Boško Bole Stanojević (KKN, EKV): Milan me je stalno ložio da pevam

Sa Milanom Mladenovićem sam najviše razgovarao o naučnoj fantastici… Kada su me primili u EKV, nisam znao da sviram nijednu njihovu pesmu… U Oliverovim tekstovima sam osetio nešto što dugo nisam, još od Milana… John Entwistle i rock opera “Tommy” su razlog zašto sam ja zasvirao bas… U ovom svetu nemam ništa za orijentaciju osim svog osećaja i savesti… Imam dva singla pod imenom Kontradiktor, gde pevam i sviram gitaru…

Često imam utisak da preranu smrt Milana Mladenovića, frontmena legendarne Ekatarine velike, nismo pošteno ni odbolovali. Ratne godine, borba za goli život i opstanak, bolest, glad, patnja… Naterali su nas da se bavimo uskim spektrom tema, pa nas, nažalost, Milanov odlazak nije dotakao kako i koliko je trebalo. A trebalo je… Preslušajte sada bilo koji album EKV-a i pročitajte vesti što su upravo stigle… Da, o tome vam pričam! Jeste li 1989. godine slutili da zaista imamo još samo par godina za nas?!

Ovo će, definitivno, biti godina evociranja uspomena na Milana. Sa ove vremenske distance, neopterećeni egzistencijalnim problemima u toj meri, znatno zreliji i odgovorniji nego što smo bili u ono vreme… Možda ćemo uspeti da shvatimo veličinu jednog od najvećih rokera ikada na ovim prostorima. Kratko, ali veoma upečatljivo iskustvo u EKV-u imao je Boško Bole Stanojević, danas aktivan kao basista u beogradskom bendu Kanda, Kodža i Nebojša. O svom višemesečnom boravku u EKV-u, višegodišnjem boravku u KKN, interesovanjima i uzorima… Priča vam iz prve ruke Bole. Pardon, Kontradiktor.

Ove godine se navršava tačno tri decenije od tvog kratkotrajnog boravka u EKV-u i prerane smrti Milana Mladenovića. Koje su tvoje prve asocijacije, na šta prvo pomisliš kada se setiš tog perioda i Milana?

Bole: Sećam se Milana u razgovoru, sećam se stvari o kojima smo pričali. Kao što si i rekao, strašno kratko je sve to trajalo, to je bio vremenski raspon od svega četiri meseca, ali mi nismo sve to vreme proveli zajedno. To su bili retki susreti… Ja sam u to vreme imao veliku kuću u Vršcu, pa smo tamo u kontinuitetu proveli dve nedelje. Bilo je tu mnogo džemanja, gotovo sve vreme smo svirali dok smo bili kod mene. U tim džemovima je bilo nekoliko embriončića budućih pesama, čak je Magi i najavila u nekom intervjuu da smo u procesu stvaranja nove muzike. Potom smo se svi raspustili sa dolaskom leta, da bismo nešto kasnije održali nekoliko koncerata. Međutim, ispostavilo se da je nastup na Pjesmi Mediterana 1994. godine bio i poslednji.

Kako je izgledao tvoj i Milanov odnos? O čemu ste razgovarali?

Bole: Milan je, baš kao i ja, voleo naučnu fantastiku i najviše smo razgovarali o tim stvarima. O knjigama na temu fantastike, naročito o serijalu “Prsten”. To je zanimljiva space opera o civilizaciji koja je uništila svoju planetu prenaprednom tehnologijom. Došlo je do globalnog zagrevanja u toj meri da su morali da napuste svoju planetu i potraže drugi dom u kosmosu. Pričali smo o svemu i svačemu. O vremenu, o postojanju, šta radimo na ovom svetu… Najmanje smo o muzici pričali.

Na šta je Milan bio fokusiran, šta mu je bilo važno u to vreme?

Bole: Ja sam njega upamtio kao… Superiorno možda nije dobar izraz, ali kao izuzetno evoluirano biće, intelektualno i duhovno. Imaš ljude koji odaju utisak mira, ali ga odaju kroz nezainteresovanost, kroz odbijanje da učestvuju u interakciji sa spoljnim svetom. On je bio radoznala osoba koja je svašta želela da zna, krenuo je i trubu da svira, čak je i časove uzimao. Takođe, usnu harmoniku je svirao veoma dobro, čak ju je svirao i na nekom albumu Partibrejkersa. Dakle, sa jedne strane je bio čovek prepun raznih interesovanja, a sa druge strane potpuno smiren, izbalansiran čovek, sa izbalansiranim i humanim reakcijama. Recimo, ja umem da budem nagao, a kod njega to nisi mogao da vidiš. Njemu je najveći stepen besa bio prilikom jednog kašnjenja kolege iz benda na probu… Recimo, ja bih u toj situaciji tog člana benda momentalno izbacio, ne bi mi više primirisao bendu za tako neozbiljno ponašanje. A Milan je bio u fazonu: „Marko, ja ću jednog dana stvarno da popizdim“. Dakle, čovek izuzetne dubine koji je opet uspevao da bude blag i plemenit.

Odakle je Milan crpeo ideje koje je kasnije pretakao u stihove?

Bole: Uh, to je teško pitanje i ne bih baš znao da odgovorim na njega. On je mene zvao da sviram Angel’s Breath, EKV je kao bend već bio rasformiran. Međutim, menadžer Dušan Ercegovac nam je zakazao manifestaciju „Rock ’n’ roll zauvek“ na Sajmu u aprilu 1994. Nije bilo govora da EKV ne svira, to je trebalo da bude jednokratno dešavanje. Međutim, proba za tu svirku se Milanu mnogo dopala, pa me je pitao da li ćemo da radimo dalje ili nećemo. A ja nisam mogao da verujem šta mi se dešava, da me Milan Mladenović pita hoće li EKV da svira ili neće. Tako se bukvalno nismo ni dotakli Angel’s Breatha za to vreme koje smo imali na raspolaganju. Kapiram da bi se to desilo u nekom trenutku, ali nam, nažalost, nije bilo suđeno. Rano sam naučio da prihvatam i život i smrt, nečiju agoniju, ne mirno, ali kao nešto što je neminovno. Ne volim da delim te stvari, to su njegovi i moji intimni trenuci, ali ja sam njega poslednji put video u četvrtak popodne, proveo sam par sati kod njega u stanu, a on je u subotu preminuo. Bilo je sve jasno i njemu i svima nama, Milan je bio potpuno pri sebi. Bio je na nekim fitoterapijama da bi išta mogao da konzumira, ali ni na kakvim lekovima nije bio. Sedim ja sa njim, svesni smo i on i ja da se vidimo poslednji put, razgovaramo o životu i smrti, da li je surovo ili nije, zašto se stvari ne ostvaruju po našim planovima i zamislima… I Milan mi kaže da mu je, među stvarima koje ostavlja nedovršene, žao mene. Ja sam time bio prilično zatečen i pitao sam ga: „Kako može da ti bude žao mene“? On mi je odgovorio: „Pa, tek si ušao u bend“. Na jednoj od proba mi je rekao: „Uvek sam se ložio da mi basista ima moog sintisajzer. Znaš ono, svira bas, svira, svira, pa onda po moogu odsvira neke basove“. I onda ja na sledeću probu donesem moog sintisajzer. Voleo je kako pevam, stalno me je ložio da pevam, ali istovremeno sviranje basa i pevanje je jako teška disciplina. Ja to mogu sada, ali u ono vreme nisam mogao, pošto mi je bilo potrebno vreme da usvojim sve bas deonice. To je bio ogroman zadatak, morao sam da „skidam“ Pečara, Batu Božanića, Ćimu, čak je i Teodor Jani odsvirao par pesama na „Dum Dumu“. To su sve bili ozbiljni zalogaji, sve je bilo veoma različito, pa sam se trudio da i hardverski priđem svemu tome. Kada sam svirao Pečarove deonice, svirao sam ih na Precisionu. Ćima je svirao na jazz bassu i Ibanezu, pa sam „njega“ svirao na drugoj gitari. Bata Božanić je, takođe, imao taj neki džezerski zvuk, što je zahtevalo drugačija rešenja. Sa jedne strane, sve je od starta krenulo kako treba, a sa druge smo imali evidentan zamor materijala. Magin nesrećni i tragični život je počeo da se odražava i na njeno sviranje, Marko je, takođe, bio prilično eratičan, čas mu je bilo dobro, čas nije… To je, mislim, i bio glavni problem kod Milana. On je svojom ozbiljnošću i predanošću bio daleko iznad ljudi iz svoje okoline. Recimo, Milan je jedini od njih živeo sam i iznajmljivao stan, dok su svi drugi živeli kod roditelja. Jedini je imao rezervnu gitaru, rezervno pojačalo, ulagao je u sebe, uzimao časove trube…

A kakav je bio tvoj odnos sa Margitom? Čisto da ti dam šlagvort… Pre nekoliko godina razgovarao sam sa Tanjom Jovićević i pitao sam je isto to. I Tanja mi je rekla da je Magi momentalno digla zid i bukvalno nije dozvoljavala da bilo koja druga žena priđe bendu, a naročito Milanu.

Bole: Ja sad rizikujem da me canceluju, ali baš me briga. Žene su prilično teritorijalna bića, to je sasvim jasno. Ja sam imao predivan odnos sa Margitom. U to neko vreme sam se oženio, a u međuvremenu i srećno razveo, ali Magi je uspostavila prelep odnos sa mojom tadašnjom suprugom, baš su bile kao dve lavice. Čak joj je Magi davala neku svoju garderobu, bio je tu neki triko, verujem da Sanja to i dalje ima. Magi je bila predivna osoba, prepuna kontrasta. Ona je imala onu životnu forcu, temperament, bila je otresita… Umela je tek tako da se izbeči i drekne „šta me gledaš?!“ Totalna carica, prepametno i predobro biće. Sa jedne strane, bila je žena iz rokenrol sveta koja živi život punim plućima, a sa druge strane ozbiljno konzervativna osoba. Trebalo je da ja u EKV-u sviram pre Ćime, jer Margita je bila u toku sa svim dešavanjima, pratila je sve muzičare i ja sam nekako došao pod njen radar. Uglavnom, čula je ona neke moje demo snimke i potom me upoznala sa Gordanom Škondrićem, koji je bio veoma važna osoba u mom odrastanju. Gordan je bio slikar i fotograf, imao je studio, što je u ono vreme bilo sasvim drugačije nego imati ga sada. Nakon svega dva dana poznanstva čovek meni daje ključeve od studija, i ja tu krenem da visim i radim… I jednog dana zvoni telefon u studiju, a sa druge strane je Milan Mladenović, pričamo nešto i kaže mi da super pevam… Inače, Bojan Pečar je pozajmljivao pojačalo od mene, iako ja čoveka nikada nisam video u životu. Nismo se upoznali, već su Margita i Škondra dolazili u studio po pojačalo i vraćali ga nazad. I odu oni u Smederevo da sviraju, u nekoj sportskoj hali, tako nešto… Odlaze i vraćaju se oko ponoći, kao pokisli. Šta je bilo? Bojan nije došao na svirku… Posle nekoliko nedelja samo je pozvao nekoga telefonom, rekao je da je u Londonu i da ne namerava da se vraća, tako da EKV više nije imao basistu. Bend ulazi u pakao, probaju desetine basista, ovoga i onoga… I Margita dovede mene! Međutim, ja ne znam nijednu pesmu od EKV-a! Ne da ne znam, nego smo se po mom kraju kao klinci zezali: „Tatoo, ruža na mudima, tatoo na kaljavim“. Kakav, bre, EKV… Dolazim ja na probu, krećemo mi da džemamo, pršti sve, Milan prezadovoljan… I onda kaže: „E, ajmo sad da odsviramo nešto naše“ (tajac, smeh). A Margita kreće da se smeška, pošto ona zna da ja ne znam nijednu pesmu od EKV-a. I onda Milan kreće da me pita: „Je l’ znaš Zemlju? – Ne znam… Par godina? – Ne znam… Pa, je l’ znaš ti neku našu pesmu? – Pa, ne znam. – Pa, kako ne znaš, čoveče?! – Pa, lepo, ja promenim stanicu kad čujem domaću muziku“. I on tu crkne od smeha, a tu sam ja otprilike i primljen u bend. Tom prilikom neko je tu mene nešto pitao, na šta sam ja onako prilično drčno odgovorio. I Margita posle te rasprave dođe do mene i kaže: „Jesi li video kako se usrao? Samo muški, samo muški“…

Šta je tebi značio taj period u EKV-u i sam bend uopšte?

Bole: Faktički, to je veoma mali segment mog nekog ukupnog trajanja, nije se mnogo toga ni desilo za to vreme. To je bilo pet do šest, eventualno sedam koncerata. Bila je to čudna faza benda, EKV se raspao, pa se ponovo skupio, mi smo se tu upecavali… Ercegovac je svesno zakazivao neke manje svirke, a mi nismo stigli da odskočimo dalje od te tačke. To je bio plan, ali sve se odjednom okrenulo, sad više nećemo Angel’s Breath, sada se ponovo EKV stavlja na noge. No, nije bilo suđeno da se bilo šta od toga desi. Mnogo sam ja tu dobio znanja, mnogo sam lekcija naučio. Dve-tri godine nakon što se sve završilo, zatekao sam sebe kako sedim u sobi sa basom u krilu i sine mi: „Jebote, ovako je trebalo da odsviram na onom koncertu“. Na početku sve to bude površinski, skapiraš da si dobar instrumentalista, da si povezao neke stvari. Ali, momenat kada ti primiš i prihvatiš neku suštinu… Taj moj trenutak shvatanja te muzike, čak i podsvesno, došao je mnogo kasnije. Da se razumemo, nisam sve Milanove tekstove shvatio, ali možda oni nisu ni namenjeni da se shvate na taj, direktan način. Možda se radi o nekom drugom vidu komunikacije koji nije povezan sa rečima, nego te njihova kombinacija sa muzikom možda navede, da ti slobodu da i ti sam imaš svoj doživljaj ili zaključak.

Kao što si i sam rekao, bilo je zahtevno skinuti sve te basiste u EKV-u pre tebe. No, to ubrzano i intenzivno sazrevanje u tom trenutku, koncentrovano sticanje iskustva… dovelo je do toga da u KKN imaš potpunu slobodu.

Bole: Danas mnogi sebe nazivaju vernicima. Što se mene tiče, za vernika bi mogao da se kvalifikuje svako ko pronalazi smisao u postojanju. Ja sam ga pronašao i pronalazim ga postepeno kroz život, a KKN je važna stavka na tom mom putu. Taj bend mi se desio u trenutku kada ja nisam svirao bas već nekoliko godina, samo sam svirao gitaru i pevao. I nije mi padalo na pamet da se vraćam na bas. Odvikao sam se od instrumenta, navikao sam se na gitaru u međuvremenu. Gitara je po gabaritima značajno manji instrument, ti na basu moraš da budeš utegnut i disciplinovan, dok na gitari možeš da se zezaš i radiš šta hoćeš. U dobroj meri je to za mene bio zaokret. Imaš pevača bez pratećih vokala, Oliver ih je sam sebi snimao na nekoliko pesama, ali oni se uopšte nisu negovali kao praksa, pa sam i tu imao zadatak. Što se basa tiče, imao si Baneta koji potpuno svira u svom fazonu, posle njega Ognjena, a pre njega Vlada Rac… Mnogo sam oklevao jer sam znao da ću morati mnogo da radim, a pomalo sam lenj po prirodi. Nisam hteo da sa minimumom ozbiljnosti i profesionalnosti prihvatam nešto bez obzira što mi se sviđala ideja da radim sa takvim rok bendom. I zato sam ja procenjivao… Ne njih, već sebe! KKN je meni bio super od početka, ali to je ozbiljan bend, ozbiljni basisti su svirali u njemu pre mene, a ja instrument nisam ni dotakao nekoliko godina. Međutim, Olijevi tekstovi… Osetio sam u njima nešto što dugo nisam, još od Milana, da mi oni nešto znače. Oli je prava stvar i to je nešto što se kroz svaku njegovu reč čuje i kroz svaki njegov nastup vidi. Zato je taj čovek dragocen, treba ga negovati i čuvati takvog kakav jeste, dogod bude imao volju da postoji.

Da li je stihove kakve piše Oliver, kakve je pisao Milan… moguće napraviti u strejt stanju?

Bole: Moguće je… Sve te stvari su sporedne, sve to potiče iz nas. Jedan evidentno neinteligentan čovek dao je jednu izuzetno inteligentnu tezu rekavši: „Nije do droge. Daj nekome drogu i on će se ponašati kao govedo. Daj Džimiju Hendriksu drogu, on će da stvara remek-dela“. Kada sam upoznao Milana, a to je bilo par godina pre nego što sam zasvirao u EKV-u, on je bio strejt kao bankar. Tu i tamo je odlazio sa ortacima na votku i to je bilo sve. Išao je na bazen dva puta nedeljno, živeo zdrav život. To su veoma intimne stvari, sa Olijem isto tako… Ja ne mogu da ti kažem kakav je njegov proces stvaranja, mogu samo da ti kažem kako izgleda naš saobraćaj od neke ideje do konačne pesme za koju je on napisao tekst. Kako on dođe do tog teksta, ja mogu samo da nagađam. Milan i Oli su dramatično različiti autori i zaista ne volim takva poređenja. Recimo, ja ne volim da izlazim napolje, više volim da sedim kod kuće i sviram, takav sam… A Milan je bio sasvim normalan, neopterećen bilo čime, pristojan i komunikativan. Bio je veliki umetnik i veliki čovek. Prema drugima ne bi nastupao ni sa kakvim kompleksom, ni sa kakvom potrebom da se sa njima nadvisuje. Pa, sa mojom kevom je sedeo i pričao o sarmi. Milan je bio sasvim sveden, prilično introvertan. Oliver, sa druge strane… Ako je u nekom ambijentu gde je njemu komforno, ti ćeš samo moći da zaključiš da je on super. Druga je stvar ako ti dovedeš čoveka u neku situaciju zavisno od njegovog stepena osetljivosti. Imaš ljude koji ne vole kameru, Oliju to sasvim promeni raspoloženje. I ako nema odgovarajućeg sagovornika, to ume da mu bude prilično teško i naporno. Zato su im i teme drugačije, Olijeve su više okrenute ka spolja, ka nekim procesima u društvu, ka nečemu što je doživeo u relaciji sa nekom drugom osobom. Kao što se i moglo videti, Milanove teme su mnogo više dolazile iz njegovog unutrašnjeg sveta. Svakako, ima tu malo i do generacijskih razlika. Ja lično „upadam“ negde između njih dvojice.

Da i ja tebi ispričam nešto… Ne sećam se tačno godine, davno je bilo. Odlazim ja kod našeg zajedničnog prijatelja Ivana Rizingera na Radio Kruševac, on je u to vreme imao emisiju Alter Rok Ego. Kao i obično, puno ljudi se mota okolo, ali tom zgodom bio je prisutan i gost iz Pančeva. I, nedugo zatim, gost kreće da svira akustaru i uživo u programu da peva kako želi da bude predsednik Jugoslavije… Znaš čoveka?

Bole: Hahaha! Vladu Nedelju (Zontag) znam još od detinjstva, jer sam kao klinac često odlazio u Vršac, a on je iz Pančeva, pa je i on ponekad dolazio u Vršac. Uradili smo i jedan album zajedno, Vlada Funtek je svirao bubanj, Mario Šeparović je svirao gitaru i pevao prateće, Vesna Bosić je svirala flautu, ja bio na basu… I, naravno, Nedeljine pesme. Lepo smo ih izaranžirali, Mario i ja smo pevali prateće, to je bio super album, ali je izašao u nevreme, mislim da je to bila 1999. godina, pošto je bombardovanje krenulo ubrzo posle toga. Hoće to mene tako, znaš…

Uđeš, izađeš i gotovo…

Bole: Daaaa, uvek neka kataklizma! Zato sam rešio da se iskuliram, ne sviram ništa, čuvam okolinu…

A da li se Svemir širi?

Bole: Hehe… Svemir je imao više različitih izdanja. Jedno izdanje sam radio sa dva momka u Vršcu, gitaristom i bubnjarem, bilo je tu malo mojih pesama, malo prepeva i obrada… Postoji i album koji je Svemir izdao za PGP RTS. To su bile mračne devedesete godine, izdali smo album, ali ga nigde nema zavedenog pod kataloškim brojem. Ima PGP-ov pečat, ali nema kataloški broj. To su misterije univerzuma… Taj album postoji, ali u stvari ne postoji. Nemojte ni da ga tražite, nije nešto (smeh). Taj Svemir, sa tim momcima iz Vršca, to je dobra rok ploča. Ne zvuči nešto produkcijski, ali je dobro zezanje. Imao sam ja i bend u Vršcu koji se zvao Ortodoks. Moj venčani kum, pokojni Momir Cvetković, koji je bio moj veliki prijatelj i osoba koja je mnogo uticala na mene, bubnjar Goran Ristić Rile i ja. Svirali smo Hendriksa, Olmene, Cepeline, ali sve su to bili prepevi na srpskom.

U poslednje vreme vodi se polemika o tome ko je najbolji basista na svetu svih vremena. U tom kontekstu pominju se Pino Paladino, Pol Mekartni… Koji su basisti po tvom ukusu?

Bole: Problem sa mnom je što ja, pored basa, sviram gitaru i pevam. Plus se i nešto zezam kod kuće, pravim lupove, bitove, semplove… Interesovanja su mi jako široka i trebalo bi mi puno vremena da izelaboriram pojedinačne uticaje za svako od njih. Na primer, Angus Jang… Ja slušam četiri pesme od AC/DC, petu nisam čuo. Te četiri pesme imam potpuno razrađene i mogu da ti reprodukujem svaki zvuk koji se u njima pojavljuje. To je način na koji ja analiziram stvari i skupljam znanje. Dakle, Jang mi je značajan uzor, ali samo u tim određenim okvirima. Kad govorimo o basu… Recimo, John Entwistle is The Who je razlog zašto sam prosvirao bas, kada sam video njihovu rock operu „Tommy“. Naročito mi je bila upečatljiva scena u crkvi kada sviraju „Eyesight Of The Blind“ i kada Entwistle izlazi sa onim Thunderbirdom, samo mu glava viri, Eric Clapton svira solo gitaru i peva, Peter Townsend svira prateću gitaru, Keith Moon je iza na bubnjevima, a umesto Bogorodice se u crkvi pojavljuje Merilin Monro. Čudan film, sedamdesete… Sreća što moj otac nije bio kod kuće, jer da jeste, taj film se ne bi gledao. Verovatni scenario bio bi: „Dosta sa tim engleskim pederima, sad ću da razbijem televizor“. Igrom slučaja pored mene bio neki kevin drugar koji je znao sve, ja sam ga samo pitao „šta je ovo“, a čovek mi je detaljno objasnio: „To ti je The Who, ovo ti je Eric Clapton, ovo ti je John Entwistle, ta gitara ti je Gibson Thunderbird“… i ja sam tu odlučio da ću da sviram bas. Štaviše, kasnije sam isti takav bas i kupio. Ta gitara se pravila samo od 1963. do 1965. godine, pošto je bila prenapredna i bila je flop na tržištu. Onda su je 1976. i 1979. reizdali, moja je bila 79. godište. Samo tri crne su bile napravljene 1979. godine i moja je bila jedna od te tri. Ali, ispostavilo se da mi je bila prevelika, pa sam je prepustio drugima. Poslednje što znam je da je otišla za Australiju. To je bila jedna velika lekcija za mene, ja sam većinu životnih lekcija naučio preko gitare i muzike. Toliko sam želeo taj bas, baš taj i takav, zbog retkosti instrumenta i svega toga… Jedna od onih životnih želja sa kojima se pomiriš da ti se nikada neće ostvariti. Gibson Thunderbird, pa još crni, nema teorije ni da ga vidim, a kamoli da ga imam… Kad, eto ti njega na Karaburmi! I ja uspem da ga kupim bez para, ni dinar nisam imao u to vreme. I šta se na kraju ispostavi? Da taj sanjani objekat žudnje, za koji si mislio da ti nikada neće doći u ruke, jednostavno nije za tebe. Jer, to je ogromna gitara, ona ima 1,28 m dužine, a ja baš i nisam neki košarkaš, kao što možeš da vidiš. Ja sam se sa njom rvao, brate! Kad hoću da naštimujem onu poslednju G žicu, morao sam da privlačim gitaru ka sebi, nisam mogao da dohvatim žicu. I onda skontam da Thunderbird treba da svira neki lik od dva metra, šta se ja tu maltretiram… Na kraju, završio sam sa gitarom koju sam celog života izbegavao – Fender Precision. Prvi Precision sam nevoljno dobio u nekoj trampi, a počeo sam da ga sviram na grdnju bivše žene. Ona je videla da mi gitara stoji i skuplja prašinu i bila je u fazonu „hoćeš li ti da sviraš tu gitaru ili ćeš da je prodaš“. I onda ja kao krenem malo da je sviram i kažem „jebote, ovo je dobro“. I otada sviram Precision. To je bila važna lekcija za mladog Stanojevića. Pazi šta želiš, možda baš to i dobiješ.

A ko ti je po ukusu od basista sa našeg prostora (Srbija, Balkan)?

Bole: Maja Cvetković, odmah da ti kažem. Obožavam kako svira! Originalna je, uvek ima sveže i neobične ideje. Odmah da se razumemo, postoje neka univerzalna merila i vrednosti bez kojih ti ne sviraš dobro. Prva je disciplina: da li si ti u stanju da svoju deonicu isporučiš kako treba, kada treba, da li znaš tajming i osnove. Ne možeš da sviraš bez znanja o osnovama svog instrumenta i muzičkih pravila, što podrazumeva da vladaš instrumentom i znaš nešto. Ti možeš da budeš odličan basista, ali da to bude generički, pa da nikada niko ne bude u stanju da te pročita. Sa druge strane, Maja ima izuzetnu tehniku. Ja ponekad iz zabave krenem da sviram njene deonice, pa mi desna ruka „otpadne“ nakon 30 sekundi i onda batalim. Izuzetno tačna, precizna i neobična rešenja ima, a uz sve to vrlo originalno zvuči. Za mene je to strašan kvalitet. Naravno, nije samo ona. Niko ne svira kao Dušan Kojić Koja. Ali, on je pojava svetske magnitude. U svakoj postavi je Disciplina kičme bila autentičan i originalan bend, takav ne postoji nigde u svetu. Imaš, recimo, Gorana Svrdlana koji je svirao prve albume „U škripcu“. Ja ga nikada nisam video u životu, s obzirom da je u jednom momentu otišao u Ameriku. Pitaš me za Pina Paladina… On svira fretless bas, odnosno bas bez pragova, i koristi specifičnu tehniku snimanja. Tajna tog zvuka je što se bas snima u stereu. Imam i ja takvo pojačalo i tek ću da ga koristim u ovim unplugged varijantama, pošto u „struji“ nema mesta za to, previše je dinamike sa bubnjevima i gitarama. Uglavnom, za te svrhe se uzima stereo signal, imaš levo i desno i malecko kašnjenje između. To je Jaco Pastorius prvi uradio. A Svrdlan je tim stilom svirao još osamdeset i neke godine. Takođe, imao si i ekipu koja je prošla kroz Smak, u onoj njihovoj fazi sa albumom „Zašto ne volim sneg“. Bas na tom albumu je kosmos! Ima mnogo primera u prošlosti, ali i u ovom trenutku. Recimo, Miki Ristić je Bog na basu! A Maju sam uzeo kao primer nekoga ko se svojim pristupom i melodijom ističe.

Osim što se baviš muzikom, aktivan si i kao predavač u školi gitare. Ima li talenata i perspektive za srpski rokenrol?

Bole: Ja tu školu držim u KST-u i to je sve poprilično neformalnog tipa. Primam raznorazne profile ljudi, većinom su studenti. Ima i mlađih i starijih, sviraju bas, gitaru, akustičnu i električnu… Ja ih podelim u dve grupe, ove koji su tek počeli i ništa ne znaju i ove koji već nešto sviraju. Uglavnom, kod mene vrlo brzo kreće da se muzicira. Dvoje od tih mojih bivših učenika, a možda ih ima i više, već sada su etablirani muzičari. Jedan od njih je Marko Puzović, momak koji već ima dva dobra benda sa kojima radi. On je vunderkid na gitari, kod mene je došao sa 17 godina, a već posle drugog časa ja sam ga proizveo u zamenika. A druga je Mina Knežević, devojka koja peva u E-Playu. Ona je izuzetna pevačica, super svira gitaru, već je bila izgrađena muzička ličnost kada je došla kod mene. Provela je 3-4 meseca u školi i otišla je svojim putem.

Šta je sa današnjom generacijom drugačije u odnosu na vreme kada si ti počinjao da se baviš muzikom?

Bole: Pre svega, okruženje je potpuno drugačije, pa tako i posledice koje iz njega proizlaze. Iz naše perspektive, uvođenje interneta je dramatično promenilo okruženje, to je bio game changer. Sve što si do tada znao više ne znaš. Sa jedne strane, promene su neminovne i treba ih prihvatiti, ali ih treba prihvatiti u skladu sa svojim osećajima i savešću. Ja ništa drugo nemam za orijentaciju u ovom svetu osim svog osećaja i svoje savesti. Mi se nalazimo u svetu u kome živi osam milijardi ljudi, od čega je bar sedam milijardi duboko nesrećno. Imamo svet u kome dve milijarde ljudi nema pristup vodi. Zamisli da ti nestašica vode bude svakodnevica. Sticanje je nešto što je u prirodi ljudskog bića, osim ako ne postaneš monah. Ako si čovek koji živi u ovom svetu, ti moraš do neke granice ići ka tom sticanju, barem da prehraniš porodicu. Ali, gde je granica tome? Šta će ti šest jahti? Video sam nedavno, neki tip je objavio fotografiju, ima 40 potpuno istih bas gitara, poređane jednu pored druge. I sada je pitanje „buraz, šta nije u redu sa tobom“? Šta će ti?! Šta im radiš?! Je l’ ih gledaš? Glancaš? To je gitara, to je napravljeno da se svira! Uzmi sliku ako ti je do gledanja, a gitaru daj nekome da je svira. Imaš i kolekcionare motocikala, jedan kaže kako je posebno ponosan na to što njegov Ducati, neki specijalni model, nije prešao nijedan kilometar. Brate, ti si idiot! Ako si ti srećan što ti motocikl koji je napravljen da juri, a nazvan je po jednom od najvećih vozača svih vremena, stoji na jednom kilometru, ti si onda potpuni idiot.

Kada smo već kod sticanja… Gde je granica u tvom sticanju gitara? Koliko ih imaš u kolekciji? Da li ih sve sviraš?

Bole: Hahaha, čekao sam te… Hajde da se prebrojimo. Imam G&L, takozvani žuti bas. Njega sviram na nekim solo eksperimentima kod kuće i koristim ga za unplugged svirke sa KKN. On ima baš karakterističan zvuk za to i pripada porodici jazz basova. Sa električnom postavkom KKN sviram moj stari dobri crveni Precision, koji baš ima adekvatan zvuk za to. Na tom basu svesno držim stare žice kako bih imao taj pomalo tup zvuk, a na ovom žutom moram da imam nove, takva je gitara. Akustare… Jednu sam poklonio sinu, a drugu koristim i ona mi treba za školu. To je velika dreadnought akustara, prilično glasna, zgodna mi je za školu i kad hoću da se maltretiram, pošto ima debele žice. Električne… Imam solo projekat u kojem sviram gitaru i pevam, dve gitare su mi namenjene za to. Jedna je Telecaster, a druga je Gibson ES, to je nešto manja gitara. Moram da imam dve gitare, šta da radim kad mi pukne žica… Ali, nisam hteo da jednu gitaru bekapujem sličnom takvom, već sam išao na to da nađem sasvim drugu gitaru, ali da budu komplementarne. A ovog Ibaneza RG, ovu štrebersku mašinu, kupio sam za neke eksperimentalne projekte. Tako da… Sve to zajedno košta koliko i jedno jače letovanje, veruj mi…

Da li te zadovoljava pozicija basiste u KKN ili imaš i neke druge planove i ideje?

Bole: Što se sviranja basa tiče, već sada mogu da ti kažem da bih teško svirao bas bilo gde drugde. Bez šale. Ja bolji odnos, kako drugarski tako i umetnički, nisam imao nikada, niko od njih mi nikada nije sugerisao šta i kako da sviram, a nije da ne bi mogli. Uvek sam imao potpunu slobodu u bendu i ovih deset godina sviranja i druženja je nešto čega ću se uvek sa radošću sećati. Tako da, što se basiste tiče, tu su sve moje ambicije zadovoljene, pa i više od toga. Imam priliku da koristim dva različita basa, da sviram na dva različita načina u istom bendu. A pošto se ja, osim muzike, ne bavim drugim stvarima u životu, ima kod mene i nekih nezadovoljenih stvari. Imam dva singla koja su izašla za Long Play, doduše ne pod mojim imenom, već pod pseudonimom Kontradiktor. To su moje pesme gde ja pevam i sviram gitaru, mada sam na ovim snimcima (Budi muško, Slatko ludilo) svirao sve. Tako će biti i sa narednim pesmama, ali ću na proleće formirati i bend kako bismo mogli uživo da nastupamo.

Hvala na ovoj ekskluzivi, Kontradiktore! Kako si postigao one visine na „Slatkom ludilu“?

Bole: Hahaha, mogu ja dosta visoko da pevam, ali od korone imam neku frku sa grlom. Ide to na bolje, ali prilično sporo. Gornji deo raspona sam izgubio, što možda i nije tako loše jer mi se sve više sviđa da pevam u nekom baritonu. Ja i dalje napipavam i tražim svoj izraz, do sada sam se najmanje bavio time kako će glas da mi zvuči.

Kada smo već otvorili Pandorinu kutiju… Zašto „Kontradiktor“?

Bole: Kuma tom nadimku bila je jedna moja poznanica, jedne noći u nekoj kafani… Pa, zbog naizgled kontradiktornih stavova. Ja verujem da je dobar deo naše nesreće zasnovan na konstantnom, forsiranom biranju i opredeljivanju. Mi smo sa koronom po prvi put imali društveno pitanje oko koga ne možeš da ostaneš neutralan. Za sve što se dešavalo ranije: četnici-partizani, Tito-Draža, šta god… mogao si da kažeš „boli me dupe“. Ovde nisi mogao, ili bi bio čvrsto za ili čvrsto protiv. I to će se ispostaviti kao prekretnica u ljudskom društvu za sva buduća vremena. Dakle, došli smo do toga da ti moraš da se opredeljuješ. Ja to odbijam, jer po nekim pitanjima ti ne možeš da se opredeliš. Na primer, ta priča u vezi sa polovima. Zabuna je u tome što naše duše nemaju pol, a naša tela imaju. I ti sad imaš ogroman sukob u ljudskom društvu oko svega toga, a problem je lako rešiv, samo je potrebno malo razmišljanja. Drugo, znaš li zašto se mi nikada nećemo spasiti? Zato što nauka i duhovnost nisu sposobni da se ujedine. Dakle, sve je kontradiktorno dok moraš da se opredeljuješ. Opet, ljudi imaju neograničenu moć odlučivanja i slobodne volje, a sa druge strane veoma ograničenu moć delovanja.

Tagovi: Boško Bole Stanojević, EKV, KKN, Kontradiktor, Svemir