Daniel Kovač (Jarboli, Jesenji orkestar): Ovo je ozbiljna latino – amerikanizacija društva

Kao neko ko gravitira ka rok realizmu, ne možeš da budeš previše optimističan… Verujem da nam se u ovom trenutku dešava totalno samouništenje korupcijom… Gotovo 99 odsto muzike koja nastaje u Srbiji pravljeno je za debile i zvuči debilno… Potraga za kolektivnim spasenjem je ono na šta igraju ovi koji nas muzu i potkradaju

I, vreme za igru asocijacija je isteklo! Ako i dalje nemate odgovor, konačno rešenje je Daniel Kovač, naš poznati kantautor, književnik, likovni umetnik iz… Mirijeva! Da, dobro ste pročitali. Iako ga svi doživljavaju kao dete beogradskog asfalta, on insistira na tome da je njegov habitat Mirijevo. Valjda to ima neke veze sa činjenicom da riba (čitaj: država) smrdi od glave, a njena glava (čitaj: prestonica) je Beograd.

Zašto sada uplićemo državu u sve ovo? Zbog toga što je član beogradskih sastava Jarboli i Jesenji orkestar svoj nedavno objavljeni solo album posvetio upravo državi i koruptivnim aktivnostima koje se u njoj dešavaju. Zvanični naziv albuma je „Iz arhive – rukovet druga – KoRRRupcija 2022“. Da ne zaboravimo i fusnotu, jer veoma je važna: „Kako se prodaju reke“.

Nakon albuma „Radio dani 2002-2004“, ovo je druga kolekcija arhivskih snimaka koju Kovač objavljuje u formi albuma. Reč je o nešto svežijim snimcima načinjenim 2022. godine prilikom izvođenja predstave „KoRRRupcija“ izvedene na festivalu „Bitef zona“ u Bitef teatru. Album prati naizmenični sled priča i pesama o malom građaninu koji se suočava sa korupcijom i menja odnos prema tom pojmu.

Kolekcija pesama na „KoRRRupciji“ uzeta je sa raznih albuma Jesenjeg orkestra, iz solo radova Daniela Kovača, uz dve premijerno objavljene kompozicije: „O telima“ i „Kada si našla mir“. Album je nastao u vreme pandemije virusa korona, nakon što je Kovač „proveo više od godinu dana u stanu sa previše vremena za razmišljanje o prošlosti“.

Pa, kada je već objavio novi album, red je da ga umetnik i promoviše. Za prvi živi nastup po objavljivanju „KoRRRupcije“ Kovač je odabrao beogradski Chillton. Red je da ovo zanimljivo izdanje promoviše i Rockomotiva jer… Podrška je važna! Sa Kovačem razgovaramo o „KoRRRupciji“, ali se dotičemo i Jarbola, baš kao i Jesenjeg orkestra.

Ako su visibabe vesnik proleća, onda si ti vesnik jeseni. Imaš bend koji se zove Jesenji orkestar, a poslednji album ste objavili u jesen prošle godine. Ove jeseni je izašao tvoj novi solo album… Zbog čega te jesen toliko inspiriše?

Daniel: Tu ima dva nivoa odgovora. Jedan je taj da je Jesenji orkestar trebalo da bude parodija na neke boemske istočnoevropske autore šlagera. Zbog toga smo odlučili da bend ne nosi alternativno, već autoparodično ime. I na tom nivou stvari funkcionišu odlično. Ali, da, u pravu si. Moj drug iz Jarbola Boris Mladenović smislio je neki pravac kome mi trenutno pripadamo, a to je rok realizam. Kao neko ko gravitira ka rok realizmu, ti ne možeš da budeš previše optimističan. Stoga je logično da sve bude malo „dark and gothic“, pa se i duh vremena ogleda u takvoj poetici.

Dark, gothic, ali i melancholic?

Daniel: Nisam baš toliko sklon melanholiji, ona je više prisutna u nekim emotivnim pesmama. Tu bih se opet naslonio na teoriju mog drugog poznanika Vladimira Kolarića Koleta koji takvog čoveka naziva „osećajnim muškarcem“. Nikada nisam uspeo sebe da izrazim kao „patrijarhalnog mačo mena“, već sasvim suprotno: kao nekoga ko ima možda i previše razumevanja za razna ispoljavanja ljudske prirode. Dakle, od previše mogućnosti u životu zapadneš u melanholiju: kada nešto nije jednostavno i crno-belo, već je više sivo, može da bude i ovako i onako, kada su svi u pravu i svi u krivu… Tada se od bogatstva tih emocija i uglova gledanja dođe do melanholije. Ali, ponavljam, to važi za ljubavne pesme. U društvenim pesmama ja sam vrlo eksplicitan i kidam.

Reke se pominju u naslovu tvog prvog romana (Logika reke, pruge i otpada), ali i u nazivu ovog najsvežijeg albuma (KoRRRupcija – Kako se prodaju reke). Imaju li reke neki poseban značaj za tebe ili je sve stvar semantike?

Daniel: U romanu “Logika reke, pruge i otpada” reka se pominje jer sam živeo na njenoj obali, u kraju Beograda koji se zove Dorćol. Ta knjiga je spomenik Dorćolu na neki moj način, a mnogi kažu da je to jedna od lepših knjiga o Beogradu uopšte. Ova reka iz “Kako se prodaju reke” je vrlo eksplicitna i vrlo dnevno-politička stvar. Postoje ljudi koji su umislili da nešto što je priroda, što pripada svima i predstavlja opšti resurs mogu da stave u cev i da to onda pravi neku struju. A to je, u stvari, potpuno debilna ideja jer time zauvek uništiš prirodu, život, ribe… Pošto oko i od te vode žive životinje i insekti, ti stavljanjem reke u cev napraviš opštu pustoš kako bi priroda radila za tebe, ali samo za tebe lično. Zbog toga sam ja napravio sarkastičnu pesmu o tim štetnim tupanima koji pokušavaju da privatizuju prirodu i da se od toga finansijski okoriste, a pritom unište sve oko sebe.

Baviš se različitim formama umetnosti kako bi opstao: književnošću, muzikom, slikarstvom… Zar nije lakše biti korumpiran?

Daniel: To je malo problematično… Bio sam nekoliko puta u iskušenju da probam kako to izgleda, ali nekako ne mogu. I sad ne znam da li je problem u meni… Možda i jeste, definitivno ne mogu lako da uđem u koruptivne radnje. A to je velika mana u našem društvu, sigurno bih imao bolji društveni status da mogu da se bavim korupcijom koja je prožela sve pore našeg društva. U ovom slučaju me to stavlja na neku margiju, ali šta ću… Moraću nekako sam da se snađem.

Zahvaljujući tebi, korupcija je dobila i onomatopeju – RRR!

Daniel: RRR, da… Postupak pravljenja artističkih umetničkih dela je uvek takav da se napravi dovoljan otklon od teme kojom se baviš. Zašto? Da bi mogao bolje da se igraš sa njom. Ako bi to bila samo “korupcija”, onda bi to bilo nekako buđavo i dosadno. Ova tri R produbljuju osnovno značenje i daju ti mogućnost da ga čitaš na više nivoa: kao neku lavovsku riku, odnosno kao neku izmenjenu, lokalizovanu korupciju.

Korupciju si označio kao “veliku, masnu i opasnu”. Možda ona i nije baš takva ako je prihvatimo kao nešto što je normalno, što smo mi odavno učinili…

Daniel: S obzirom da ljudi stradaju i umiru od te korupcije, ona jeste velika, masna i opasna, pre svega zbog velikog broja ljudi koji su u nju uključeni. Verujem da nam se u ovom trenutku dešava totalno samouništenje korupcijom. Mi smo u jednom zanimljivom istorijskom trenutku, malo društava je izgledalo ovako. Moguće je da smo mi avangarda, da samo odslikavamo ono što će doći i u druga društva. Sve se loše gradi, sve se radi odokativno, zakoni ili ne postoje ili se pravda primenjuje toliko selektivno da je sve postalo besmisleno. Možeš da nestaneš sutradan, da te neko odvede i kaže ti da je policajac, a u stvari nije. Ulazimo u ozbiljnu latinoamerikanizaciju našeg društva i ja zaista ne znam gde to vodi. Naše je da u svemu tome ostanemo živi i zdravi, mada je to sve teže. Odete na voz i poginete, ubiju vas… Ja sam svom detetu rekao da se kloni svih javnih mesta, stanica, tržnih centara… jer sve to je nekako neadekvatno napravljeno i već sutradan može da se raspadne. Dovoljno je da otpadne neka pločica i nekoga pogodi u glavu, pa da strada.

Kako si uopšte počeo da razmišljaš o korupciji? Da li je za tako nešto bilo neophodno da se dogodi korona?

Daniel: Možda baš zbog toga što sam počeo da shvatam da se svi navikavaju na to. Ako se u Srbiji krećeš bilo gde, ulicom, parkovima… videćeš da su zemljište i travnjaci prepuni đubreta. Zanimljivo je to što su takve stvari nama prestale da smetaju, potpuno smo se navikli da je to nešto sasvim normalno. Nešto slično nam se desilo i sa korupcijom i zbog toga je ta tema veoma zanimljiva. Naravno, ne mislim da mi možemo da pobedimo korupciju, već je samo pitanje da li ćemo preživeti. A bilo bi dobro da preživimo, makar i korumpirani.

Nedelja je, osam sati uveče… Da li se to računa kao kraj stare ili kao početak nove radne nedelje? I da li je ta tvoja fora sa radnom nedeljom deo nekog performansa vezanog za malog građanina koji u rano jutro ide na posao i pokušava da se izbori sa korupcijom i drugim kapitalističkim pošastima?

Daniel: To je počelo kao fora, jer odskora radim u fabrici i budim se veoma rano kako bih stigao na posao. Za vreme korone sam radio od kuće, ali sada se sve to promenilo, pa moram da idem u fabriku da radim. Tako sam ujutro počeo da viđam sve te naše proletere i trudbenike i mogu da kažem da je to jedan fin svet, svi se lepo srede, spreme za posao i idu negde da rade. To je, zapravo, bila neka vrsta samokritike, jer sam ja samom sebi izgledao mnogo zgužvano i podbulo ujutro, mnogo lošije od tih vrlih sugrađana. I onda sam odlučio da sebe motivišem kako bih bio što više fit za posao, pa sam počeo da objavljujem fotografije kojima ljudima želim srećan početak nove radne nedelje. Međutim, neki ljudi su to vrlo brzo primetili. Zanimljivo je to što mi je ćerka rekla da je to hit među njenim drugarima. I onda sam ja rekao: “Super! Ako je to toliki hit, onda ću da nastavim”. Tako sam odlučio da širim taj besmisleni entuzijazam za rad, rano buđenje i pokretanje te radne nedelje jer, u krajnjoj liniji, neko mora i da radi.

Album “KoRRRupcija” počinje “Rankovom pesmom”, reč je o malom građaninu čije se prezime ne zna. No, slušajući tvoju naraciju, zakleo bih se da se on preziva Šobić, a da mu je Mile Tranzicija veoma blizak rođak.

Daniel: Aha… Pa, ja nisam baš gledao Mileta Tranziciju… To je, prosto, jedna od milion istih priča. Šta je meni tu bitno? Uroš Đurić je govorio o tome kakvo svedočanstvo o sebi može da ostavi neka kultura. Pišući pesme, ja sam shvatio da su celi regioni, polja društvenih procesa, dejstava onoga što mi jesmo i onoga što mi radimo ostali potpuno nepokriveni. Gotovo 99 odsto muzike koja nastaje u Srbiji pravljeno je za debile i zvuči debilno. Ja znam da ovo što ja pravim nije baš komercijalno i nije za svakoga, ali mora nekada u nekoj biblioteci, za nekih stotinak godina, da ostane trag o tome da je neko opevao sudbinu takvog čoveka kakav je Ranko u toj pesmi. Stvarno ne očekujem da tu pesmu bilo ko i čuje, sama činjenica da sam je uopšte i napravio je već negde završila moju nameru. Ali, hteo sam da pokažem da je neko primetio i takve ljude i njihove životne priče. Inspiracija mi je bila slika Milice Ružičić, koja je uljem na platnu oslikala pobunu radnika Jugoremedije. “Rankova pesma” je moj osvrt na takva dešavanja.

Često pominješ tržni centar na Trgu Republike. Zašto si to mesto označio kao “leglo korupcije”?

Daniel: Zato što je to istinita priča. U vreme oko 5. oktobra štek nam je bio na Trgu Republike, jer tada je na drugom spratu tog tržnog centra bila galerija “Remont”, moja omiljena galerija. Jednom prilikom sam na prvom spratu osetio nepodnošljivo jak miris sumpora i pomislio sam da je to pakao, da je đavo tu otvorio svoju kancelariju. No, to je samo jedan nivo te pesme. Drugi nivo je da sva zla i nedaće uvek dolaze od glave, a glava ove države je u Beogradu. Prestonica i politički procesi koji se dešavaju u njoj su taj pakao koji razara i ostatak države. Stoga, važno je uvek delovati u glavu, Ne smemo hobotnici da odsečemo samo udove, jer ona će tako nastaviti da živi. Stoga je ta pesma, u stvari, jedna vrsta upozorenja: obrćeš, okrećeš, ali to ništa ne vredi.

Malopre si pomenuo da tvoja muzika nije baš komercijalna. Shodno tome, možemo reći i da imaš specifičnu publiku. Hoće li ovaj album uspeti da dođe do malog građanina i navede ga da se ozbiljnije pozabavi korupcijom?

Daniel: Ne baš, jer „realnom Ranku“ je teško da sluša takvu muziku. Medijska scena nije takva da bih ja sa „Rankovom pesmom“ mogao da izađem bilo gde. Recimo, teško da bi neki radio pustio tu pesmu, iako je ona sasvim rečita i jasna. Više očekujem da ta pesma samo nastavi da postoji, biće dovoljno da je neko nekada otkrije. Ne Ranko, već njegova deca i unuci.

Kao što i sam kažeš, „život je lep, samo treba da si malo pametniji“. Ko je, zapravo, ovde pametan? Ovi što su ogrezli u korupciji ili mi, mali i pošteni građani?

Daniel: Mislim da sam to elaborirao u onom odgovoru kada sam rekao da sam probao da budem korumpiran, ali da mi nije pošlo za rukom. Znači, to je neka teška vododelnica. No, opet, pitanje ko je pametan, a ko glup treba razmatrati na duže staze. Ja makar imam miran san i lepo spavam. I pošto nemam velika materijalna bogatstva, mogu da mi ukradu sve što imam, to nije bogzna šta, pa mogu da nadoknadim. Postoje dve vrste odnosa prema životu, one se lome i pobeđuje onaj koruptivni, ali se pitam šta će se desiti ako on bude toliko dominantan da ovo malo ljudi, koji nisu skloni korupciji, odustanu od svog pristupa. Zapravo, ceo sistem drži ovo malo ljudi koji nisu korumpirani. To što imate struju, vodu, kanalizaciju, to što imate ovo malo servisa koji funkcionišu u ovoj državi je zahvaljujući tim ljudima kojima je važna samo struka. Da se oni bave korupcijom, ne bi imali vremena za struku, a struka je ono od čega svi živimo.

Koja ti je omiljena boja korupcije: bela, siva ili crna?

Daniel: I naučno je objašnjeno da postoje tri boje korupcije, pa molim čitaoce ovog intervjua da to prouče. Zanimljivo je da bela korupcija ide bukvalno od porodice. Stoga, moja poruka ljudima je da probaju makar decu da ne korumpiraju, jer odatle sve počinje.

Izgleda da je Srbija konačno našla mir… Naši političari često koriste tu reč u predizbornim sloganima. No, ako to prevedemo na tvoju terminologiju, dolazimo do prave suštine. Oni, zapravo, ne govore o miru, već o korupciji i razvaljivanju države, što nam predstavljaju i kao predizborno obećanje.

Daniel: Album se završava pesmom „Kada si našla mir“, ali taj mir nije korupcija, to je smrt jedne države. Tada država ide na police istorije i tu ostaje svedočanstvo da je nekada postojala jedna država koju je korupcija razvalila. Kao takva je našla mir, jer će je za nekih 50-100 godina naučnici mirno istraživati čitajući o njoj u bibliotekama. To nam sve govori da korupcija ima neki svoj kraj, ali obavezno uz velike žrtve.

Nešto poput belih patuljaka, malih zvezda koje završe svoj život?

Daniel: Tako nešto, da. To je baš dobro poređenje.

Moram da ti priznam da mi je bilo veoma teško da slušam poslednji album Jesenjeg orkestra „Je l’ da da da? Da da da“. Hteli ili ne, predvideli ste neke teške momente koji su nam se nedavno dogodili i od svega su nam ostali samo „nemoć, bes i noć“. No, na kraju albuma kažeš „Sutra moram da upalim svetlo“. Da li zaista veruješ da ćemo imati snage, volje i pameti da upalimo svetlo?

Daniel: Neće svi, u tome je problem. Potraga za kolektivnim spasenjem je, zapravo, ono na šta igraju ovi koji nas muzu i potkradaju. Ako bi veliki broj pojedinaca uspeo da poradi na sebi, postane nezavisan od gluposti i ima neki svrsishodan život pun toplih ljudskih odnosa, onda bi to načelo ovaj sistem na jedan dobar način i ti ljudi bi našli svoje svetlo na kraju tunela. Problem je kada se više generacija ljudi rodi u ovakvim sistemima. Onda ti ljudi i ne znaju za bilo šta drugo, pa sve ovo što nam se dešava doživljavaju potpuno normalno. I, super… Ali, to i jeste super ako pogledate neke afričke zemlje ili zemlje u kojima vladaju vojne hunte. Ovo kod nas i dalje nije nešto slično tome.

Pitanje od milion dolara… Kada će se na jarbolima zavijoriti nove zastave? U prevodu, kada će biti objavljen novi album Jarbola?

Daniel: Mi imamo novi album, ali sve zavisi od toga kada će izdanje na vinilu biti spremno. To je već u procesu i štampa se u inostranstvu, pošto u Srbiji tako nešto više nije moguće. Sve zavisi od izdavača (Odličan hrčak). Možda nas iznenade, pa album bude objavljen već za nekoliko dana.

Vlatko Stefanovski: Nakon prvog uspeha postaješ mainstream

Tagovi: Daniel Kovač, Jarboli, Jesenji Orkestar, razgovor