Dino Šaran (Letu Štuke): Dolazi vreme polurobota

Rockomotiva
19.01.2024.

Nemamo kvorum za pravdu jer ljudi su većinom stoka… Za malo trenutnog konformizma prodaje se budućnost novih generacija… Imaš slobodu govora, možeš da pričaš šta hoćeš, ali ništa ne može da bude po tvom

Razgovarao & fotografisao: Bojan Božić

U vremenu kada se ljudi bore za goli život, kada im se isti svede na puko preživljavanje “od danas do sutra”, velika je privilegija biti misleći čovek, a takvih je danas veoma malo, što je u nedavnom razgovoru za naš portal rekao i Nenad Pejović, gitarista benda Kanda, Kodža i Nebojša. Koja su tek manjina ljudi koji misle svojom glavom, ali su sposobni da te misli i izraze na određeni način… Na način koji će i druge podstaći na promišljanje, uzburkati im krv, dotaći im i najtanju nervnu nit i izazvati reakciju. A kada neko tome posveti najveći deo svog vremena, videći pre i dalje od drugih, živeći život za ideju i istu pretačući u baštinu za naredne generacije, onda dolazimo do velikana poput Nikole Tesle na naučnom planu. Ili Branimira Džonija Štulića u oblasti muzičkog stvaralaštva.

Nisam slučajno pomenuo Teslu i Štulića. To su ljudi čiji život, lik i delo izuzetno poštuje Dino Šaran, frontmen sarajevskog benda Letu Štuke. Šarana, kome i samom treba ukazati poštovanje, život nije mazio, ali ga je izuzetno “namazao” i obdario neverovatnim pesničkim talentom. Ono što njega, ali i sve nas, može da raduje jeste činjenica da mlade generacije, koje mi matori često i ponekad nepravedno osporavamo, masovno dolaze na koncerte sarajevskog benda, prepoznajući iskrenost, dubinu i realnost u Dinovim stihovima. Zbog toga i Šaran veruje u njih i smatra da će biti sposobni da poprave “ovaj od sebe prokleti svijet” koji smo im ostavili. Novosadski Dom kulture je sada već redovna stanica Štuka, koje su u tom prostoru nedavno održale još jedan nezaboravan koncert.

Da te prvo pitam za zdravlje, kada već pravde nema. Jeste li dobro? Kako ste pregurali ove godine korone?

Dino: Dobro smo svi, hvala Bogu. A korona… Kao i kod svih ostalih: karantin, vakcine… Dolazili smo u Beograd da se vakcinišemo, po dva puta. Bilo je pandemija i ranije kroz istoriju, ali korona nije gora od kuge. Neki kažu da je ovaj virus veštački izazvan. Bilo tako ili ne, mi svakako na to nemamo uticaj.

Pošto smo konstatovali da je sa zdravljem sve u redu, da se pozabavimo malo pravdom. Izgleda da smo je se nekako prelako odrekli. Zbog čega?

Dino: Nismo se mi odrekli pravde, bar ne mi koji to pitanje postavljamo. Problem je u tome što za pravdu nema kvoruma. Izgleda da je narod većinom stoka, jer isti đir se dešava godinama unazad. Političar je čovek koji hoće da se uhlebi, koji nema nekih životnih referenci, nema zanat ili karijeru iza sebe, nije ostvaren. Jedini način da se ostvari je da uđe u politiku. A do naroda je koje fore puši, a koje ne. I koliko ih puši.

Možemo da kažemo da je grad prvi, a možda i najvažniji, nivo identifikacije čoveka sa određenom životnom i kulturnom sredinom. Kako je danas biti Sarajlija posle svega što se u vašem gradu dešavalo tokom prethodne tri decenije?

Dino: Verovatno isto kao što je to biti Njujorčanin ili Novosađanin. Mislim da je u ovim našim sredinama, govorim o Zapadnom Balkanu, malo ubijen duh grada. Što je grad manji, to je njegov duh više ubijen. Došla su neka tajkunska vremena, znamo sve o tome, te teme su sto puta prežvakane. Do ljudi je, jebi ga, sve je do ljudi, do onih koji glasaju. Demokratija podrazumeva da predlažeš, da biraš, da odlučuješ… Da se pitaš, a ne da se samo pseudopitaš. Trebaće vremena da ljudi na ovim prostorima to nauče, da se uspostavi stvarna demokratija, da odbacimo ove koji i dalje jašu na ratnim zaslugama.

Mislio sam više na činjenicu da je Sarajevo bilo refleksija svega, pa čak i levak koji je usisao sve što se na prostoru bivše Jugoslavije dešavalo. Sva ljubav, ali i sve ratne strahote, sve dobro i zlo… Sve se sručilo u dolinu Miljacke.

Dino: Kad se sruče skijaši, to je dobro. Ali, kad se sruče granate, to je užasno. I posle toga više ništa nije isto. Ali, niko više nije isti, niko od nas na Zapadnom Balkanu, sve se promenilo i svima je drukčije sve. Počev od rata, preko posleratnog perioda, pa sve do ovih dvehiljaditih. Ali, valjda će biti bolje. Ja se nadam tome, optimista sam, mislim da će nove generacije uspeti da poprave stvari. Moramo računati i na dijasporu i decu koja su rasla u inostranstvu, možda će se neki od njih i vratiti.

Kao na zapad… A vi ste upravo došli na istok.

Dino: Ja sve ovo osećam svojim emotivnim prostorom, svaki grad od Triglava do Đevđelije. Publika u Srbiji je odlična, vatrena, voli muziku, polaže na kulturu i veoma mi je drago zbog toga. No, govorim o našoj publici, a ona u ukupnom zbiru predstavlja manjinu.

Ko su Pero Papacoder i Mirzo Motorola?

Dino: To su fiktivni likovi, jedan može da bude švercer i kriminalac, a drugi policajac koji sa njim sarađuje. I sada su sretni jer je sve došlo na njihovo, došlo je njihovih pet minuta.

Zbog korone je izostala puna promocija albuma “Topla voda”, pa se njen nastavak dešava upravo sada. Je li to više “Niška banja, topla voda” ili ono naše “izmišljanje tople vode” u smislu reciklaže, ponavljanja… ?

Dino: Suština te pesme je u pretposlednjem stihu: “Sloboda je topla voda svađalice moja mala”. Stalno nam poturaju te neke fiktivne slobode, te slobode koje nisu od presudnog značaja za bilo čiji život. Na primer, seksualne slobode. Sa druge strane, daju nam slobodu govora, možeš da pričaš šta god hoćeš, ali ništa ne može da bude po tvom. To je samo fiktivna sloboda, topla voda. Ništa novo, ništa specijalno, ništa revolucionarno.

A kakav je tvoj lični osećaj po pitanju slobode?

Dino: Individualno i uvek, svoju slobodu sam sebi stvaram. Važno je da imaš čistu savest, ona je preduslov za slobodu.

A kada boli… Šta je to što danas boli najviše?

Dino: Bole razne stvari, od kolektivne svesti do nekih individualnih stvari. Mene, a verujem i mnoge druge koji me se tiču, najviše boli nepravda. Ona je postala globalni fenomen, nepravda je u velikom porastu na svetskom nivou.

Što je najgore, nepravda je postala toliko transparentna da oni koji je sprovode to rade dok nam se smeju u lice. Sa druge strane, ljudi koji trpe nepravdu nemaju nikakvo oruđe, nikakav alat i način da se protiv nje bore. Gde je izlaz iz te situacije?

Dino: Ulica, protest, traženje svojih prava, istrajati u tome i nikada ne odustajati. Ljudi moraju da šire svest da su u demokratiji, da imaju pravo izbora i da oni odlučuju o svojoj sudbini, a ne neko drugi. Ne treba ti neki poseban alat za tu borbu, samo treba odjebati konformizam. Za malo trenutnog konformizma prodaje se budućnost novih generacija. Nemoj me dirati, neka mi ostane posao, živim kako živim, sve je u redu, samo neka me ne tuku… To ne ide tako u demokratiji.

Šta je vama u ovoj fazi života i rada najvažnije?

Dino: Važno nam je da sviramo, da stvaramo nove pesme i albume. Evo, nedavno smo počeli da radimo na ovom albumu. Bitan nam je kontinuitet, jer ovo je takav posao. Onaj ko izdrži, taj je pobednik.

Svaka vaša pesma ima dubinu i do koske je emotivna, oseća se to što sve nas boli. No, nekako smo svi počeli da uživamo u toj boli, sve se pretvorilo u sevdah i karasevdah, veliku patnju…

Dino: Ne samo sevdah i karasevdah, imaš i ovo drugo što mladi furaju danas. Imaš trep koji je srodan sa turbofolkom, to su neki novi hibridni stilovi koji prikazuju neku pseudotugu. Možda su po zvuku neka vrsta zabave, ali su po sadržaju pseudo jer ne odslikavaju realno stanje stvari i ljudske duše, ne obraćaju se čoveku i nekako nisu humane pesme.

Kada već pominjemo mlade generacije, kako vidiš njihovu perspektivu „u ovom svijetu“? Koji su njihovi ključni izazovi?

Dino: U ovom trenutku njihovi izazovi su, pre svega, tehnološke prirode. Imaš te društvene mreže, tik-tokove, deca su izložena apsolutno svemu, svim vrstama informacija, i sve im je dostupno. Ovo je vreme hibrida i te nove generacije su, zapravo, neka vrsta hibrida između onoga što im je dato odgojem u kući i porodici, nečega što je humano i nečega što je tehnološko i novo. To je taj neki miks, dolazi vreme polurobota. Uspeh je odgojiti one koji neće biti poluroboti, već humana ljudska bića.

A kako vi, kao odrasli ljudi, reagujete na te tehnološke izazove? U jednom momentu to postaje neophodnost i obaveza, inače nam nema života ako te tokove ne prihvatimo.

Dino: Čovek se može navić’, ali se može i navuć’ na to. No, isto tako, u ovim godinama se mogu lako odreć’ svega toga, što nije lako nekome ko je rođen uz pametni telefon. Ja zaista ne znam kako će se deca izboriti sa time.

Koliko vam je to neophodno i koliko vam to pomaže u kreativnom smislu?

Dino: Pomaže, svakako. No, tehnologija ima i svoju drugu stranu, govorim o njenoj zloupotrebi kroz ove mreže, kroz promociju površnosti, kroz razne trivijalne stvari. Sa tehničke strane gledano, nama to pomaže jer sada je lakše snimiti ploču, možeš to da odradiš kod kuće, ne moraš da ideš u studio.

Da li preterana upotreba tehnologije utiče na neki emotivni utisak na kraju?

Dino: Ne utiče, pošto primarno držimo do onog što je živo, što je drvo, žica, dirka, što je prirodan zvuk. A ovo što dolazi od tehnologije, to je samo primesa koja je potrebna zbog novih melodija. Nema više tako velike žanrovske podeljenosti, što je sa jedne strane i dobro. No, da ponovim, bitno je izdržati u svojoj nameri i u svom stilu što duže. Ko preživi sve te izazove, on je pobednik.

Rekao si malopre da bi lako mogao da se odrekneš novih tehnologija. Šta je to čega ne bi mogao da se odrekneš?

Dino: Ne mogu da se odreknem obraza, dostojanstva i humanog odnosa prema sebi, drugima i životu. Ako bih se tih stvari odrekao, život bi mi bio besmislen.

Pošto si i sam poeta, koji su ti bili pesnički uzori, kakvu poeziju čitaš?

Dino: Čitao sam sve i svašta, ali sam pre svega odrastao na rokenrol poeziji, kako domaćoj, tako i stranoj. Voleo sam Leonarda Koena, Boba Dilana, Lu Rida, a od naših Štulića, Rundeka, Bijelo dugme… Obožavao sam Bitlse, sa njima sam i krenuo u muzičku avanturu. Uticaji su razni, puno ih je i ne mogu ih sada nabrajat’. Valjda zato što sam već star, folderi su mi prepuni…

Da li tebi stihovi lako dolaze?

Dino: Da, fakat mi lako dolaze. Mislim, ne dolaze mi stalno, ali kada dolaze, onda dođu lako. Ja pustim da mi dođe, ne čačkam sebe, nemam obavezu da nešto danas napišem. Mogu da ležim danima, a onda za jedan dan da napišem tri pesme. Ne znam kako ti procesi idu, uopšte mi nije jasno.

Da li ti je važno neko posebno okruženje? Šta ti prija u tim nekim kreativnim momentima?

Dino: Volim da budem sam sa gitarom, da me niko ne pegla ili da mi smeta. Može neko da naleti, da zapalimo, da čuje on ili ona šta ja to radim, pa da imam neku referencu ili povratnu informaciju.

Kakve će teme dominirati na novom albumu?

Dino: Socijalne teme, ljubavne teme… Mo’š pisat’ o ljubavi, majci, domovini, korupciji, a mo’š uključiti i maštu i dodati malo nadrealizma. Veoma mi je važna eklektika, da je ono što radim uvek različito i uvek novo, uvek pomak i odmak od onoga što je bilo pre. Nikako stagnacija, nikako ponavljanje iste matrice ili recepta za uspeh. To odbijam, to ne dolazi u obzir.

Do sada nisi osetio reciklažu?

Dino: Pa, ponekad, tu i tamo, pomalo… No, mislim da smo mi jedan od bendova kod kojih toga ima najmanje. Možda sam u zabludi, ali imam takav utisak jer slušam i druge. Neka je i gore od onog što je bilo, nekada se treba i spustiti dole da bi se došlo do neke promene. Ne mora uvek da se bude na visokom nivou, vratićemo se mi tamo ponovo, ali važno je da se dogodi neka promena. Kao što je rekao Milan Mladenović: „Kako da ostanem isti, kako da sačuvam sebe od promene, samo putem promene“.

Tagovi: , ,

Razgovori

© Copyright 2015 - 2024 Rockomotiva webzine, Sva prava zadržana | Izrada web sajta: ATEC Technologies
Scroll