Zoran Branković: Davni “Dečaci sa Morave”
Dečaci sa Morave
“Znam da će još biti mladosti, ali ne više ovakve”, Arsenov je stih, koji mi je odnekud dolepršao dok sam čitao poslednje stranice Zoranove knjige “Dečaci sa Morave”.
Razumem, mnoge su mladosti bile posebne i jedinstvene i svakako će ostati upamćene, ali postoje i one koje su emitovale toliku ljubav, da su i reči objašnjenja ostale nemoćne, postiđene, pred ogromnom aurom takvih snova i nadanja.
Jer naši životi i jesu ljubav, a ljubav se tako često hrani snovima.
Neraskidiva je to veza.
I baš zbog toga, Zoranova knjiga je posebna. Ona vam se možda neće smešiti iz izloga onih knjižara “na glasu”, ona ne “razmišlja” o visinama koje donosi reč bestseller, ali zato govori o nečem mnogo važnijem – o ljudima koji su bili i ostali – BEST.
Čačak je još na samom početku šezdesetih, kada to mnogi ovdašnji gradovi još uvek nisu, razumeo rock’n’roll.
I iznedrio grupu Bele višnje, koja će stajati rame uz rame sa svim tadašnjim velikim imenima jugoslovenske scene. I dok su Višnje na ondašnjim gitarijadama pokazale kako plamen “električara” seže mnogo dalje i ozbiljnije no što je neko mogao i pomisliti, a njihov gitarista Aca “Gušter”, postao prvi, autentični, rock heroj grada na Moravi, dvojica još uvek golobradih gimnazijalaca počeli su da sanjaju svoj san. San, isprepleten gitarama, pojačalima i prvim bitnim pozornicama na kojima je svako mogao da pokaže i šta ima i šta ume.
Nisu te pozornice imale šarena svetla, u njihovom mraku nisu svetlele one čarobne lampice pojačala, ničega sličnog tu nije bilo.
Svejedno.
Iako su to bile tek najobičnije klupe u parkovima, one su jako važan i neraskidivi deo ondašnje čačanske mladosti.
I upravo na takvim “pozornicama” počeli su sanjati svoj san dvojica nerazdvojnih prijatelja, dva Zorana: Zoran Branković i Zoran Radosavljević “Best”.
A svaki san, ako ga sanjaš dovoljno dugo i dovoljno jako, polako postaje stvarnost.
Ta stvarnost, za dvojicu istomišljenika, nastala je stvaranjem grupe Dečaci sa Morave.
Mnogima to ime danas malo znači.
Ali onoj mladosti, koja je u drugoj polovini šezdesetih, u gradu na Moravi htela da postane svet, ti isti “dečaci” doneli su svet na dlanu.
I pokazali koliko su “best”, koliko su zaista veliki.
Jer pored Zorana Brankovića koji će kasnije biti član kragujevačke Vatre i čačanske Krvne grupe, Zorana Radosavljevića “Besta”, koji će u Nišu postati “Čupa” ali i jedan od najvažnijih članova grupe Galija, kroz Dečake sa Morave, prošla su još neka slavna imena: R. M. Točak (Smak), Bora Đorđević (Suncokret, Riblja Čorba), Miodrag Bata Sokić (Suncokret) Ljubinko Milošević Meho (Vatra, Krvna grupa)…
Jasno je sasvim, da takva mladost jeste bila posebna.
I da je već odavno ovekovečena.
Ipak, Zoran je kroz sopstveno svedočenje, ali i prisećanja mnogih drugih aktera ove priče, uredno posložio sve kockice na jedno mesto, mesto, koje se nalazi između korica knjige nazvane Dečaci sa Morave (Međuopštinski istorijski arhiv Čačak, 2019.).
Bele višnje
A kada je otvorite, videćete kako je Čačak zahvaljujuci njegovoj tadašnjoj mladosti umeo da bude svet.
Posebnu draž čitavoj priči daje i DVD na kome su zabeležene brojne fotografije, kojima inače obiluje i sama knjiga, ali i četiri kompozicije koje su se nalazile na repetoaru ovih pionira čačanske scene.
I dok slušate te kompozicije, po ko zna koji put prepoznajete taj čudesni dah ondašnje mladosti.
One mladosti, koja je hrlila ka suncu, ka svetlosti, koja nije htela niti umela, da postavlja barijere.
Beše to mladost dostojna svakog života.
P.S. Ovim putem želim posebno da se zahvalim Leli Pavlović iz Međuopštinskog arhiva grada Čačka.
