Kanda, Kodža i Nebojša u Svečanoj sali NIS-a
(Novi Sad, 13.01.2024.)
Nektarijević je imao svoj mini šou u okviru postojećeg, što je na najbolji način opisala koleginica Dunja rečima: „Oliver neće kući“. Koncert je počeo oko devet, a Oliver je sve vreme imao (nerealnu) ideju da bend svira do ponoći, kada bi Novosađanima i formalno mogao da čestita pravoslavnu novu godinu.
Nesumnjivo, moralni čistunci će uvek prozivati Olivera Nektarijevića zbog „prekida stvarnosti“, poprilično nesvesni činjenice da su to možda i momenti njegove najveće kreativnosti.
Tako je Oliver tokom nastupa svog benda Kanda, Kodža i Nebojša na ovogodišnjem Dočeku možda i nesvesno „ubo u sridu“ čestitajući Novosađanima „kinesku srpsku novu godinu“.
Iako se 7532. godina, na koju se Doček poziva, obeležava po Vizantijskom kalendaru, epitet „kineska“ je više nego prikladan iz mnogo razloga. Srbija se guši (a tek će) u kineskim kreditima, vozimo se nekvalitetnim kineskim autoputevima, preplavljeni smo kineskom (uglavnom nekvalitetnom) robom, a Kinezi malo po malo postaju vlasnici ogromne površine zemljišta, važnih objekata i fabrika u našoj zemlji.
Nisam skoro proveravao vodostaj jedne od najdražih nam reka, pošto je negdašnji predsednik države pompezno očitao budućnost rekavši da će „doći žuti ljudi i piti vodu sa Morave“. Možda je i ona postala „Huanghe“ (žuta reka) u međuvremenu? Kako god, Oliver je rekao pravu stvar, a ja nemam razloga da mu ne verujem.
Naravno da verujem bendu koji kao osnovne postulate svog bitisanja izdvaja „veru, nadu, ljubav i stav“. Vera njima i vera u njih još je i veća nakon prvog njihovog unplugged koncerta kome sam prisustvovao. Da, tek prvog za trideset i kusur godina koliko ih pratim, sram da me bude…
Kako god, to je bila prilika da se utvrdi gradivo, ali i uoče neki novi detalji. Sa unplugged svirkama nikada nema greške jer tu se sve lepo čuje. Ton po ton! Pa, da apsolviramo još jednom…
Teško da bilo koji drugi bend u Srbiji, a bogme i šire, ima takav gitarski tandem kao što su Neša i Janko. Njihove akustare bukvalno cvile i mole za milost, koji minut predaha… Konačno smo mogli u potpunosti da čujemo bas, a ne samo da konstatujemo da je Bole prisutan na sceni, s obzirom da bas obično bude „poklopljen“ električnim gitarama.
I, nema šta, u svakom Boletovom taktu se oseća dugogodišnje iskustvo, strast i posvećenost. Akustična svirka bila je prilika da i Vladina prefinjena tehnika na bubnjevima izbije u prvi plan, što je on i demonstrirao u nekoliko navrata. Ponekad sam imao utisak da je on drugi basista na sceni s obzirom na to koliko je bio „ritmično melodičan“.
Da stvari ne izgledaju kao i obično postarao se Aca Pejčić, pridruženi član benda za akustične koncerte, koji je svoje deonice na saksofonu i klavijaturama odsvirao besprekorno i sasvim autentično. Kruševljani mogu da budu ponosni kakvog virtuoza već sada imaju, a siguran sam da Aca tek treba da realizuje svoj puni potencijal. Definitivno, obratite pažnju na ovog momka!
I, naravno, ne zaboravimo na „večitog dečaka“, „malog remorkera“… Twisted Olivera! Nektarijević je imao svoj mini šou u okviru postojećeg, što je na najbolji način opisala koleginica Dunja rečima: „Oliver neće kući“.
Koncert je počeo oko devet, a Oliver je sve vreme imao (nerealnu) ideju da bend svira do ponoći, kada bi Novosađanima i formalno mogao da čestita pravoslavnu novu godinu. Ipak, tri sata svirke bilo je zaista previše, i pored sve ezoterije koju je Oliver isporučio. Onako sa merakom je otpevao „Štastopojo“, iako je izgledalo da ta pesma baš i nije bila na set listi.
A potom mu se uvrtela Jacksonova „Billie Jean“ koju je više puta načeo, kao da to radi samo za svoju dušu. U jednom momentu nije hteo na scenu, a u drugom nije hteo sa nje… Neverbalno, govorom tela, saopštio nam je da „baš i nije anđeo“, mada mu je glas definitivno anđeoski. Iako je delovalo da je na ivici „prekida stvarnosti“, Oliver je svoje glasovne mogućnosti maksimalno eksploatisao.
Kada sam sa Boletom svodio utiske nakon koncerta, rekao mi je da razume moj ugao gledanja i sve te pozitivne momente koje sam ja čuo i video, ali da je njemu unplugged koncert pokazao sve ono što nije bilo dobro. I to je u redu, ne sumnjam da će ovi momci, kao veliki perfekcionisti, nastaviti da rade na sebi kako bi sledeći put zvučali još bolje. No, isto tako se nadam da će ostaviti i onaj preko potrebni dašak nesavršenosti jer to je ono što Kandu, Kodžu i Nebojšu čini šarmantnim. Stoga, slobodno „tu i tamo“ promašite poneki ton, jer na kraju će biti „sve kako zamišljate, verujete i osećate“. Jer, na ovom koncertu ste učinili da „nebo siđe u grad“ i otkrije nam sve „tajne letenja“.
Tradicionalni prvojanuarski koncert benda Kanda Kodža i Nebojša na Dorćol Platzu
