Jovan Sibinović (Šajzer biterlemon): Nekada davno sam želeo da letim

Moja generacija nije apolitična i apatična, ali stremi ka tome / Prezirem metal i elektroniku, mnogo više volim folk muziku / Živeti u trenutku je jedini način, ali ja to ne umem

Želeli su da kažu šta imaju, da ih svi čujemo, posvetimo im koji minut pažnje… Moćnim rifovima i jakom energijom na sceni uspeli su da privuku pažnju šireg kruga ljudi. No, utisak je da su tekstualno ostali nedorečeni, da nije bilo mnogo njih koji su uspeli da razumeju njihovu poetiku. Za to je trebalo izaći iz svoja četiri zida i osetiti kako brije vetar „Na dugačkim poljima“. Da, drugi album Šajzerbiterlemona definitivno predstavlja iskorak u tekstualnom smislu i znak da su Jovan Sibinović i ekipa nešto zreliji. Sa Jovanom razgovaramo na njegovoj omiljenoj novosadskoj lokaciji – „Bulevar Books, knjižara koja svira“, mestu kome se Šajzeri rado vraćaju.

Jovan i ekipa, rekosmo… No, ekipa više nije ista. Nema više Maria, ali tu su sada Konstantin i Marko.

Jovan: Da, neke stvari su se izmenile. Mogu da kažem da smo sada kompaktniji više nego ikada. Naravno, Mariu želim sve najbolje, mada nema razloga da pričamo o okolnostima pod kojima smo se razišli. Prirodno je da smo hteli da odemo korak napred i to se u ovom sastavu i dešava. Sada smo malo više promišljali naše pesme, više vremena smo posvetili aranžiranju i razmišljanju kakav će da bude koncept tog albuma. Sa prethodnim albumom to nije bilo tako, pesme su komponovane prilično impulsivno, samo sa željom da iz nas izleti neka energija. Sada smo se trudili da tu istu energiju zadržimo, ali i da tekstove učinimo boljim, interesantnijim i autentičnijim.

Sada je Ana (bubanj) u problemu, pošto imate jednog muškarca više u bendu…

Jovan: Jeste, ali sada se ona suočava sa tri pitoma muškarca, koji ni mrava ne bi zgazili. Ne kažem da Mario nije pitom, ali je on, ipak, malo iskakao sa svojim bubicama i ludorijama, dok smo nas trojica znatno kompatibilniji.

Prepoznatljiva energija i bes su i dalje tu, vrlo su vidljivi. No, primetan je i blagi zaokret ka melanholiji, možda čak i nekoj vrsti depresije.

Jovan: U okolnostima u kojima danas živimo većina „normalnih“ ljudi nema previše razloga za sreću. Nema smisla govoriti o makro nivou, o tome kakva je situacija u Srbiji i svetu, tražiti pozitivne stvari napolju… Mi moramo pozitivne stvari da tražimo u mikrosistemima, našim malim svetovima i da pokušamo te svetove da uvećamo i proširimo. Verovatno da ta melanholija ne može da se izbegne, možda je to i do mog ličnog stila pisanja, doživljaja muzike. No, mi smo se trudili da ubacimo i druge senzibilitete. Moglo bi se reći da su bes i povlačenje u sebe dominantna osećanja na prvom albumu. Tekstovi su bili hermetičniji, mnogo više introspektivni. Ima tu i melanholije, nečega što predstavlja ljubav i sreću po nekim mojim shvatanjima, ali nadam se da su na drugom albumu tekstovi otvoreniji i prijemčiviji, da ljudi mogu bolje da ih dožive i tumače.

Pa, kada već nemamo razloga za sreću… Šta je to što vas čini nesrećnim u ovom trenutku? Prošli smo mnogo izazova u poslednje 3-4 godine: politika, korona, rat u Ukrajini…

Jovan: Na globalnom planu čini me nesrećnim to što vidim da su ljudi veća stoka i ološ što su na višem mestu u hijerarhiji, i to gotovo bez izuzetaka, u svim oblastima društvenog života. Sa druge strane, imamo mnogo dobrih ljudi, sa puno znanja, koji imaju šta da daju… na samom dnu društvene lestvice. Mislim da mnogi muzičari, naročito pripadnici moje generacije, ne vole da pričaju o politici i društvu na nekom globalnom nivou. I ja sam deo te priče, pripadam toj grupi ljudi koja se povukla u sebe, koja nije potpuno apolitična i apatična, ali stremi ka tome. Pokušavam da se borim protiv toga, u sebi u oko sebe. Verovatno da su se i neki moji pogledi promenili u međuvremenu. Mladi menjaju pogled na stvari kada treba da se zaposle, zarađuju svoj novac i žive od njega. Tada politika ne može da te ne zanima, osim ako nemaš neko veliko nasledstvo.

U nekim pesmama se prepoznaje i jak uticaj folka. To i ne iznenađuje previše, s obzirom na tvoje afinitete prema Rokerima s Moravu.

Jovan: Ja nemam nikakav problem sa folkom niti bilo kakav negativan odnos prema toj vrsti muzike. Mrzeti folk apriori je zaostavština vremena kojem moja generacija ne pripada i ne krijem da u slobodno vreme ponekad slušam i folk muziku, i to razne žanrove. Mnogo više volim folk nego metal i elektronsku muziku (bez vokala), ta dva žanra prezirem. Nemam pretenzije da se muzički bavim folkom, to svakako nisam nameravao niti pokušavao, niti mislim da to umem. Možda u nekom drugom projektu.

Rekao bih da umeš. „Polja“ su, zapravo, folk pesma, samo sa električnom gitarom umesto harmonike.

Jovan: To je onda nešto što se dešava ispod površine i podsvesno izlazi iz mene. Zaista, ne krijem da mi je folk sasvim ok. Da, Rokeri s Moravu su super, ali volim ja i neke pesme od Seke Aleksić, Cece, Karleuše… Ima tu vrlo zanimljivih stvari, ponekad treba odvojiti autora od dela. To je muzički žanr koji je potpuno legitiman i može bilo kome da bude inspiracija. Da li je nama bila? Sigurno ne direktno, možda na nekom podsvesnom nivou.

Pesma koja je mene negde lično najviše dotakla i podstakla na razmišljanje je „Zavrti me“. U nekoj svojoj interpretaciji rekao bih da se centrifuga sve brže okreće, a da mi više nismo u stanju da ispratimo brzinu i ritam koji nam se nameću na višim nivoima.

Jovan: Drago mi je da to čujem, jer to i jeste blisko načinu na koji i ja razmišljam. Kao što sam malopre i rekao, želja mi je da tekstovi na ovom albumu upućuju na nešto konkretnije, da se ljudi ne nalaze u čudu i pitaju „o čemu priča ovaj čovek“. Ja to ovako doživljavam, za mene je najbitniji deo teksta „nekada davno sam želeo da letim, sad odlučno stremim ka tlu“. Za mene lično to je pripovedanje o odrastanju…

Ili možda ona melanholija i depresija koje smo pomenuli?

Jovan: To može da bude depresija, ali ja nisam depresivan čovek. Zapravo, rekao bih da je to (o čemu ja u tekstu govorim) jedini način na koji normalan čovek može danas da živi, a to je da živi u momentu. Nekada davno sam želeo da letim, bio sam klinac, imao sam snove, i super je imati ih, da se razumemo. No, koliko god mi želeli da budemo deca i letimo, mi moramo da se spustimo na tlo, da odrastemo. Jedini način da se preživi je da se gradiš iznutra, da što više živiš u trenutku i da iz tog nečeg gradiš svoj svet koji je sve samo ne depresivan. A sve usred te vrteške koja radi sve jače i jače, i tek će da radi. A mi to moramo da shvatimo i prigrlimo.

Posle prizemljenja, spuštanja na tlo… Mnogi ljudi u srednjim godina imaju neodoljivu želju da odu u tlo, kako ne bi više gledali zla koja se oko njih dešavaju. Jesi li i to negde osvestio u svojim razmišljanjima?

Jovan: Nisam. Šalim se… Mislim, i šalim se i ne šalim se. Naravno da razumem to i da mislim o tome, ali to ću bolje razumeti kako budem odrastao. Za sada imam tu privilegiju da kao mlad čovek taj tekst ne doživljavam na negativan način i to me ne vodi u loše raspoloženje. I verujem da će to biti sve teže kako čovek odrasta i biva stariji.

Kako si i sam rekao, jedini način da se preživi je živeti u momentu, ali je neizbežno razmišljati i pričati o budućnosti. Pa, kako ona izgleda iz tvoje perspektive?

Jovan: Naravno da razmišljam o budućnosti, ali trenutno samo pokušavam da zadržim ovo što imam i učinim ga boljim. Želimo da nastavimo da radimo, da se bavimo muzikom dogod to za nas ima nekog smisla i pričinjava nam zadovoljstvo. Ne krijem da želim da gradim i porodicu i ta razmišljanja su mi, možda i prerano, već sada u glavi. Paradoksalno, koliko god ja pričao ovako i u svojim tekstovima da treba živeti u momentu… Ja sam najgori čovek za življenje u momentu, ja to ne umem i verovatno zbog toga i sam sebe provociram ovakvim tekstovima. Nemam pojma kako vidim budućnost, nemam pojma šta će se dešavati, vrlo sam nesiguran po tom pitanju. Ne znam šta će biti sa bendom, sa životom uopšte, ali ulazim u to pozitivno iako budućnost trenutno izgleda mutno, kao u naslovnoj pesmi „Polja“.

Pošto, kako kažeš, tekstovima provociraš sam sebe, da li ti se nekada desi da se trgneš ili uplašiš sopstvenih reči dok sviraš uživo?

Jovan: Hahaha, ne dešava mi se to. Ali, ne zbog toga što sam ja mnogo hrabar, već zato što tokom koncerta razmišljam o gomili drugih stvari koje se dešavaju tu, u tom trenutku i taj tekst mi postane automatizovan, razmišljam samo o energiji. Nekada me dotakne kada te tekstove čitam sa papira. Mi već dugo sviramo, tako da ne mogu da kažem da imamo neku tremu, ali jesmo stalno pod tenzijom i to pokušavam da pretvorim u svoju energetsku prednost.

Kako smo već rekli, na ovom albumu se primećuju tragovi melanholije i depresije, nešto što možemo čuti kod Bjesova, Block Outa… Da li je bilo uticaja sa tih strana?

Jovan: Interesantno je da su mi mnogi ljudi rekli kako nalaze paralele između nas i Bjesova i Block Outa, ali ja te bendove nikada nisam slušao, ne znam nijednu njihovu pesmu. No, mi smo deo jedne iste sredine, pa je spontano došlo do nekih poklapanja. Mene često inspirišu konkretne pesme kada mi pravimo svoju muziku, pa je tako za neke pesme sa ovog albuma moja ozbiljna inspiracija bio bend Spiridon iz Makarske, za koji verovatno niko živ nije čuo ovde. Isto tako, mogu da navedem i Nika Kejva kao inspiraciju za pesmu „Truliš“. Važno je reći i da mi nikada u potpunosti nećemo pobeći od činjenice da je Repetitor bio naša ključna inspiracija kada smo počeli da se bavimo muzikom. Nadam se da smo sa ovim albumom našli nešto svoje, autentično, drugačije. Svestan sam da je nemoguće izmisliti toplu vodu u muzici, ali sam siguran da nam niko ne može reći da smo nešto i nekoga plagirali. Pritom, mi ne kopiramo melodiju, deo pesme, već zapravo jurimo dobru energiju koju prepoznamo i možda pozajmimo neki delić. Po prvi put nam se dešava da inspiracija dolazi mahom od inostranih bendova, a jedan od njih na ovom albumu bio je engleski sastav Sleaford Mods.

Tagovi: intervju, Jovan Sibinović, Šajzerbiterlemon