Jany McPherson: Kubance inspiriše klasika
Obožavala sam Michela Petruccianija, baš sam ga dugo slušala… Za mene je prirodna stvar da često menjam tempo i stil sviranja… Ne mogu da zamislim da sviram klavir, a da uz to i ne pevam
Klavir. Elegancija, nobles, emocija, lucidnost… Slobodno nastavite sami, jer zaista je pregršt epiteta koji idu uz ovaj predivni instrument. Uz violinu svakako najznačajniji u istoriji (klasične) muzike, ali i veoma prisutan u drugim muzičkim žanrovima.
Na primer, u jazzu. Thelonious Monk, Herbie Hancock, Oscar Peterson, Duke Ellington… bili su vanserijski jazz pijanisti i zvuku klavira dali potpuno novu dimenziju. Ni dame ne zaostaju za njima, pa valja pomenuti Geri Allen, Alice Coltrane, Ninu Simone, Mary Lou Williams…
U međuvremenu, stasala je i nova generacija jazz pijanistkinja, među kojima treba izdvojiti umetnice kao što su Helen Sung, Diana Krall, Zoe Rahman, Aziza Mustafa Zadeh… No, silno sam se obradovao kada sam video da će na tridesetom, jubilarnom Nišville Jazz Festivalu nastupiti kubansko-francuska pijanistkinja Janysett Jany McPherson.
Njeni supersonično brzi prsti šetali su posetioce poput Golfske struje od Varadera do Azurne obale. Uz to, Jany je i sjajna pevačica, pa je svojim vanserijskim glasom upotpunila dobar glas koji je prati – da je kompletan muzičar. Uz pratnju kolega na kontrabasu i bubnjevima, Jany je posetiocima Nišvilla priredila nastup za nezaborav. Više nego dovoljan razlog da dobije posebno mesto i na stranicama Rockomotive.
Kakve paralele pronalaziš između Kube i Francuske, kako na ličnom, tako i na umetničkom planu?
Jany: Ja dolazim iz Kube, ali već dugo živim u Francuskoj. Za mene je to veoma značajno i zahvalna sam na tome što je francuska kultura u toj meri uticala na moje stvaralaštvo. Naravno, moji kubanski koreni su uvek prisutni i neizbežni.
Pa, kako se slažu tvoji „kubanski koreni“ i „francuska nadgradnja“?
Jany: Ceo svoj dosadašnji život sam provela pod uticajem ove dve kulture. U Francuskoj sam već toliko dugo da je ne mogu odvojiti od svog života i umetnosti. Ona je postala integralni deo mene, jednako kao i moja domovina.
No, nećemo pogrešiti ako kažemo da se klavir na Kubi malo drugačije svira nego u Francuskoj?
Jany: Da, bez ikakve sumnje. No, moram da kažem i to da su škole i univerziteti na kojima se studira klavir u Francuskoj izuzetni, a nas Kubance veoma inspiriše evropska klasična muzika. Takođe, imali smo puno učitelja i uzora iz nekadašnjih država Istočne Evrope poput Čehoslovačke i Sovjetskog saveza. Dakle, muzičari iz Evrope su u velikoj meri uticali na našu tehniku sviranja, ali smo zadržali kubanski ritam i stil. Naravno, i kulturu naše nacije, koja je veoma prisutna u mom načinu muziciranja.
Koji je francuski pijanista najviše uticao na tebe?
Jany: To je definitivno bio Michel Petrucciani. Slušala sam ga veoma dugo i prosto sam obožavala način na koji on svira. Nažalost, on više nije među nama, ali mogu da kažem da je jedan od retkih pijanista koji je uspeo da ugradi i svoju ličnost u način na koji je svirao klavir. On je bio inspirativan ne samo za mene, već i za brojne druge pijaniste poreklom sa Kube.
Erik Satie? On je u Srbiji veoma cenjen…
Jany: Oh, da! Mada, njegov stil je malo više klasičan, nema toliko dodira sa jazzom. Erik Satie, Claude Debussy, Maurice Ravel i Michel Legrand su bili izuzetno melodični i emotivni. Od njih mi se Legrand najviše dopada, njega sam slušala hiljade puta.
Primetno je da imaš izuzetno brze, ali istovremeno i meke, nežne prste, što ti daje veliki raspon mogućnosti na klaviru. Takođe, često menjaš tempo, čak i tokom jedne pesme.
Jany: Da, zaista to volim da radim. No, to nije pitanje mog izbora, već trenutne inspiracije. Na primer, na svom novom albumu imam pesmu koja se zove Miss Butterfly tokom koje nekoliko puta menjam i tempo i stil, što je za mene potpuno prirodna stvar. Osim toga, za mene je to i veoma zabavno, da sve te različite ideje uvrstim u svoju muziku.
Ti istovremeno i pevaš. Da li je Jany pevačici teško da prati Jany pijanistkinju?
Jany: Hahaha, nije nimalo! Ja obožavam da pevam i moj prvi instrument je, zapravo, bio moj glas. Počela sam da pevam još kao dete, kada sam imala pet godina, a otac bi mi se u tim momentima pridružio sa svojom gitarom. Vremenom je klavir iskočio u prvi plan zbog toga što sam studirala klasičnu muziku. No, ja svoje stvaralaštvo ne mogu da zamislim bez svog glasa i veoma mi je lako i zabavno da istovremeno pevam i sviram klavir. Vremenom sam tu veštinu unapredila i to je nešto u čemu zaista uživam.
