Amy Denio, Val Kiossovski i Chris Stromquist (Kultur Shock): Mi smo zajednica koja donosi mir

Amy: Volim sevdah, to je najdublji blues na svetu. Obožavam kako muzika prati tekst i priču u njemu… Val: Više ne mogu da sviram kao normalni gitarista, a da ne ubacim melodije i ritmove koji dolaze sa Balkana… Chris: Bilo mi je šokantno kako članovi benda idu od mira do rata i obrnuto za svega pet sekundi. To je za mene bila najveća promena

O univerzalnosti te muzike najbolje govori činjenica da je jednako vole na Balkanu, u Turskoj, Nemačkoj, Španiji, Americi… Kultur Shock je sjajno primljen svuda gde je do sada nastupao. Malo je to do punka, malo do sevdaha, a malo do sjajne energije i čvrste povezanosti između Srđana Đina Jevđevića, Amy Denio, Vala Kiossovskog i Chrisa Stromquista, kao i novi(ji)h članova Đine Perkić i Mikea Cattsa. Ne morate ih ni poznavati da biste shvatili da na bini svi dišu kao jedan.

Svakako, najveće zasluge za tu dobitnu kombinaciju idu na račun Đina, frontmena Kultur Shocka, poznatog i kao Jevđa, odnosno Đino Banana u mladim danima. Sa njim smo prošle godine nadaleko i naširoko izdivanili, a nedavni koncert u novosadskoj „Fabrici“ bio je prilika da razgovaramo i sa preostalo troje stalnih članova benda, koji, svako ponaosob, daju snažan i jedinstven žig muzici Kultur Shocka.

---

Amy Denio: Đino je moj najvoljeniji brat

Definitivno, Amy je muzički najsvestranija osoba u Kultur Shocku. Sjajna kao vokal, odlična na klarinetu, još bolja na saksofonu, a ume veoma dobro da barata i harmonikom. Osim što je vrsni multiinstrumentalista, Amy je i tekstopisac, baš kao i kompozitor muzike za moderni ples, film i pozorište. Specijalnost su joj eksperimentalni rock, jazz i slobodna improvizacija. Izuzetno je komplementarna sa Đinom, ima sjajan smisao za humor, a njeni momenti autoironije su nezaboravni.

Vi ste jedina Amerikanka među stalnim članovima benda. Uz Vas su tu po jedan Bosanac, Bugarin i Šveđanin. Može se reći da je bend dominantno imigrantski…

Amy: I ja sam, takođe, imigrant. Doduše, ne prva generacija, možda petnaesta. Ne smemo zaboraviti da je Amerika zemlja imigranata i da je počinila genocid ubivši 30 miliona starosedelaca. Iako me mnogi doživljavaju kao staru, „plavokrvnu“ Amerikanku, s obzirom da su moji preci živeli ovde tokom poslednjih 400 godina, ja sam, ipak, imigrant, tako da volim sve narode i kulture. Shvatam da svaka kultura ima drugačiju percepciju sveta oko nas, tako da sam gladna da vidim te hiljade perspektiva sveta.

Da li se sećate prvog momenta kada ste upoznali Đina?

Amy: Da, naravno da se sećam. On je došao u Seattle iz Sarajeva. Prijatelj mi je rekao: „Ovaj momak je iz Bosne i svira balkansku muziku, a znam da je ti voliš. Ponesi svoj saksofon, možda bi mogla da sviraš sa njim“. Otišla sam na taj koncert, po prvi put čula „sevdah“ i shvatila koliko je ta muzika lepa. Nakon koncerta, skupila sam hrabrosti da odem do tih momaka iz Bosne. Obratila sam se Đinu, rekla sam mu da sa sobom imam svoj saksofon i pitala ga da li bi hteli da sviraju sa mnom, na šta je on demonstrativno odgovorio: „Ne!“. Bio je veoma ljut tom prilikom… Kasnije mi je ispričao da je to bio njegov prvi put u Americi, u Seattleu, i oko njega su sve bili sami „umetnici“ (nabeđeni), pomalo isfolirani, pa je on pretpostavio da sam i ja takav „umetnik“. Jebi ga (na srpskohrvatskom)…

Yebiga rakija?

Amy: Oooh, da, ja volim Yebiga rakiju! Kako god, moj prvi utisak o Đinu nije bio baš tako sjajan. A onda… Mogu li da nastavim sa svojim drugim utiskom? Isti taj čovek, od koga sam se prvi put uplašila, osniva bend Kultur Shock i svira u Seattleu. Odlučila sam da odem na taj koncert jer volim balkansku muziku. Koncert je u malom klubu, a ovaj čovek se ponaša kao da je u areni. Iako je prisutno svega pedesetak ljudi, on se ponaša kao rock zvezda. Nisam ni imala predstavu koliko je on, zapravo, tada bio popularan. Kada se moja prijateljica pridružila Kultur Shocku, rekla mi je da im je potreban još jedan saksofonista i pozvala me da sviram sa njima. Otišla sam na probu i vremenom smo Đino i ja shvatili da smo „brat i sestra“, odnosno „muzička porodica“. Ispričao mi je svoju perspektivu tokom našeg prvog susreta i tu smo razjasnili sve nedoumice. Imali smo istu viziju: kako da iznenadimo ljude inovacijama, da izađemo iz „kutije“, kreiramo nove muzičke doživljaje i povežemo se sa publikom. Kako god, on je sada moj najvoljeniji brat. Put do toga je bio dug, ali smo ga sa uspehom prešli.

Svima su nam poznati njegovi kvaliteti, ali šta je najgora stvar koju ste spoznali o Đinu?

Amy: Recimo, iznenađuje me da i dalje ume da se iznervira pre nastupa. To i nije tako loša stvar, ali je za mene frapantna, jer Đino ima toliko talenta. On je kao Tesla: ima cele pesme u svojoj glavi, mada im mi pomažemo da „ožive“. Ali, iz nekog razloga, on pre koncerta mora da bude sam. No, kao što sam rekla, to i nije tako negativno. Zapravo, on i nema tih nekih negativnih strana. On je potpuno formiran čovek. Kada uđeš u njegov svet, shvatiš koliko je on fantastičan.

Da biste ušli u taj njegov svet, bilo je neophodno i da odete u Bosnu, njegov rodni kraj. Kako ste doživeli Bosnu, te ljude u njoj, kako ste se osećali tamo? Jeste li uspeli da se povežete sa Đinovim korenima?

Amy: Prvi put sam u Bosni bila sa svojim „italijanskim“ bendom u Travniku, svirali smo moje kompozicije na pet instrumenata. Sećam se da smo bili veoma nervozni pre tog nastupa. Trebalo je da sviramo i pevamo italijansku, američku, klasičnu i modernu muziku za mlade ljude. Posle svega tridesetak sekundi, svi posetioci su se uključili, zveckali svojim flašama, svirali i pevali sa nama. Osećaj pažnje i jedinstva bio je tako jak i iznenađujuć za sve nas. Do današnjih dana to je jedan od meni najdražih koncerata, jer sam bila tako iznenađena posvećenošću publike. Sa mnogima od tih ljudi sam i danas u kontaktu.

Jeste li uspeli da doživite i osetite „sevdah“ na pravi način?

Amy: Nadam se da jesam. Volim sevdah, to je najdublji blues na svetu. Obožavam kako muzika prati tekst i priču u njemu. U Americi je sve nekako formatirano i predvidivo. U sevdahu se ruše i otvaraju svi zidovi, valjda da bi se bilo bliže Bogu. Predivno je to kako se duša otvara u sevdahu.

Šta Vam Kultur Shock znači? Je li to bend, porodica ili identitet?

Amy: Počelo je kao bend, u međuvremenu je postalo porodica, a sada smo u misiji da kreiramo zajednicu i donesemo mir. Na našim koncertima se i potpuni stranci zbližavaju, pa čak i nekadašnji neprijatelji. Kada mi sviramo, svi doživljavaju istu stvar i to je nešto najlepše u mom životu. Mi dajemo svu svoju ljubav, sve od sebe da odsviramo dobar koncert, i to kruži kroz publiku, a onda se vraća nama. To je fantastičan osećaj koji osetim svaki put kada sviram.

Kako je to „balkansko iskustvo“, odnosno druženje sa jednim Bosancem i jednim Bugarinom, promenilo Vas kao osobu?

Amy: Mislim da sam uz njih otkrila svoje srce. Oduvek sam volela balkanske melodije i ritmove, a ponajviše tugu u toj muzici. Čak i kada u njoj ima mnogo lepote, uvek je i tuga prisutna. To je nešto što je mojoj duši potrebno.

---

Val Kiossovski: Ponovo otkrivam svoje korene

Na sceni je hladan kao led, jedva da ima bilo kakvu mimiku dok svira. Uopšte, Val odaje utisak izuzetno mirnog i stabilnog čoveka, čak i kada ga život satera u ćošak. A to je u neverovatnoj suprotnosti sa onim što on isporučuje na bini. Sva ta rokenrol energija, taj punk prizvuk u muzici Kultur Shocka dolazi upravo od njega. On je taj „tihi ubica“, taj „prljavi Hari“ na sceni, s tom razlikom što umesto Smitha & Wessona u ruci drži električnu gitaru. Bugarin, a naš…

Bratko, šta te je odvelo iz Sofije u Seattle 1991. godine?

Val: Uglavnom politika, jer ja sam prodemokratski orijentisan, odnosno liberal u krvi. Kada su prvi slobodni izbori u Bugarskoj propali, nakon što je partija na vlasti zloupotrebljavala svoju moć tokom 45 godina vladavine, uvideo sam da tamo više nema budućnosti za mene i moju porodicu, kao i za moj bend. Tako smo odlučili da odemo što smo dalje mogli, u najdalju tačku poznatog sveta čiji smo jezik mogli da govorimo i razumemo, a to je bio Seattle.

Interesatno, politička situacija u Bugarskoj je krenula da se zakuvava u isto vreme kada i u zemljama bivše Jugoslavije…

Val: Da, to je bilo usrano i jebeno ludo vreme, na neki način dobro, a na drugi način veoma loše.

Seattle je poznat kao najveći imigrantski grad u Americi. Ti si tamo došao u velikom talasu zajedno sa brojnim drugim ljudima sa Balkana, uključujući i Đina. Koliko se sam grad promenio od tih dana? Baš u to vreme grunge je bio veoma popularan u Seattleu…

Val: Promenio se dramatično. Ja sam uleteo u centar vrtloga, tako reći. Nisam baš ni znao šta je grunge, stigao sam u aprilu 1991. godine, našao sam posao u jednom od gradskih klubova kako bih preživeo. U početku se taj posao svodio samo na čišćenje piksli i slična sranja. Kasnije je to mesto postalo jedno od uporišta grungea. Taj klub se zvao The Off Ramp Cafe i, zajedno sa RKCNDY i The Vogue, bio je jedan od prostora u kojima je cela priča i započela i koji su podržali lokalnu muzičku scenu. Nije mi baš bilo jasno šta se to tada dešavalo, jer ja sam došao sa evropske scene i svirao progresivni rock sa primesama garažnog rocka i svim tim stvarima… Bio sam veoma zbunjen, pitao sam se šta se to jebeno dešava ovde. No, to je imalo određenu generacijsku vrednost, kao neka vrsta socijalnog pokreta. Sa druge strane, to bio način da se napravi muzički odmak od glam rocka, koji je u to vreme bio dominantan na radio stanicama. Treba reći i da je Seattle sredinom devedesetih značajno napredovao u smislu vrednosti i bogatstva. To više nije bio samo grad Boeinga, već i intelektualni i IT centar. Takođe, i demografija grada se lagano menjala tokom godina, pa je Seattle danas jedan od najvećih tehnoloških centara u zemlji i svetu. To je donelo mnogo pozitivnih promena u smislu bogatstva, ali i dolaska velikog broja talentovanih ljudi u grad. S druge strane, lokalne zajednice su „isterane“ iz svojih jezgara u centru grada zbog visokih cena rentiranja stambenog i poslovnog prostora. Prosto, svi su želeli da budu deo scene, da budu „cool“. No, ljudi koji su došli sa namerom da budu „cool“, nisu bili baš tako „cool“.

Šta je bio razlog da se jedna organska stvar poput grungea tako lepo sjedini sa world music, koju su sa sobom doneli imigranti?

Val: Moj bivši bubnjar Borislav Bobby Yovchev, iz mog bugarskog benda Orion, sa kojim sam zajedno i emigrirao, bio je originalni bubnjar Kultur Shocka. Prva zajednica koja je prihvatila bend nije bila grunge zajednica, već je to bila lokalna jazz i avangardna zajednica, odnosno ljudi koji su otkrili lepotu i kompleksnost balkanskog folka, njegove ritmove, melodije i harmonije. I svi su govorili kako je to „veoma cool, uzbudljivo, zanimljivo za sviranje, daje ti veoma blisku i ličnu konekciju sa publikom jer nije tako intelektualna muzika“. Ako kopaš dublje, možeš da nađeš poruke, kompleksnost i, kako ga ja zovem, progressive punk. Ove dve stvari su potpuno suprotne jedna drugoj i ne treba da stoje u istoj rečenici, ali mislim da to najbliže opisuje ovo što mi radimo.

Reci nam nešto o svojim muzičkim korenima. Šta si slušao i svirao dok si živeo u Bugarskoj? Kada razmišljam o muzici u Bugarskoj, nekako mi jazz uvek prvi padne na pamet, s obzirom na veoma jaku i razvijenu scenu…

Val: U nekadašnjoj Jugoslaviji stvari su funkcionisale drugačije. U toj zemlji folk i rock imaju neku vrstu organske veze. U Bugarskoj je to bilo mnogo dublje, jer folk muziku je podržavala komunistička vlada, a decidno su je odbacivali rokeri. Isto je važilo i sa druge strane. Bilo je vrlo malo komunikacije između te dve krajnosti. Moj tadašnji (bugarski) bend svirao je progressive rock i svi su tada govorili kako je to odlična muzika, kako su sjajni aranžmani, dobre pesme i poruke… Kao i u bivšoj Jugoslaviji, i u Bugarskoj si morao da paziš šta pričaš, pa čak i više od toga. Odlazak u Seattle je za mene bio potpuni prelaz sa muzike za slušanje na muziku za „učestvovanje“. Za mene je to bilo katarzično, zbog adrenalina i konekcije sa publikom više nisam mogao da idem nazad, to mi je dalo sasvim drugi nivo satisfakcije i ispunjenosti.

Ako ovu muziku nazovemo „gypsy punkom“, kao što to Đino radi…

Val: … mrzim to (smeh). Eugene Hutz iz Gogol Bordella je prvi krenuo sa tom pričom. To je potpuno druga stvar i ja se ne slažem sa tom etiketom. To je, zapravo, neka vrsta etno-rocka, a ja to, kao što sam već rekao, zovem progressive punk. To nekako stavlja svu tu muziku u isti koš. No, ja volim „gypsy punk“ koji je, generalno gledano, pojednostavljena verzija polke, i to polke srednjeg tempa, koja je veoma snažna, tera masu da skače. Sa nama to nije slučaj, jer mi pravimo veoma cool muziku.

Samo sam hteo da kažem da… Ako ovo što vi radite možemo smatrati gypsy punkom, onda si upravo ti ta punk strana.

Val: Da, moglo bi se reći (smeh).

Da li se sećaš svog prvog susreta sa Đinom?

Val: Naravno! Nije imao bradu, bio je vojnički obrijan, takođe je i kosu imao… Pitao sam se ko je taj čovek, a moj bivši bubnjar Bobby rekao mi je da je to Đino i ispričao mi je ponešto o njemu. Ja sam u to vreme imao bend „For Sale“ i u njemu nisam bio srećan, jer tamo nije bilo dovoljno razmene ideja i energije. Đino i ekipa su me pozvali da im se pridružim, a ja sam bio u fazonu: „Sačekajte malo, ja balkanski folk gotovo da i ne poznajem“. Tako sam, na neki način, ponovo morao da otkrivam svoje korene. Ne samo moje, već i folk tradiciju Bosne, Srbije, Hrvatske, Crne Gore, pa čak i Grčke… Na kraju sam istraživao i jermensku, rumunsku, tursku muziku… Ja više ne mogu da sviram gitaru kao normalni gitarista, a da ne ubacim melodije i ritmove koji dolaze sa Balkana. Posle 26 godina sviranja, to je, nekako, postala moja druga priroda.

Šta Kultur Shock tebi znači? da li je to bend, porodica ili identitet?

Val: Sve zajedno! To je veliki deo mog identiteta, ali često i povod za raspravu sa mojom suprugom, koja me ponekad kritikuje zbog prevelike posvećenosti bendu. A ja joj na to kažem: „Slušaj, ja dobro znam svoje prioritete. To su moja porodica, moj bend i moji poslovi, pošto imam neke projekte u Seattleu“. Dakle, od svega navedenog pomalo, sve je to pomešano. To je neka vrsta „apsolutne porodice“, a bend često poredim i sa boravkom u vojsci. Imaš osećaj da nas osmoro ili devetoro, koliko nas bude na turneji, moramo da pobedimo u toj bici i to nikada nije lako. Dakle, moramo da se držimo jedan uz drugog i prebrodimo kritične trenutke koji se dešavaju na tom putu. A život se ni tada ne zaustavlja…

---

Chris Stromquist: Simuliranje je priča mog života

Još jedan na prvu loptu miran, staložen i stabilan čovek. Ipak, za Chrisa možemo reći da je „lud kao struja“. Blago ekscentričan u svom pojavnom obliku, ali je definitivno neko na koga se možete osloniti i biti sigurni da će naći rešenje za problem koji se pojavi. Možda ne baš odgovarajuće rešenje, ali vas zasigurno neće ostaviti na cedilu. Njegova deviza je „fake it until you make it“, a ta strategija ga do sada u životu nikada nije izdala. Nepredvidiv, ali na pozitivan način. I veoma zabavan

Prvo što mi je kod tebe privuklo pažnju je fotografija na tvojoj internet stranici na kojoj nosiš masku magarca. Otkud to i šta to znači?

Chris: Imam drugi bend koji se zove Greek Judas, a koji svira „rebetiko“, tradicionalnu muziku etničkih Grka koji su živeli u Otomanskom carstvu. Oni su negde oko 1914. godine isterani iz carstva i, pošto su bili etnički Grci, ponovo su se nastanili u Grčkoj, iako su ceo svoj život proveli sa Turcima u Otomanskom carstvu i govorili jezik drugačiji od grčkog. Njihova muzika je bila više turska nego grčka. Naterani su da odu preko granice, u Grčku, i momentalno su postali niža klasa, jer ih Grci u Grčkoj nisu prihvatili. Istovremeno, i Turci su ih odbacili, pa ih, zapravo, niko nije prihvatao. Da li se sećaš kada je Bob Dylan počeo da svira električnu gitaru? Mislim da je to bilo negde u Engleskoj, na nekom koncertu gde je tokom svog prvog seta svirao akustičnu gitaru, da bi u drugom delu svirao električnu gitaru sa pojačalima. Nakon jedne od pesama neko iz publike mu je doviknuo „Judas“, jer su to doživeli kao greh prema folk muzici. Tako je ovaj bend u kome ja nastupam sa maskom magarca nazvan Greek Judas, jer mi sviramo „rebetiko“ koji je uvek akustična muzika, ali je mi sviramo na isti način kao što to radi i Kultur Shock: etnička folk muzika kroz pojačala. Maska magarca nije imala apsolutno ništa sa time sve dok se jednog dana basista, ludi Nick, nije pojavio sa maskom konja i odsvirao ceo koncert tako. I onda sam ja rekao da je to sasvim cool, otišao sam i kupio masku magarca, tako da smo imali konja na basu i magarca na bubnjevima, tako da nije ni bilo potrebno da koristimo naša imena.

Nešto kao momci iz filma „Ulični psi“: Narandžasti, Beli, Plavi, Smeđi… ?

Chris: Upravo tako! I onda je moj prijatelj Reuben Radding napravio tu moju fotografiju sa maskom magarca. A i majica koju na toj slici nosim ima motive heavy metal bara u Greenpointu (Brooklyn), koji je u međuvremenu zatvoren. Može se reći da je ta fotografija ikonična.

Reklo bi se da iza svakog detalja vezanog za tebe postoji neka pozamašna pozadina…

Chris: Da, to je istina! Možemo ovako satima (smeh).

Kao bubnjar si veoma raznovrstan, sviraš latino, jazz, progressive rock… Koliko je muzika Kultur Shocka drugačija u odnosu na sve ono što si pre tog benda radio?

Chris: Prvo moram da ispričam kako sam uopšte ušao u Kultur Shock, jer to je zaista fantastična priča. Živeo sam u Seattleu, gde i svi ostali članovi benda žive. Otišao sam na njihovu svirku jer sam znao da traže bubnjara. Dobio sam i CD sa tri njihove pesme da ih naučim i odsviram sa njima, pa da vidimo šta će biti od svega. Otišao sam na tu žurku, razgovarao sam sa Natašom, njihovom i mojom zajedničkom drugaricom. To je bilo pre 25-26 godina, ali sećam se da mi je ona tada rekla: „Oni imaju tog lika iz Bugarske i svi već znaju da će on biti njihov bubnjar, tako da nemoj previše da se nadaš i uzbuđuješ oko svega“. Imali su audiciju za pet bubnjara, a ja sam nastupao poslednji. Otišao sam u taj njihov prostor za probe, gde je bio i originalni bubnjar Kultur Shocka Bobby (Borislav) iz Bugarske i oni su snimali video zapise sa te audicije. Na CD-u koji su mi dali prva pesma bila je „Nadjia“, koja se svira u devet osmina. Stid me je da to kažem, ali u to vreme… Da ste mi dali globus, ne bih na njemu mogao da nađem Jugoslaviju ili Bugarsku. Krajem prošlog veka, odnosno početkom dvehiljaditih, bio sam u latino svetu i nisam znao ništa o balkanskoj muzici i kulturi. Dakle, „Nadjia“… To je bila era discmana, portabl CD plejera, gde kada pritisneš dugme „back“, pesma kreće ispočetka. Slušao sam pesmu, ali nisam imao ideju šta se tu jebeno dešava. Samo sam slušao prvih deset sekundi, stisnuo bih to „back“ dugme… Dakle, discman je razlog zbog koga sam ja u ovom bendu! Ponovio sam tih 10 sekundi hiljade puta, nisam ni znao kako da brojim, samo sam „internalizovao“ taj ritam, nisam ga „intelektualizovao“, kako bih na neki svoj, fake način prošao kroz sve to. Kako god, otišao sam na audiciju, simulirao sam sve to… Kasnije, kada su gledali snimke sve petorice bubnjara, originalni bubnjar Borislav je rekao: „Ovaj lik pojma nema šta radi, ali on je vaš čovek“. Dakle, simulirao sam… Rekao sam i Mikeu, novom basisti na ovoj turneji, da sam gotovo celu prvu godinu u Kultur Shocku simulirao. Sada sviram mnogo različite muzike, ali je u to vreme zvuk Kultur Shocka bio potpuno nov za mene. No, moj prvi koncert sa bendom bio je u velikom prostoru, za nekih 2000 ljudi, i sećam se da sam tada bio veoma nervozan. Mislim, ovime se bavim celog svog života, ne brine me fizička spremnost za sviranje bubnjeva, zbog toga i mogu da simuliram, jer imam fizičke predispozicije da izvučem to. No, pred 2000 ljudi sam bio baš nervozan, ali sam se, opet, oslonio na svoje instinkte i simuliranje.

Ti nisi samo bubnjar, već i producent, video montažer… Režirao si i neke spotove Kultur Shocka u kojima se vide motivi i predeli iz Bosne i Hercegovine. Kako si uspeo da uđeš u Đinov mozak, spoznaš njegov način razmišljanja, korene i kulturno-istorijsko nasleđe kada si radio te spotove? Ili si, jednostavno, i to simulirao?

Chris: Simulirao sam. U osnovi, to je priča mog života, ja sve simuliram! Kao što svi treba da radimo, jer, zapravo, niko od nas ne zna šta radi. I mislim da je najbolji savet za mladu osobu, koja pokušava da uradi nešto novo, upravo da radi ono što oseća da treba i ide napred. Prosto, ne postoji knjiga pravila. Na primer, sećam se prvog puta kada sam bio u Mostaru i video fasadu sa šrapnelima. Mnogo toga sam snimio, a kasnije i koristio za spotove. Možda nisam sve to mogao da osetim tako duboko, ali jednim delom sebe sam sigurno uspeo da se emotivno povežem sa tom pričom i ljudima, da bar malo razumem šta se tamo dešavalo.

Koji je bio tvoj utisak o Đinu kada si ga prvi put sreo?

Chris: Ovi ljudi su vikali, svađali se, bili neuporedivo emotivniji od svih drugih koje sam do tada upoznao. Moj otac je Šveđanin, žena mi je iz Argentine, a njena porodica je iz Italije… Moja skandinavska porodica je bila veoma mirna i tiha, rezervisana, nisu pričali puno osim kada je nešto zaista trebalo da se kaže. Pa, kada sam sa ovim ljudima ušao u prostor za probe, imao si bosanskog Srbina, bosanskog Hrvata, Bugarina, Japanca… Bilo je šokantno kako idu od mira do rata i obrnuto za svega pet sekundi. To je bila najveća promena za mene! Kako god, nikada nisam sreo nikoga kao što je Đino, on je neverovatno poseban čovek.

Šta je za tebe Kultur Shock: bend, porodica ili identitet?

Chris: Očigledno je bend, barem za ljude iz spoljnog sveta. No, to je i zajednica, odnosno porodica za sve nas koji smo unutra. Mi provodimo mnogo vremena zajedno i nije moguće da se uvek slažemo, ali jedni prema drugima osećamo zaista duboku ljubav. Pre dvadeset godina bih rekao da je Kultur Shock samo bend, ali sada je to u velikoj meri identitet i zajednica. Iako se politika ne pominje eksplicitno, nemamo političke pesme i ne govorimo vam šta i kako da mislite, priroda formiranja te zajednice, koja se formira oko nas od ljudi koji slušaju našu muziku i dolaze na naše koncerte, jeste da postoji zajednička „politika“ ljudi koji nas prate iako se o njoj (politici) nikada otvoreno ne govori. Dakle, to je u osnovi identitet ne samo za nas, već i za publiku koja nas prati. Želim da verujem da je i na ovom koncertu bilo mnogo novih ljudi, koji nas do sada nisu čuli, ali su se na koncertu zapitali: „Šta se ovo, do vraga, dešava? Ko su svi ovi ljudi? I kako znaju sve ove pesme? Kakav je ovo svet u koji sam ušao?“.

Da, upravo si na najbolji način definisao Kultur Shock. Niti bend, niti porodica niti identitet, već… Svet.

Chris: Da… Volim da zamišljam kako se ti novi ljudi osećaju kada uđu u koncertnu halu i dožive sve ovo mi radimo.

Damir Martinović Mrle i Zoran Prodanović Prlja (Let 3): Ženska energija jača je od bilo čega

Tagovi: Amy Denio, Chris Stromquist, Kultur shock, Val Kiossovski