Marina Uzelac: Beton i brutalizam su moja opsesija

“Ogledalo” je jedan od filmova koji je presudno uticao da se bavim režijom… Vezana sam za antifašističko nasleđe, jer tada smo kao društvo gledali napred… Umorna sam od spotova, od svakog pokušavam da napravim jedan mali film…

Da ne nabrajamo sva ta relevantna imena, mogao bi se feljton napisati… Šteta što među svim tim režiserskim aždajama nema žena, koje bi specifičnom emocijom, estetikom i osećajem za prostor ispričale neku svoju priču, na iskren, a opet zavodljiv i intrigantan način… Nema?! Hmm, da li je baš tako? Nije valjda da niste čuli za… ? Za ONU Marinu?! Da, za onu Marinu koja je napravila revoluciju na alternativnim scenama Hrvatske i Srbije, kako kreiranjem fantastičnih muzičkih spotova, tako i unikatnim omotima albuma i prepoznatljivom koncertnom fotografijom.

Marina Uzelac je dala značajan doprinos vizuelnom identitetu velikog broja hrvatskih i srpskih bendova i muzičara. Pre svega, kroz spotove, vizuale i omote za bend Seine svog supruga Ivana Ščapeca Ivče, ali i za Kliniku Denisa Kataneca, Dimitrija Dimitrijevića, Saru Renar, Artan Lili, Ljubičice, Nežnog Dalibora… U iščekivanju novih kratkometražnih projekata, kao i prvog Marininog dugometražnog filma, spisak umetnika koji su sa njom sarađivali uvećava se eksponencijalnim rastom. Marina živi (i radi mahom) u Zagrebu, ali katkad se zadesi i u rodnom Pančevu, gde smo je nedavno zatekli.

Kada si shvatila da želiš da se baviš vizuelnim načinom izražavanja, kako fotografijom, tako i video formom? Da li je to bilo i pre nego što si upisala akademiju?

Marina: To se desilo prilično rano. Moji roditelji su filmofili, pa su ljubav prema filmu preneli i na mene još u ranom detinjstvu. Naravno, glavna prekretnica bila je otvaranje video kluba u našem kvartu. Ne mogu da se setim sada kako se tačno zvao. Kad malo bolje razmislim, nisam sigurna ni da je imao ime. Nalazio se u jednoj maloj garaži u nizu drugih koje su se iznajmljivale. Naravno, sve to je bilo polulegalno, ako ne i potpuno ilegalno, što je bilo nekako uobičajeno za devedesete godine. Kako god, za mene je to bilo najmagičnije mesto na svetu. Verovatno sam pogledala sve filmove koje su imali.

Šta su ti bile neke umetničke reference u tom periodu?

Marina: U osnovnoj školi sam bila potpuno opsednuta horor filmovima. Sećam se da bih pred spavanje puštala te filmove i plašila brata koji je pokušavao da zaspi.

Da me sada pitaš koji su to filmovi bili, zaista ne bih mogla da se setim, ali se sećam da je prvi film koji me je baš uplašio bio „Carrie“ Briana De Palme. Gledala sam ga sama dok su roditelji i brat bili kod nekih prijatelja. Uz to, još je bila i noć! Danima nisam mogla da spavam posle toga…

Kako ti, recimo, izgleda stvaralaštvo i ikonografija Andreja Tarkovskog? Rekao bih da postoje paralele između njegovog i tvog stila…

Marina: Možda će zvučati malo pretenciozno, ali “Ogledalo” je zaista bio jedan od filmova koji je presudno uticao da se bavim režijom. Sećam se jasno, bila sam treća godina srednje škole, da je pančevački reditelj Ognjen Glavonjić organizovao filmske večeri u gimnaziji nakon časova. Mi smo to gledali u učionici, na onim užasno neudobnim stolicama. Još moraš da ostaneš u školi uveče nakon celog dana, nije baš neki najsrećniji ambijent, ali nekolicini nas koji smo ostajali to je baš mnogo značilo. Pamtim da nam je puštao “Dogvil” Larsa Von Triera, “Mefista” Ištvana Saba… A onda se desio Tarkovski! Ja sam bila opčinjena, iako mi apsolutno ništa nije bilo jasno. Još je to bilo ono osetljivo doba kada misliš da si najpametniji na svetu, pa me je taj film totalno slomio. Nisam znala ni kako ni zašto, ali mi je dugo ostao u mislima. Nakon toga sam gledala “Stalkera” i tu me Tarkovski definitivno kupio. Mislim da mi je on godinama bio omiljeni reditelj. Naravno, kada stvari posmatram iz ove perspektive, vidim koliko sam htela da budem pametnica i kako sam se kolosalno precenjivala, ali to je lepota mladosti.

Koji su ti još autori bliski i zanimljivi?

Marina: U odrastanju su to definitivno bili Jim Jarmusch, Wim Wenders i Aki Kaurismaki – rokenrol reditelji. Mislim da su me oni formatirali u tim kasnim srednjoškolskim danima. Kada sam upisala fakultet, došli su Haneke, Jodorowsky, Refn, Kiarostami… Dakle, mishmash svega i svačega. Tada kao sunđer upijaš sve živo, iskreno i ne znam kako se sve to odrazilo na mene i moj pristup filmu, ali sam prilično sigurna da jeste. A danas ne znam kako bih ti odgovorila na to pitanje, ne postoje neki autori koje bi posebno izdvojila. Radujem se novom filmu Yorgosa Lanthimosa “Poor Things”. Obožavam sve što radi ludi Nathan Fielder, mislim da pravi potpunu revoluciju sa TV formatom. Sve od “Nathan for you” preko “The Rehearsal”, pa sve do “The Curse”. Nivo neprijatnosti koji osećaš dok to gledaš je na ivici ljudske izdržljivosti! Eto, kad smo već kod tog osećaja neprijatnosti, treba pomenuti i divne filmove Rubena Östlunda. On je, recimo, autor čijem se svakom novom filmu zaista radujem.

Da li si pratila rad Antona Corbijna? On je reditelj koji je veoma poznat i u muzičkim krugovima…

Marina: Corbijn mi je bio baš veliki uzor. On je radio sve on što sam i ja želela da radim. Bio je sjajan muzički fotograf, reditelj muzičkih spotova i filmski reditelj. Dakle, idealan heroj mog odrastanja. Možda mi je kasnije Michel Gondry bio estetski bliži sa svojim muzičkim spotovima, ali Corbjin je bio sve u jednoj osobi. Posebno bih istakla njegovu saradnju sa bendom Joy Division, tu mislim i na kultne fotografije i na muzičke spotove, a nakon toga i na film “Control”. Koga zanima, preporučujem dokumentarac “Anton Corbijn Inside Out”.

Pokušao sam da povežem šta bi mogao da bude zajednički imenitelj svega onoga što ti radiš. Ne znam koliko se završni proizvod duguje tvom pečatu, a koliko željama bendova i drugih klijenata, ali rekao bih da si u svom radu sklona low-key i crno-beloj fotografiji, kao i low-light motivima, generalno gledano.

Marina: Low-light je nešto što je bilo nametnuto, barem kada govorimo o koncertnoj fotografiji. Bendovi koje ja najčešće fotografišem sviraju na malim pozornicama, u malim klubovima sa vrlo malo rasvete i mislim da je taj stil izabrao mene, a ne ja njega. Stoga bih, umesto low-light, radije rekla prljava fotografija.

Prljavo, zrnasto i kontrastno! Inače sam veliki ljubitelj analogne fotografije i organskog zrna, to je moja prva ljubav. No, kako je u jednom momentu analogna fotografija postala preskupa, pokušala sam da nađem način kako da to stvorim u digitalnoj fotografiji, u postprodukciji. I mislim da sam donekle uspela u tome.

To se da naslutiti i po lokacijama na kojima voliš da radiš. Na primer, nešto što je vintage, rustično, zaraslo u travu i mahovinu, kao i ostaci starih građevina, kulturno-istorijski spomenici…

Marina: Da, volim beton, on mi je baš opsesija poslednjih godina. Brutalizam je arhitektura koju baš volim i možda je pomalo i namećem bendovima. A lokacije su mi postale veoma bitne. U mladosti sam volela da radim portrete. Međutim, ulaskom u film sam prestala da koristim uske objektive i krenula sam da razmišljam o tome kako prostorom mogu dodatno da ispričam neku priču. Stoga su mi lokacije postale vrlo važne, a to su mahom betonske konstrukcije. Prirodu ne volim toliko, to nije moj prostor.

Otkud takva fascinacija betonom? Da naglasimo i to da ti nije bliska nova i moderna arhitektura, to mora da bude nešto arhaično, iz prošlog veka…

Marina: Tako je. Brutalizam 20. veka je arhitektura koju obožavam. Takođe, znaš i da sam prilično opsednuta spomenicima NOB-a. Ne znam odakle je to krenulo, ali mene ta arhitektura ne zanima samo na estetskom nivou. Ima tu svačega, da ne ulazim sad previše duboko, ali sam zaista vezana za antifašističko nasleđe, kako za umetničke, tako i za političke ideje koje stoje iza njega. Zanimljiv mi je taj period istorije, jer tada smo kao društvo gledali napred, što se posebno očitava kroz te spomenike. Figure se nekako nisu izdvajale, nisu se dizali spomenici određenim ljudima, već narodu, revoluciji, otporu, i bili su jako apstraktni, futuristički. Toliko futuristički i slojeviti da su bili inspiracija za velike SF američke filmove godinama kasnije. Svi ti spomenici izgledaju monumentalno i apstraktno, jer su umetnici pokušavali da oslikaju neko novo društvo kroz njih. Nažalost, ta priča se raspala, jer ni sama ideja nije bila savršena, pa je ta arhitektura nasilno zaboravljena i napuštena. Doduše, poslednjih godina je ponovo u trendu, nešto više među strancima kojima je to sve veoma egzotično, ali isključivo na estetskom nivou.

Prepoznatljivi su tvoji radovi sa jasenovačkim spomenikom u prvom planu. Da li si razmišljala o mogućim kontroverzama pre nego što su ti radovi objavljeni? Da li je bilo nekih neprimerenih reakcija sa bilo koje strane?

Marina: Ja živim u nekom balonu, pod staklenim zvonom te neke alternativne scene, gde takva vrsta nasleđa ne znači ništa loše. Nikada to nisam izlagala većem broju ljudi da bi došlo do nekih negativnih reakcija. Pretpostavljam da bi se one i desile da sam izašla iz tog „restriktivnog prostora“, ali do sada nisam doživela neke loše komentare.

Šta je ono što bendovi žele u tom nekom vizuelnom izrazu? Sada si već došla do momenta kada oni traže tebe i verovatno da ima nekih zahteva i očekivanja…

Marina: Imam tu sreću da su takvi zahtevi zaista retki. Uglavnom me bendovi zovu zbog toga što im se sviđa moj rad i onda mi daju kreativnu slobodu, što je situacija u 99 odsto slučajeva. Ja njima definitivno ne namećem ideje koje njima ne prijaju. Uvek krećem od samih bendova i toga šta oni predstavljaju, na šta me njihova muzika asocira i onda nalazim prostor ili priču kroz koje ću da ih predstavim. Naravno da sam u tim pričama i ja prisutna u velikoj meri, ali mislim da se ta vrsta povezivanja dešava podsvesno, jer ja ne pokušavam da izrazim sebe kroz njih.

Budimo neskromni i objektivni. Ti si jedan od faktora koji povezuje hrvatsku alternativnu scenu, jednim delom i srpsku, a bogme i njih dve međusobno.

Marina: Uh, to je već pretenciozno, mala je to scena… Ja se družim sa velikim brojem muzičara i mislim da oni možda i ne poznaju mnogo filmadžija, pa me zbog toga zovu. Teško mi je da razmišljam o tome kako sam ja neki faktor povezivanja, mislim da još nisam dotle došla.

Logično, najviše voliš da radiš za Seine, bend svog supruga Ivana. Pored emotivnog, šta je bio neki umetnički klik između vas dvoje?

Marina: Ne znam baš, te stvari se nekako intuitivno dešavaju. Mi smo sad već dugo zajedno i naši životi su toliko isprepletani da je veoma teško proceniti gde ja počinjem, a gde se on završava. Poslednje dve godine i scenarije za spotove pišemo zajedno, što je za Ivana pre 10-15 godina bilo potpuno nezamislivo. Dok je svirao u bendu Vlasta Popić, on je bio veliki protivnik spotova i snimanja. Ivan dolazi iz te neke Fugazi priče, gde je sve van muzike nebitno. Ja to veoma poštujem, jer sam i sama veliki Fugazi fan. No, kada smo se nas dvoje upoznali, uz mene je počeo da razume vizuelni jezik i on mu se baš dopao. Potom me je pustio da uđem u njegov svet i stvari su se, jednostavno, desile.

Gde su paralele, a gde razlike između beogradske i zagrebačke muzičke scene?

Marina: Ne bih se ja tu ograničila samo na Beograd i Zagreb. Ali, da, može se reći da je srpska scena poprilično centralizovana. Sve se dešava u Beogradu i, čak i da bendovi nisu iz prestonice, grad i njegov zvuk ih potpuno progutaju, odakle god oni da dođu. Naravno, ima i izuzetaka. Sa druge strane, mislim da Hrvatska nije toliko zvučno centralizovana. Takođe, ono što se nekako nameće kao utisak je da su beogradski bendovi daleko bučniji i agresivniji, čak bih rekla i politički hrabriji u smislu svog izraza, dok se zagrebački bendovi mnogo više oslanjaju na melodiju nego na buku.

Recimo, Rijeka ima potpuno specifičan vibe i hrvatskoj sceni daje nešto sasvim drugačije…

Marina: Rijeka nekada, rekla bih. Ona je osamdesetih i devedesetih bila u prvom planu, a sada baš i nije. U poslednjih desetak godina nisam naišla na riječki bend koji mi je bio zanimljiv. Štaviše, više je bendova iz Rijeke koje baš i ne volim. Sa druge strane, Pula, Labin… Taj deo Istre mi je muzički veoma interesantan. Recimo, tu imaš Dina Santalezu, jako zanimljivog autora koji stoji iza bendova Pridjevi i Para Lele.

Da li primećuješ neke razlike u odnosu države prema kulturi? Je li u Hrvatskoj bolje, jesu li okolnosti za umetnike nešto drugačije?

Marina: Iskreno govoreći, nisam sigurna da je u Hrvatskoj nešto mnogo bolje. No, treba reći da definitivno ima više mesta za održavanje koncerata nego u Srbiji. Recimo, u Beogradu većina klubova nema svoj backline, svoje in house tonce, a i smeštaj bendova je čest problem. U Zagrebu klubovi imaju svoju infrastrukturu, što je velika olakšica. Naravno, važno je naglasati da država nema mnogo veze sa time.

Koliko je teško muzičaru ili bendu usaditi ideju o potrebi za vizuelnim identitetom?

Marina: Mislim da oni imaju otpor samo zbog toga što nisu našli prave ljude ili pravi način da se izraze, naročito ako govorimo o mladim bendovima. Njima sve to deluje kao šminka, kao neka vrsta moranja. Njihova percepcija je „ja to moram da uradim da bi me neko video“, ne doživljavaju to kao još jedan način da sebe izraze. Ako im se desi neko ko može da ih prepozna i razume, da vizuelizuje njihovu muziku, tu svaki takav otpor prestaje.

Šta je bendovima primarni povod za vizuelno predstavljanje i izražavanje? Da li je to potreba za nadgradnjom svog muzičkog izraza ili da na neki drugi način komuniciraju sa publikom i privuku pažnju?

Marina: Mislim da je ovo drugo. Mada, da ne postoji moranje, nisam sigurna da li bi vizuelni izraz bio tako prisutan kao danas. Jednostavno, danas moraš da budeš vizuelno prisutan na društvenim mrežama, u spotovima… Nekada to nije bilo baš toliko potrebno. Tako da, statistički gledano, nadgradnja muzičkog izraza nije primarni motiv.

Ako bismo Seine stavili po strani, koji muzički spot ti je bio najveći izazov?

Marina: Poslednji spot Klinike Denisa Kataneca (Konj) bio je veoma veliki zalogaj. Meni je problem što imam ambiciozne ideje, a bendovi sa kojima sarađujem imaju baš malo novca, pa je onda doslovno svaki spot izazov. Mislim da iza svakog spota imam barem jednu suludu priču koju bih mogla ispričati.

Da li je to razlog što u svom radu koristiš plastelin, figurice, životinje, ribe u bazenu… ?

Marina: Zapravo, situacija je obrnuta. Mnogo je skuplje raditi takve stvari, mnogo je iscrpnije raditi stop motion nego igrani spot. Tebi treba circa mesec do dva svakodnevnog rada da bi tako nešto snimio. Dobra stvar je što ti ne treba prevelika ekipa za to, ne treba ni puno opreme, ali vremena ti treba baš mnogo. Zvali su me razni bendovi da radimo stop motione nakon spotova za Seine i Koala Voice, a ja sam im odmah rekla da to košta mnogo više nego igrani spot, pa je većina brzo i odustala. Tačno je da sam gorepomenute spotove snimila za tako malo para da to ne smem ni da izgovorim na glas, ali nakon njih sam definitivno rekla sebi da se neću tako lako uvaliti u sledeću stop motion avanturu. Mada, baš sada osećam da mi se ljubav prema stop motion projektima vraća!

Postoji li neki bend sa kojim bi baš volela da radiš?

Marina: Trenutno radim spot za jedan bend za koji mi je baš drago da su me zvali. Reč je o Proto tipu, beogradskom bendu koji je deo Hali Gali scene.

Da li izvan regiona postoji bend sa kojim bi volela da sarađuješ?

Marina: Fat White Family je moj pik. To je već 10 godina jedan od mojih omiljenih bendova i zaista bih volela da radim sa njima.

Tvoj stil se čini nekako prikladnim za izvođače poput Block Outa, Nikole Vranjkovića… Da li ti je takva muzika bliska, vidiš li sebe u saradnji sa takvim umetnicima?

Marina: Slušala sam Block Out kada sam bila klinka, ali, da budem iskrena, ne osećam više tu muziku tako blisko, niti mislim da bismo bili naročito dobar spoj. Ja volim da dobijem morbidnost sa nežnim rečima, kako u slici, tako i u zvuku.

Navedi nam neke spotove drugih autora koji ti se dopadaju.

Marina: Moram da priznam da sam se baš mučila poslednjih godina kada bi mi postavili to pitanje, jer ja veoma retko gledam spotove. Recimo, pratim radove Lada Kvataniye, on je veoma zanimljiv autor. Naravno, pratim i sve što se događa na domaćoj sceni, tu retko šta propustim. Postoji nekoliko autora čije spotove i estetiku baš volim. Krajem prošle godine napravila sam listu zanimljivih domaćih spotova, možete je pogledati ovde: https://shorturl.at/amyQ2

Očito je da ti baš i ne voliš da se nađeš sa druge strane kamere, osim ako te fotografiše Ivan. Pa, jesi li zadovoljna kako te on vidi?

Marina: Da, ja ne volim da me fotkaju, a ni on ne voli da fotka, tako da smo zajedno u tome, i tako ispadnu super fotografije! Otprilike, ja mu kažem šta treba da uhvati i kako da to kadrira, i onda on to i uradi. On misli da ne zna, ali, zapravo, zna. Sve više!

Da ne zaboravimo da pomenemo „Sito i otisak“, kolekciju tvojih eksperimentalnih fotografija… Šta to za tebe znači? Da li je to relaksacija od svega drugog što radiš ili samo još jedan način da izraziš sebe?

Marina: Fotografija je, generalno gledano, moj beg od svega. Jako mi je čudno kada me neko nazove fotografkinjom, jer to nekako ne vidim kao primarnu stvar kod sebe. Igrom slučaja, poslednjih godina veći deo novca zarađujem upravo fotografisanjem. Kada budem uvidela da mi je to postao primarni posao, ja više u tome neću uživati. Moj odnos sa fotografijom je „ok, ovo mi nije prioritet, pa nije strašno ako nešto zabrljam“. Sa režijom se dešavaju stres i anksioznost na neverovatnim nivoima, svaki put iznova mislim da to nije za mene, da ja time više ne mogu da se bavim, stalno se pitam da li iko misli da sam ja dobra u tome… Sa fotografijom nemam taj problem, negde u dubini sebe znam da će fotke na kraju biti dobre. Sa snimanjima sam uvek na ivici nerava i prognoziram potpunu katastrofu, ali to je u redu, treba uvek ići na mesta kojih se najviše bojiš.

Tvoj pristup koncertnoj fotografiji je upravo takav da ti i ne proveravaš šta si snimila, već ispucaš šta imaš i tek na kraju pregledaš slike.

Marina: Da, ali to je stvar iskustva. Ako posmatraš koncertne fotografe, oni koji često gledaju šta su fotkali su upravo oni koji nemaju iskustva. Dok fotkaš, ti otprilike već znaš šta si okinuo. Valjda taj aparat sraste nekako sa tobom i postaneš siguran u sebe… Ne znam kako, ali ja se pred koncert i dalje malo tresem, nisam sigurna, ali kada svirka krene, tada se isključi svaki racio.

Recimo, meni su „prve tri numere“ veliko opterećenje… Da li da krenem sa portretima, da li ću imati vremena za fotografije sa širokim planom, koje objektive da ponesem, hoću li moći da nastavim fotografisanje i nakon prve tri pesme… U prevodu, problem su organizacija prostora i vremena.

Marina: Zaista, prve tri pesme jesu najgore. Svaki put pomisliš „ovo ne ide dobro, nema šanse da ovo uspe“, ali baš zbog toga se desi neka tvrdoglavost, neki inat u tebi i budeš u fazonu „ja ću po svaku cenu dobiti to što sam zamislila“. Imam tu sreću da sam niska i lakše se probijam, lakše me puštaju. Vremenom sam postala i hrabrija, pa znam da skočim i na stage ili na zvučnik ako treba. Moj stav uvek bude da do kraja koncerta moram da dobijem TU JEDNU fotografiju. To je nešto što me vodi i nema mnogo veze sa mnom, jednostavno se uključi samo od sebe. Verovatno tako funkcionišu i sami muzičari na bini.

Borba za ravnopravnost polova je, takođe, veoma važan deo tebe. Dokle smo tu stigli? Da li su u tom nekom kreativnom prostoru žene zastupljene onoliko koliko to zaslužuju?

Marina: To je jako teško i pipavo pitanje zbog toga što se u feminizmu desio jedan ozbiljan problem, a to je da je najprisutniji tzv. „white liberal feminism“ koji je sasvim pogrešan. On oduzima klasu iz feminizma i to je veliki problem. Mislim da imamo i dalje mnogo posla i nisam zadovoljna kuda sve to ide. Na površini deluje kao da se velike stvari rešavaju, a u praksi su pomaci značajno manji.

U ovom trenutku su spotovi aktuelni, ali siguran sam da se tvoje ambicije tu ne završavaju. U kom pravcu razmišljaš?

Marina: Ne bih da ureknem, ali pošto kratke filmove nisam snimala već sedam godina, sada se spremam i pišem scenario, a tema kojom se bavim je sasvim intimna. To je nešto što me zanima i što ne mogu da izrazim kroz spotove, tako da se sada bavim time. O dugometražnom filmu nikako ne razmišljam u ovom trenutku, jer prvo moram da se vratim kratkom filmu i ponovo osetim taj prostor. Malo sam umorna od spotova i mislim da moram da smanjim rad na njima u narednom periodu. Oni me potpuno progutaju, jer ja od svakog pokušavam da napravim jedan mali film. Istovremeno, spotovi su i neka vrsta bega od onoga sa čime moram da se suočim. Nadam se da ću uspeti i da neću ponovo pobeći samo u spotove.

Da li se bojiš tog izazova?

Marina: Bojim se, naravno. Svako ko je malo duže izvan umetnosti kojom se bavi ima taj pogrešan utisak kako svi čekaju da se on saplete. „Sad ćeš ti to napraviti, svi će videti da ti to nemaš pojma da radiš, pa ćeš i ti sama videti da ne znaš, a to je uvek tako bilo“… Što više vremena protiče, strah postaje veći, ali krajnje je vreme da se suočim sa time.

Tagovi: Artan Lili, Dimitrije Dimitrijević, Klinika Denisa Kataneca, ljubičice, Marina Uzelac, Nežni Dalibor, Sara Renar