Četvrt veka “Taksirat” festivala derivatne kulture

Celih 25 godina je prošlo od prvog izdanja “Taksirata”, čiji početak se vezuje za tadašnji Dom omladine „25. maj“, pa preko Skopskog sajma, Metropolis Arene, do ovog trenutka, poslednjeg 25-og izdanja u hali „Boris Trajkovski“, održanog 7. decembra.

Retko koji festival kod nas i šire može da se pohvali takvim portofoliom iza sebe. A najzanimljivije je to što se festival nije prodao. Nisu organizatori ušli u igru sa mejnstrimom, a mogli su, već su nosili ono u šta su verovali – tu takozvanu derivativnu kulturu, kontrakulturu. Neki od njih su kasnije postali mejnstrim. Mogli su i oni da dovedu i velika, ogromna imena, ali gde bi onda bio obraz? Ovako mogu da hodaju ponosno uzdignutih glava, gledajući svetu u oči, a da ne pocrvene.

A da nije bilo lako, nije! Da je trebalo vremena, strpljenja, živaca, stresa, finansija, šikaniranja, trzavica, konkurencije… da se pređu sve te prepreke da bi na kraju ipak isplivali visoko iznad svega i svih.

I eto uspeli su! Ta produkcija Password, taj neverovatni “Taksirat” – i još se kotrljaju i kotrljaće se, i to jako. I ovogodišnji, jubilarni festival ponovo obiluje kvalitetnim, uglavnom balkanskim imenima. Tri scene, sve tri u sali Boris Trajkovski i 10 izvođača.

Dole je sala podeljena na dva dela. Veći deo je glavna bina, a manji deo je takozvana Smooth groove bina, dok je na spratu, u mezaninu, tiha soba sa DJ-em i slušalicama. Odlična organizacija, sve je na svom mestu i sve radi kao sat, bez iskakanja.

Na glavnoj bini, oko 20:30, festival je otvorio makedonski metal band Smut. Imaju vernu publiku koja ih svuda prati, zna njihove pesme sa svih pet albuma. U svakom slučaju, solidno odsvirano za zagrevanje festivala. U isto vreme, oko 21:00, u polupunoj maloj sali nastupio je Smoke Mardeljano, a odmah potom i srpska reperka Mimi Mercedes, u jednom od svojih najboljih izdanja.

Na glavnu binu zatim stupaju riječke legende Let 3. I tu počinje prava žurka. Pričamo o jednoj od najzanimljivijih pank, post-pank, rok grupa na našim prostorima i šire. Tih 35 godina zajedničkog sviranja i te kako daju samopouzdanje nastupu i načinu komunikacije sa publikom. Evo ih na sceni u svojim prepoznatljivim odelima, da bi u jednom trenutku ostali u gaćama, svirajući žestoko, precizno i tačno. Publika skače, peva, uživa, posebno u delu sa hit pesmama „Mama Šč”, „Riječke pičke” i „Izgubljeni”. Prođe sat vremena, a kao da je tek počinjalo.

Nakon njih, na istu binu izlaze Strajk, LD Pistolero & DJ Goce ft. R.O.N.I.N. Oni su poznati svojoj vernoj publici. Publika sat vremena pleše, repuje u ritmu i zvucima skopskih hip hopera.

22:40 je vreme rezervisano za srpski SARS, koji je vremenom prerastao u mejnstrim bend svojom zanimljivom mešavinom regea, ska, panka, rocka… Velika sala je bila puna, iako je u isto vreme u maloj sali, koja je udaljena od velike samo nekoliko metara (nije bilo mešanja zvukova), svirao elektro tehno acid duo Acid Arab. SARS nisu bez veze jedno od najvećih imena balkanske scene. Takav prijem kod publike retko se viđa. A stihovi pesama su sami izlazili iz grla publike – „Praktična žena“, „Ratujemo ti i ja“, „Dane brojim“, „Za njom“, „Lutka“… sve je uzdrmano, sve je u igri. Nema se vremena, nema se svesti, nema politike, samo muzika i igra i oni – nekrunisani kraljevi publike, njihovo visočanstvo SARS.

I još niste došli sebi, niste sredili osećanja kada oko 1 iza ponoći Dubioza Kolektiv izlazi na scenu. A sala je postala još punija, slobodnog mesta gotovo da nije bilo, posebno na sredini sale. U isto vreme, Ben Stedford, takozvani DAB FH, svira i peva u maloj sali sa svojom specifičnom mešavinom repa, ska, hip-hopa. Dubioza standardna, mešavina rege-pank-rock-elektronike – hip-hopa i sve to lepo izvedeno. Ima nešto magično u njima što ti ne dozvoljava da stojiš mirno, kao opijat, pa se stalno krećeš, skačeš, treseš, pevaš. A kako ne skočiti na ovakav opus izvučen sa 11 albuma koji sadrže neverovatne bisere kao što su: „Himna Generacije“, „Prvi maj“, „Tranzicija“, „Krivo more“, „Kafana“, „Bum“, „Niko nije kriv“, “Kokuz“, “Volio BIH“…. Nasmejana lica publike iz raznih generacija, raznih struktura. Ono što se od njih očekivalo na ovom koncertu je dobijeno, čak i više od toga. U jednom trenutku Dubioza prekida koncert, na scenu izlazi organizator, veliki aplauz za njega i za njegovu produkciju i za njegov tim, za njegovo vođstvo, istrajnost, posvećenost, ali i za 25 godina “Taksirata”. Onda se Dubiozin pakleni tempo nastavlja. Jedan bis, pa drugi, ne puštaju ih. Kiril Džajkovski čeka iza, on svira zadnji. Odavno je prošlo 02:15. Odlazi Dubioza, a polako odlazi i veliki deo publike.

Oko 02:20 žurka se nastavlja elektronskim zvucima protkanim balkanskim motivima, malo ska, malo rege, malo romske muzike, makedonskih motiva, repa i svega toga upakovano od maestra Džajkovskog. Publika u elektro transu. Nije bitno da li je noć probudila dan, nije važno da li je minus 10, kada se srce i duša osećaju kao da su na plus 25. U stvari, ništa nije važno, samo ova sala, ovi ljudi okolo i ova muziku. 03:00 je, polako odlazim, pun pozitivne energije, ajde pa sledeće godine, 26 po redu Festival, koji će biti još zesči. I još jednom, srećan kvartal “Taksirat” festivalu.

Tagovi: Dubioza kolektiv, festival, Let 3, SARS, Skoplje, Taksirat