Bane Bojović (Sunshine): Zahvalan sam što i dalje sviramo
Nadam se da će nove pesme odraditi posao, ne može više na staru slavu… Šteta je što se stara ekipa nije obnovila, bilo je prilika za to… Najveća muda u ANEM-ovoj kampanji imao je Vuča iz Darkwood Dub-a.
Retko koji bend je devedesetih tako prodrmao domaću rok scenu kao što je to učinio Sunshine. Uspeli su u nečemu što je tada izgledalo nemoguće: da “Troops of Sunshine” sačinjavaju reperi, rokeri, metalci… I to u godinama kada je žanrovsko opredeljenje u muzici bilo svojevrsni statusni simbol. Gotovo svi su tada napamet znali hitove poput “Žakline”, “Kremenka”, “Misli mene gone”… Nažalost, vrtoglavi skok popularnosti završio se strmoglavim padom, pa se originalna postala raspala nakon što je 2001. izdat live album sa koncerta u beogradskom SKC-u. Međutim, “misli gone” Branka Bojovića, frontmena benda, i on odlučuje da ne želi da bude “marginalan type”, već sebi kaže “neću da se predam” i “mrtvog u životu u snu oživljava”. A onda san postaje stvarnost – Sunshine je ponovo na sceni. A na njoj je Bane kao riba u vodi, u šta smo mogli da se uverimo na nedavno održanom Rock maratonu u Novom Sadu.
Obeležili ste jedno vreme, kraj drugog i početak trećeg milenijuma. Potom se stara ekipa razišla, ali ste se u novom ruhu okupili posle veoma duge pauze. Kakav je osećaj biti ponovo na bini?
Bane: Nakon raspada prvobitne postave tražio sam se na raznim poljima: završavao sam pilotsku akademiju, višu poslovnu školu, probao sam da budem fitnes instruktor, radio razne poslove neko vreme… U svemu tome bilo je i nekih loših momenata. I, kada se sve to završilo, a to je bilo pre nekih 5-6 godina, zapitao sam se “šta dalje”. I shvatio sam da mi je najlakše i najlepše sa muzikom, da mi to najbolje ide od ruke, da mi je Bog to namenio. Tako sam odlučio da se vratim u priču, ponovo okupio bend i, Bogu hvala, sve ide super. Od 2018. godine, kada smo se ponovo okupili, imamo sve više koncerata, svakog leta smo na raznim festivalima, počeli su polako i klubovi da nas zovu. Izbacili smo do sada tri singla, a konačno završavamo i album posle pet godina… Nemoguće je koliko dugo sve to traje, koliko je prepreka bilo. No, evo, konačno se i to završava. Imamo pripremljen singl za januar, trenutno se radi spot. Ove godine smo nastavili staru tradiciju koncerata za 14. Februar, Dan zaljubljenih. Dom omladine je za tu priliku bio rasprodat i baš sam bio prijatno iznenađen, nisam znao šta mogu da očekujem posle tako duge pauze. Jer, ja sam sada 50+, a naša publika je 40+. Ranije su se muzički afiniteti prenosili na mlađu braću i sestre, a sudeći po našim samostalnim nastupuma, sada se to očigledno prenosi na decu. Dobar je znak što ljudi dolaze, to nam daje volju i motivaciju da nastavimo da radimo. Voleo bih da i ove nove pesme odrade posao, jer to će nam biti znak da li treba da idemo dalje ili ne. Bezveze je više voziti se na staru slavu.
U ono vreme je nezamisliva masa ljudi dolazila na vaše koncerte. Sada se to svelo na neki mikrosvet, staru publiku uz dodatak njihove dece, kako kažeš. Mnogi su faktori uticali na to: pojava novih muzičkih pravaca (trep), hip-hop, koji je osnova vaše muzike, malo je pao u senku…
Bane: Mi smo sada kao što je u naše vreme bila Riblja čorba. Niko tada nije znao gde oni tezgare, jer u to vreme smo se slušali mi i neki drugi bendovi. Mi smo bili aktuelnost, a ne oni. Pre nekog vremena pita me komšija u zgradi “što vas nema, što ne svirate”, a meni druga svirka zaredom, jedva se vučem u pet ujutro. Ne mogu više ni da objašnjavam, prosto kažem čoveku “jebi ga, naše vreme je prošlo”… Sada su novi klinci aktuelni i to je ono što se vidi i čuje u medijima. Za nas znaju naši fanovi i ljudi kojima oni razglase vesti. Mi jesmo označili generaciju tog doba, ali kad posle 25 godina ti i dalje opstaješ na sceni, to je nešto zbog čega zaista treba da se zahvališ Bogu.
U kakvim si odnosima ostao sa starom ekipom?
Bane: Ne postoje skoro nikakvi odnosi. Sa dvoje-troje se čujem, izblejimo poneki put. Kojot je malo i svirao na početku kada smo se vraćali na scenu, sa DJ Drejem (Andrej Srećković) volim da izblejim.
Možda i najveći problem u rokenrol bendovima je kada kod pojedinaca prorade ego i sujeta. Šta ti misliš o tome?
Bane: To jeste veliki problem, Sunshine se baš zbog toga i raspao. Bogi je to lepo objasnio kada je rekao da nismo umeli da se nosimo sa slavom. I ja se apsolutno slažem sa time, bez obzira što se ne čujemo i ne vidimo. Zapravo, sretnem ga jednom u deset godina kod Andreja, kad dođe iz Londona, gde sada živi. Svi smo mi krivi, i ja sam takođe grešio. Šteta što se nismo obnovili kad smo mogli, bilo je prilika. Kada sam ja hteo, drugi nisu hteli. Kada su hteli oni, onda nisam hteo ja. Jebi ga… Ali, tako je u svemu. Odeš kod zubara, a on te pita “ko ti je pravio tu plombu”, auto-mehaničar te pita “ko ti je sjebao ovu pumpu”. To je grozna ljudska osobina koja uništi mnogo dobrih stvari u životu.
Sad bih da te vratim na jedan momenat koji je meni lično ostao upečatljiv, a to je veliki koncert u Hali sportova na Novom Beogradu (Jarboli, Darkwood dub, Sunshine…), neposredno pred izbore 2000. godine na kojima je pao Milošević. U jednom momentu bili ste na bini sa Darkvudima i zajedno svirali vašu “Misli mene gone”, a potom i njihov “Sistem”. Prepuna hala je eksplodirala!
Bane: Da, sećam se (uzdah)… Oni su nas zvali da im gostujemo, pa smo se dogovorili da zajedno odsviramo jednu njihovu i jednu našu pesmu. Sa njima smo uvek bili dobri, oni su uvek svirali pre nas na ANEM-ovoj turneji pred izbore, a dve turneje smo svirali zajedno. A njihov vođa, Dejan Vučetić… Tebra, devedeset deveta na dvehiljaditu, prva turneja, mi u Boru… Uleti murija, racija na certu, soma ljudi došlo, sve nas zajedno teraju. Samo mesec dana pre toga mi smo samostalno nastupali u toj istoj diskoteci, isto bilo soma ljudi, sve super prošlo. No, ovog puta je bila ANEM-ova turneja i panduri hoće da stanemo sa nastupom, a ja ne prestajem. Oni nam uskaču na binu, ja i dalje ne prestajem. Prekidaju svirku, hoće da nas prebiju. Mi odemo u bekstejdž, posle pet minuta dolazi organizator i kaže mi “zove te onaj komandir, hoće da ti jebe mamu”. I svi nešto kao hoće da me brane, a ja njima “neka, pustite to, rešiću ja sam, biće samo veće sranje ako vi uletite”. I svi se odmah sklone… Ja krenem prema tom keru, a jedini koji me prati je Vuča iz Darkwood Duba. Na pola puta ja ga pitam “Šta ti je, brate? Gde ćeš ti?”, a on uporan da ide sa mnom. Šta hoću da kažem… Najveća muda na ANEM-ovoj turneji imao je Vuča iz Darkwood Duba. Svi ostali su kao nešto lajali, ali su se kasnije povukli. Ali, ne i Vuča, pratio me je kao verni ratnik komandanta.
Kakva je vaša vizija za budućnost, može li se opstati na ovoj i ovakvoj sceni?
Bane: Ja u muzici najviše volim kad sam u studiju i pravim nove pesme, kao i onaj trenutak kad izađem na binu i počne koncert. Sve ostalo: probe, putovanja… Kao da moram da kopam. Ali, čim kročim na binu, resetujem se na svojih 25 godina. A ovo ostalo… Mora da se izdrži, jebi ga, nije lako cimati se 6-7 sati u kombiju u ovim godinama. Kako god, zahvalan sam na prilici da i dalje sviramo, samo neka bude što više koncerata. Setimo se kako je svojevremeno u devedesetim Saša Đorđević imao temperaturu 38,5 i igrao za reprezentaciju. Šta hoću da kažem… I nama ponekad nije dan, ne izlazi ti se iz kuće… Ali, imaš zakazanu svirku i moraš da budeš profi, bez obzira u kakvom si stanju.
