.

Taj lifestyle je često ubitačan, seti se samo šta se dogodilo Aviciiju…

Darek: Da, to je još jedna stvar koja je važna u vezi sa muzikom. Bio sam na brojnim panelima i na svima se ističe kako je neophodno podržati ceo „ekosistem“ oko umetnika. Izvođačima su potrebni menadžeri, booking agenti, bejbisiteri… koji će im pomoći u celom tom procesu. Ako izvođač ne zarađuje novac, onda ga ni menadžeri niti bejbisiteri neće zarađivati. Mora da se osmisli neki model koji će se pobrinuti za sve njih. Bio sam u Bugarskoj na A to Jazz Festivalu, koji je, isto tako, i showcase, baš kao i MENT. Tamo sam čuo nekoliko sjajnih bendova. Dan nakon njihovog nastupa bio je predviđen „meet and greet“. Želeo sam da ih tom prilikom upoznam i saznam nešto više o njima. Svirali su sjajno, a onda su se napili i propustili ono zbog čega su i došli na taj festival. A zašto? Jer nisu imali nikoga da se pobrine za njih.

Da li je KEXP bio pionir živih muzičkih setova na Youtube?

Darek: Da, mi smo bili među prvima u tome. Ja sam za KEXP oduvek bio „ujak koji se brine o njemu“, s obzirom da sam radio u marketingu i pravio sam reklame za radio. Sarađivao sam sa Microsoftom i nekim drugim kompanijama i moja ideja bila je da izgradim temelj za radio stanicu budućnosti, što je jedan od razloga zašto smo mi tako uspešni. Kada smo krenuli na emitovanjem sesija na Youtube, on je bio pred gašenjem, jer niko tada nije znao kakva je to platforma. Mnogi su postavljali pitanje „zašto objavljujemo video snimke na Youtube“. U prvoj godini smo zamolili sve bendove da dođu u taj naš mali studio i odsviraju sesiju. Svega njih desetak reklo je „da“, jer mi ih nismo plaćali. Jedna stvar je dovesti nekoga u studio i uraditi intervju sa njim, ali je nešto sasvim drugo snimiti njegov nastup. Sada svi žele da dođu i snime sesiju, ali u ono vreme to nije bilo tako. Ljudi su nas pitali: „Vi ste radio stanica, zbog čega ovo radite? Šta se tu dešava?“. Ako sada odeš u KEXP, videćeš brojne police sa serverima i desetine metara kablova, što nam omogućava da radimo to što radimo. Šta je sledeća stvar? Ovo su turbulentna vremena i nikako ne smeš da se opustiš. Sećam se kada se MySpace pojavio, ljudi su pričali: „To je to, to je prava stvar, trajaće zauvek“. Bang! I MySpace je nestao…

Misliš li da će i ovaj koncept uskoro biti prevaziđen?

Darek: I to je moguće… Ne treba se kladiti ni na šta. Ovo je vreme kada samo treba pratiti šta sledeće dolazi. Daću vam analogiju sa tehnologijom. Pišete kodove u raznim jezicima, C+ ili koji već… Čim se pojavi nešto novo, ljudi to momentalno odbacuju. Nema u tome nikakve romantike, jedino pitanje koje se postavlja je kako će mi nešto pomoći da budem još bolji. Mi smo i sada u sličnoj situaciji. U ovom trenutku, ljudi su veoma besni na Spotify. To, zapravo, i nije muzička platforma, nikada nije ni bila, već sistem za distribuciju reklama. Naravno, to je poražavajuće, ali su barem bili iskreni i nikada nisu isticali kako oni vole muziku i umetnike. To je za njih samo biznis.

Reci nam nešto o svom projektu Tashkent Park Creative.

Darek: To je moja marketinška agencija. Ponekad sam samo ja u toj priči, a ponekad stotinak ljudi, zavisno od projekta kojim se bavimo. Radio sam na razvoju startupova duže vreme. Oni su zanimljiva stvar, posebno u različitim delovima sveta, gde ti obučavaš mlade ljude kako da stvari učine boljim. Ne u okviru same kompanije, već da to bude potpuno drugačije od svega ostalog što postoji, nešto što je revolucionarno. Ja živim preko puta Tashkent Parka u Seattleu. On ima gradove pobratime, znate li možda koji su? Jedan od njih je Tashkent. Trebalo je da odaberem ime za agenciju i odlučio sam se za Tashkent Park Creative. To zvuči kao naziv nekog DJ projekta. Sa tom agencijom mogu da radim projekte vezane za izbegličke kampove, kreativne projekte u Kini… Volim da imam fleksibilnost u radu, da probam različite stvari. Za tako nešto mi je potrebna funkcionalna kompanija.

S obzirom da smo u Ljubljani, kakvi su tvoji utisci o gradu i MENT-u?

Darek: Grad je veoma lep, super je što možeš da ga prepešačiš. Mesta na kojima se događaji organizuju su sjajna, naročito Metelkova. Ljubljanski grad je fenomenalan! Odlučio sam da ostanem još koji dan nakon MENT-a i radujem se ponovnom dolasku u Ljubljanu. Imaću šta da pričam drugim ljudima o ovom gradu. Slovenci imaju zanimljiv odnos prema Americi zbog Melanije Trump.

S obzirom da mnogo putuješ, kako bi uporedio američku i evropsku muzičku scenu? Koje su sličnosti, a koje razlike?

Darek: DJ kultura i elektronska muzika su ovde mnogo više rasprostranjeni nego u Americi. Ovo je Evropa, imate mnoštvo različitih jezika, bogatu i raznovrsnu istoriju, klasičnu, folk muziku… Ovo je „stara zemlja“, dok je Amerika „sasvim nova“. Treba naglasiti i to da je Amerika zemlja imigranata. Na kraju, ne možete sve ni uopštiti u reč „Amerika“, pošto su razlike veoma velike. Morate posmatrati pojedine gradove i regione i razumeti kako oni funkcionišu. Streaming je mnogo toga promenio, jer ljudi su dobili pristup svemu u bilo koje vreme. To je važno za mesta kao što je Srbija, naročito za vašu zemlju, jer zapadna kultura lako proguta male zemlje i oduzme im identitet. Kada sam bio u Beogradu, nisam video baš mnogo mesta sa lokalnom hranom i kulturom. Česta je pojava da nečiju muziku, kulturu, jezik… proguta neka veća kultura, te da ona postane ravna linija.

Da, sve ide ka tome da će neki narodi, uključujući i naš, uskoro nestati sa lica zemlje…

Darek: Neee! Neće nestati, samo će stvari biti drugačije. To sam shvatio u radu sa brojnim umetnicima koje dovodim u Seattle iz različitih krajeva sveta. Moja inicijalna publika su uvek imigranti. Recimo, doveo sam estonski nu-folk duo Puuluup, oni su zaista sjajni. Estonci koji žive u SAD su došli na koncert, a članovi benda su komentarisali: „Osećamo se kao da komuniciramo sa svojim dedama i babama“. Jednostavno, to su mladi ljudi, ali njihov odnos prema Estoniji je kao kada odete u svemir i vratite se nazad na Zemlju. Drugačije je vreme, oni dugo ne žive tamo, njihov jezik, pogledi na svet, perspektiva, sve se to pomera veoma sporo u odnosu na maticu. I ja sam imao isti osećaj kada sam se prvi put vratio u Poljsku. Mojim „poljskim“ niko od Poljaka ne govori, zvučao sam kao moj deda. No, uvek postoji prilika da ljudi uče jedni od drugih i shvate šta se zaista dešava u ovim zemljama na emotivnom planu, jer to se u velikoj meri dešava zbog muzike. Prosto, ako želiš da radiš sa muzikom, moraš biti u stanju da je osetiš. Recimo, ovo je jedna od zanimljivih stvari koje sam primetio na MENT-u. Pojedini muzičari me nerviraju zbog svoje „tiranije virtuoznosti“. Ako si u mogućnosti da svaki ton odsviraš brzo, ne znači da to zaista treba da radiš. Video sam gomilu takvih, ništa suštinski nisu pokazali, samo su „masturbirali na gitari“. Ali, to vas ne hrani i ne konektuje sa ljudima. Ja pokušavam da nađem muziku i muzičare koji mogu i umeju da se povežu sa publikom. A kada to nađem u kulturi i jeziku o kojima ne znam mnogo, to mi vraća veru u čovečanstvo.

ST, Alen i Nenad Sinkauz (Još Gori): Fer je da ponudimo nešto novo

Tagovi: Darek Mazzone, KEXP