(Pret)praznično veče sa Džefom Tejtom: Ta ploča, ta priča… taj glas!
Napokon u Beogradu, bila je reakcija mnogih od prve vesti da će legendarni vokal heavy/prog velikana Queensrÿche izvesti kultni „Operation: Mindcrime” u celosti, (verovatno) poslednji put. I bez ove, veteranima nekako omiljene „navlakuše”, interesovanje bi bilo veliko (u prilog čemu govori činjenica da su ulaznice, makar onlajn, rasprodate još krajem januara), a dobili smo čak i preko očekivanog: odličnu predgrupu, izvanredan koncert, vrhunsku atmosferu i, pre svega, potvrdu da, u vremenu kada mnogi hvataju zalet da napuste neke brodove koji tonu, „Zappa Barka”, a još manje muzika koju volimo, nikako nije u toj kategoriji
Možda je mogao biti malo nezgodan taj uskršnji vikend, kada svi putevi nekako vode iz Beograda, umesto u obrnutom smeru. Na svu sreću, ni to, ni neočekivano policijsko zatvaranje prolaza ka kuli Nebojši, nije sprečilo ljubitelje dobre muzike da prošle subote napune „Novu Zappa Barku”. Povod – jedinstvena prilika da se uživo čuje mnogima (uključujući potpisnicu ovog teksta) jedan od najdražih albuma svih vremena, u izvođenju Džefa Tejta (Geoff Tate) lično. Turneja „Operation: Mindcrime 35th Anniversary – The Final Chapter” sada već godinama traje sa uspehom, pa je došao red da obiđe i ovaj naš, uglavnom zabačen deo planete, kao najbolji mogući pretpraznični poklon. Sa sličnim, neko bi rekao zakasnelim posetama velikih, sada već vremešnih muzičara, uvek postoje veliki i opravdani rizici od razočaranja. Srećom, ovde je to u potpunosti izostalo. Baš suprotno, nesvakidašnji nivo profesionalnosti kome smo svedočili učinio je da kompletan doživljaj bude ne samo zadovoljavajućeg kvaliteta, već i apsolutno nezaboravan.
Inner Vitriol
Predgrupa, mnogima od nas istinski prijatno iznenađenje, počinje nešto pre zakazanog termina. Ako je onaj kraći prekid iza prve pesme značio da je prethodno samo tonska proba, bolju retko kada možete čuti. Četvorka iz Bolonje Inner Vitriol sebe opisuje kao mračni progresiv metal. Sudeći prema diskografiji, ali još više uživo pokazanom, prilično su iskusni i uigrani. U prvom planu je, razumljivo, odličan vokal Gabrijele Goci, koji sa lakoćom izvlači najviše note, ponajviše podsećajući na, ne toliko ni Fates Warning, koliko Kamelot iz ere Roja Kana. S druge strane, zvuk koji uz njega stvaraju za svirku veoma orni basista Frančesko Lombardo i dva Mikelea, gitarista DiLauro i bubnjar Panepito, savršeno odgovara duhu „domaćina”, tako da u njihovom odabiru kao pojačanja i te kako ima logike.
Što je posebno važno, nisu zauzeli previše vremena: mada se pevač par puta našalio na račun dužine pojedinih numera (Sledeća pesma traje samo deset minuta; ili: U narednih 17 minuta možete otići do kuće, odspavati, završiti neki posao koji treba, uzeti ručak…), nastup je bio ekonomičan, efektan, oni raspoloženi i srdačni, a reakcije publike sasvim recipročne. Što se repertoara tiče, čuli smo, između ostalog, pesme „Weaker and Fading” (u originalu snimljenu upravo sa Tejtom), „Butterflies”, „The Frozen Wind”, „Slowly she dies”, zatim obradu „Impressioni di setembre” (omaž zemljacima, grupi PFM – odnosno, Premiata Forneria Marconi, aktivnoj još od početka sedamdesetih). Svoj set završili su numerom „Endless Spiral”.
Dok se, ne predugo, čekalo da izađe na scenu, neki od nas primetili su kako je, gore desno, par puta „mostom” između galerije i prostorija za bend prošao Džef lično. Ipak, videti ga na svega par metara razdaljine poseban je, gotovo nadrealan doživljaj. Sam prostor „Zappa Barke” dozvoljava ovu vrstu prisnosti i nepretencioznosti – izvođači su vam mahom nadohvat ruke, energija se prenosi direktno, neometano.
Uz pozadinske zvuke uvoda „I Remember Now”, članovi Tejtovog šestočlanog pratećeg benda polako su se raspoređivali po bini (doduše, jedan je ostao nakon prethodnog nastupa, dakle – kapa dole – odsvirao duplu turu).
Prigušena svetla se pale na prve taktove instrumentala „Anarchy X”, muzičari su nam i dalje okrenuti leđima (obratite pažnju, sve te dramatične finese i trikovi za podgrevanje napetosti još kako su upalili), da bi sa stihom for a price I’d do about anything („Revolution Calling”) izašao Džef lično i počeo neprekinut doživljaj. Album „Operation: Mindcrime” izveden je bez pauza, što je stvorilo autentičan vajb slušanja ploče: pesme su se nadovezivale jedna na drugu, ispraćene praktično bez daha i sa uvek iznova probuđenim oduševljenjem. Teško je proceniti ko je bio bolje raspoložen, publika ili bend, u saglasju koje se relativno retko sreće, ali zato svim srcem oseća.
Džef Tejt se drži više nego dobro, fizički i vokalno u kondiciji i stanju da, naravno prema godinama i proteklom vremenu, pogađa note koje već decenijama bacaju publiku u trans. Binom se kreće samouvereno, ali ne razmetljivo, pesme oseća, nadahnuto dočarava i vidljivo voli, dok sa publikom komunicira prijateljski i s uvažavanjem. Isto važi za njegove saborce, internacionalno (a bogami i vizuelno, stilski) mešovitu, mladu ekipu: trio gitarista koji čine Dario Parente, Džejms Braun i Amori Altmajer, zatim basista Džimi Vajnen, već spomenuti bubnjar Mikele Panepito i klavijaturistkinja/prateći vokal, sjajna Kloda Makarti. Ne mogu da se kratko ne osvrnem na spomenutu modnu šarolikost ekipe, koja ostavlja utisak da su došli iz Vizelja, Grete Van Flit, nekog glem benda osamdesetih i gotik/ simfo priče, na čelu sa Džefom koji uglavnom nije skidao kaubojski šešir i tamne naočare – sem, sugestivno, kod stiha lies behund my stare. Zato je rečena dramatičnost izvođenja bila na visokom nivou, muzička uigranost potpuno razoružavajuća, a interakcija između članova grupe, bez preterivanja, božanstvena i zarazna. Podjednako raznovrsna bila je i publika: od savremenika albuma do predstavnika mlađe generacije, od roditelja koji su doveli klince na čas muzičkog obrazovanja do nekadašnjih tinejdžera nepokolebljivo vernih odabranom stilu, oblačenja i života. I svi smo, bez izuzetka, horski pevali svaki stih, od reči do reči.
U pauzama je Tejt izražavao zadovoljstvo što je, nakon četrdeset pet godina staža i na stotine posećenih gradova (sve, kako kaže, pamti), prvi put u Srbiji i Beogradu; ispričao bi poneku anegdotu i efektno najavljivao pesme koje slede.
Kloda, jedina koja je uspela da trajnije ukrade šou vođi benda, zahtevnu ulogu iz (sudeći prema komentarima iz prvih redova) mnogima najiščekivanijeg dela koncerta – dueta „Suite Sister Mary” – uspeva da ispuni sa velikom uverljivošću i strašću. Sve vreme je, uopšte, između podijuma i scene strujala zaista dobra energija, reči pesama odjekivale himnično i toliko aktuelno; baš kao što sam ukazala u trodelnom feljtonu, njihova relevantnost je danas potpuno neverovatna. Zato se i može, uz neznatne izmene (kao kada Džef umesto while we get paid for wars in South America kaže for wars…? wars…?, budući da ih je u ovom trenutku toliko da postaje uzaludno nabrajati), istaći jednakost između fikcije i stvarnog, prošlosti i sadašnjice. Baš svaki deo albuma dočekan je željno, sa radošću i ushićenjem: od energičnih „Operation: Mindcrime”, „Spreading the Disease” i „The Needle Lies”, preko osećajnih „The Mission”, „Breaking the silence” i „I Don’t Believe in Love”, do prekrasnih minijatura „Electric Requiem” i „My Empty Room”, da bi sve eksplodiralo veličanstvenim epilogom „Eyes of a Stranger”.
Tu, naravno, nije bio – niti je iko želeo – kraj. U nastavku su izvedene pesme iz diskografije Queensrÿche-a koje ne samo da odlično poznajemo i beskrajno volimo, već na najbolji mogući način pokrivaju svaku fazu zlatnog doba karijere ovog benda. Počelo je sa naročito moćnom „Empire”, za kojom su usledile „Walk in the Shadows”, „Jet City Woman” i, kao najbolji mogući izbor, „Take Hold of the Flame” (Ovo je jedna baš, baš stara… hoćete li znati reči? Hoćete li pevati? – Još kako!). Pesnice u vazduhu, odzvanjanje refrena u već zaglušenim ušima, podsticajne reči na usnama i sveprožimajuća, povezujuća snaga muzike na delu.
Bis su (za)činile dve istinski posebne stvari. Najpre smo čuli klasik „Silent Lucidity”, razoružavajuće nežnu i kompleksnu pesmu koju je Džef najavio objašnjenjem njene snage primenljivošću na toliko široku lepezu životnih iskustava, pa i njegovih vlastitih (some were married to this song… and some were burried to this song (…) some children were born, and some made to it – including two of mine!). Za sam kraj ostavljena je ona sa kojom je sve, zapravo, počelo. Uvodeći nas pričom o posebnosti okupljanja te večeri, koja nas je sabrala sve na jednom mestu, jedini put u životu i na istom prostoru, kako bi slavili muziku i reči, Džef je postavio (retoričko) pitanje jesmo li uz hevi metal od samog početka, budući da je i numera koja sledi pokrenula sve. „Queen of the Reich” i, tako je, ONAJ vrisak, zatresli su pod splava po ko zna koji, ali nažalost definitivno poslednji put za ovu noć.
Da se vratim na ime turneje – znate, kada na sličan način formulišete njen naslov može to delovati otužno, preterano, u najgorem slučaju tezgaroški. Ovde bi potonja odrednica eventualno mogla da se stavi uz merch i meet & greet segment, ali to je tako malo važno i mnogima čak neprimetno. Suština je sledeća: fenomen „Operation: Mindcrime” možda zaista jeste odsvirao poslednji čin uživo, barem u originalnom vokalnom izvođenju, ali njegovo vreme tek dolazi ili makar uveliko, izrazito traje. No, te večeri uoči Uskrsa osetili smo, iznova, ujedinjujuću, podsticajnu moć rokenrola/metala i doživeli čast da nas konačno poseti (kako reče i Gabrijele Goci) jedan jedini – Džef Tejt.
Bila je ovo izvanredna svirka iz sve snage i sa mnogo duše, upotpunjena odličnom predgrupom, u sjajnoj atmosferi.
Simbolično ali ne blasfemično govoreći: vaskrsavanje prošlog i velikog, iznova i iznova. Hvala im!
Queensrÿche: „Operation: Mindcrime” (1988) – simfonija revolucije
