No, pre nego što počnete (ako već niste, u šta sumnjamo) da ga čitate i slušate, potrebno je adekvatno se pripremiti za tako nešto. Jer, da budemo pošteni, nije niti lako niti jednostavno čitati, a pogotovo slušati Marčela. Za to je, ipak, potreban malo veći CPU, sposobnost da brzo procesuirate njegov kreativni i vrcavi vokabular i taj intenzitet i koncentraciju informacija koje je on sposoban da izbaci u svega nekoliko sekundi. Ili, da upotrebim stih američkog hip-hop sastava House Of Pain iz njihove pesme “Jump Around”: “I’m comin’ to get ya, I’m comin’ to get ya, spitting out lyrics, homie, I’ll wet ya”.

A kada se de facto dokazanom MC-ju pridoda i vrhunski ženski vokal (Nensi), te sjajni muzičari poput Filipa, Maksa, Šljuke, Gaje, Drame, Marka i Raida, onda ste definitivno “kuća na promaji” i ne znate ko vas i odakle bije. U jednom momentu se naviknete na tu neočekivanu i autentičnu simfoniju, a emocije vam se menjaju kao vreme na Romaniji. Ono što je za veliko poštovanje kod Marčela je činjenica da, kada govori o sebi kao autoru, nikada neće reći “ja”, već uvek “mi”, ponosno ističući bend kao svoju drugu porodicu. A šta tek reći za njegov društveni aktivizam… Gde god je borba za pravdu, slobodu i istinu, tu je UVEK i Marčelo. Bulevar Books je bio pun kao oko na nedavnom koncertu, koji se u jednom momentu pretvorio u “napet šou”. Pevalo se i plakalo horski, a atmosfera tokom izvođenja pesme “Zemlja za vas” prepričavaće se godinama…

Marčelo: Hvala ti što to kažeš, mislim da je to jedan od najlepših komplimenata koji se mogu dobiti. Samo bih pridodao to da, uprkos tome što je knjižara “gorela”, kako ti kažeš, nijedna knjiga, strip ili ploča u Bulevar Booksu nisu nastradali, što je meni veoma važno. A u lošim vestima… moram da kažem da ovo nije preveliki prostor, da ovde ne staje previše ljudi. Ovi ljudi misle tako, a koliko ljudi van ove knjižare misli tako, to je pitanje za sve nas. Ali, svi moramo biti na zadatku, da što više ljudi misli to isto. Sloboda valjda nedostaje svakome kome je uskraćena. Kažem valjda, jer ova zemlja me često uveri da nekima sloboda ne nedostaje. Nikada nisam razumeo zašto je to tako i nadam se da neće ostati tako.

Marčelo: Ja se samo trudim da pratim taj standard koji režim diže (smeh). Mi se iz petnih žila trudimo da oni ne rade na nama, nego da ostane samo ovaj prvi deo, da mi radimo na sebi i da sve to prenesemo na publiku. Pre svega, čast je biti na sceni 20 godina, kada smo počinjali niko od nas nije ni zamišljao da će to da se desi, ali mi je drago da je ova porodica vremenom rasla i da smo širili vidike. Svi smo mi u jednom momentu bili klinci koji su odrastali na rokenrolu po nekim tu gradovima u Srbiji, pa se nekima dogodio hip-hop, nekima džez ili šta već. I u trenutku kada se mi sabiramo, krećemo da istražujemo šta to sad mi možemo da budemo, šta je naš autentični izraz. Da bi se došlo do toga, mora školski da se odradi domaći zadatak. U mom slučaju to je bio prvi album (De Facto), kome je sada već 20 godina. To je jedan veoma žanrovski album, hip-hop priča u potpunosti, koji nimalo nije pokušavao da eksperimentiše. Već od drugog albuma krenuli smo u osvajanje svih ostalih terena.

Marčelo: Naravno, mi smo drugari i dan-danas. Srki X3M, Bole Big Boss, Đole Suid… Cela ta kruševačka scena je u to vreme uticala ne samo na nas iz Paraćina, već i na underground scenu u celoj Srbiji. Tada se internet stidljivo pojavio, pa smo imali priliku da čujemo šta ko od nas radi, da „kucnemo“ jedni drugima i kažemo „hej, i mi postojimo, hajde da uradimo nešto zajedno“. Tako su se ljudi udruživali, napravila se scena i to je za mene jedno veoma drago vreme. Svestan sam da stvari danas ne funkcionišu na taj način i pomalo mi je žao ne zbog nas, već zbog novih klinaca koji treba da budu mnogo više povezani nego što smo mi onda bili. Tada su ovakve stvari spajale ljude, danas ih više razjedinjavaju i čine pasivnijim. Mi smo tada bili presrećni što možemo da „kucnemo“ jedni drugima i održavamo koncerte zajedno, pa smo se potom povezali sa ljudima iz Beograda i naša priča se prenela i na prestonicu. Tada je scena bila sinonim za pokret, gomila ljudi je bila na istom zadatku. Danas nema smisla govoriti o sceni, ona je danas samo katalog koji pokazuje ko tu sve postoji i kako se ko snašao, ali nema više solidarnosti i zajedničkog cilja. Ono što bih ja poželeo novim klincima je nešto slično tom iskustvu. Naravno, na njihov način, kako to već ovo vreme može da im priušti.

Marčelo: Odlično, onda si verovatno primetio da tamo uvek pada kiša, ali ljudi i dalje ne odustaju i ponovo idu tamo za 1. maj. Meni je u glavi bila sledeća ideja: „Ovo je toliko lokalno, ali album izlazi pred kraj 2021, svi imaju internet i svako ko ne zna šta je Grza, može da izgugla i vidi“. Dakle, Grza je izletište kod Paraćina i tamo većina ljudi iz grada ode za 1. maj, odnosno gotovo svi koji ne odu u Sisevac. I uvek padne kiša, ali to nikoga ne obeshrabri, i to je poslužilo kao sjajna metafora za jednu izneverenu tinejdžersku ljubav kojoj se prepuštaš uprkos činjenici da ćeš pokisnuti kao na Grzu za 1. maj.

Marčelo: Haha, ne bih se ja sprdao sa time. Ti narodnjaci, koji su bili aktuelni pre pojave turbofolka, umeli su da zabodu neku vrlo ozbiljnu misao kao što je, na primer, ta koju si ti sad pomenuo. To možda ne zvuči ozbiljno dok se brojčanik ne okrene, a kada se okrene… Ljudi budu u fazonu „ovde je bilo nečega o čemu vredi razmisliti“. Iskreno, kada se brojčanik okrenuo sa 3 na 4 nisam osetio ništa, mada ne tvrdim da je to ni dobro niti loše. Ali, kada se sa dvojke okretao na trojku, ja sam celu 29. godinu proveo pateći što ću da imam 30. To se na kraju pokazalo ekonomičnim, jer kada je došla trideseta, više nisam imao snage, vremena i volje da patim. No, mi na prethodnom albumu (Napet šou) imamo i tu stvar „Šankeru“ posvećenu svim šankerima sveta. Ona nam sad deluje jako slatko i smešno, jer smo se u jednom momentu osetili veoma matoro, kao da je mladost prošla. I to je bilo kada smo imali 29 na 30 godina. Sada kada imamo 40 shvatamo da je, zapravo, sve u redu. Ja i danas stojim iza ideje te pesme, a to je da je šanker nešto vrlo blisko psihologu, popu, nekome kome možeš da otvoriš dušu, a ko je iz drugih razloga tu da te sluša. Psihologa si platio, popa si takođe platio, samo to ne znaš, šankera uvek plaćaš… To su sve divni ljudi koji su saosećajni po dužnosti. Ali, ponekad ti treba baš to. I to je za mene jedna divnoća ovog sveta. Postoje ljudi koji su spremni, makar za pare, da slušaju koje god sranje ti imaš da ispričaš.

Marčelo: Ko kaže da nije… Stvar je samo u tome što mislim da su ljudi, za 12 godina koliko sve to traje, naučili da više nema jadanja, kuknjave… Što ne znači da se stvari ne dešavaju, sve vreme se nešto dešava. Ono što se možda promenilo od devedesetih je da, bar za sada, ne mislim da me neko čeka ispred gajbe da mi polomi ruke i noge. Premda, nisam nespreman ni na to. Što se tiče svega drugoga, tabloidno blaćenje svakoga ko misli drugačije, potpuno isključivanje iz medija sa nacionalnom frekvencijom, potpuno isključivanje iz festivala koji su pod šapom vlasti, a to su gotovo svi… Pa onda ponekad malo popuste, pa opet zavrnu slavinu… Sada stvarno ne pričam samo u svoje ime, to se dešava bukvalno svima, gomili mojih prijatelja koji su opoziciono nastrojeni, što je zvanična definicija, mada ja mislim da su samo slobodarski nastrojeni. To su ljudi koji bi na isti način govorili protiv bilo koje vlasti. Pitanje je da li mi kao građani ove zemlje smemo da govorimo šta mislimo ili ne smemo, a praksa je pokazala da ne smemo. Poslednji primer je pesma „Vatra u mraku“ sa Markom Louisom u kojoj dečiji hor peva „ne želim da se plašim mraka“, posle vrlo specifične godine, ne moram da objašnjavam zašto, svi to dobro znamo. Ako nekome TO smeta, to horsko pevanje… Ja nemam bolju ilustraciju od toga koja je dubina okupacije i kukavičluka nekih ljudi. Ne smatram da je ovo što mi radimo hrabro, to je nešto čemu muzika oduvek služi. Nismo mi izmislili toplu vodu, pa da sad držimo slovo o slobodi, ali ta vrsta budalašenja od strane režima gde mora da se uguši svaki tračak slobodne misli i ideje, kao da je sve to stvarno opasno po njih… Ja bih bio mnogo srećan da je sve to zaista opasno po njih u političkom smislu, ali sve što znamo iz iskustva pokazuje nam da je to vrlo benigno i da dopire do srazmerno malog broja ljudi, a oni se protiv toga i dalje bore potpuno paranoično i frenetično.

Marčelo: Prethodno je jednom od tih klinaca u tabloidu izašla slika iz lične karte. Da budemo sasvim konkretni u čemu je problem. NIJEDAN tabloid ne može da ima čovekovu sliku iz biometrijske lične karte osim ako mu je to dostavila policija. Mi imamo situaciju da policija, odnosno služba, radi za tabloide. Takođe, ni ovi ljudi iz Bosne i Hercegovine, koji su glasali na izborima u Srbiji, ne mogu da imaju fiktivno prebivalište u našoj zemlji bez učešća policije. Ovo zvuči papagajski dosadno, ali mi pričamo o otetoj državi, ona više ne pripada nama. Ona mora da pripada nama i, što se mene tiče, moja sklonost ka apatiji je uvek tu uz mene, ona je moj imaginarni prijatelj. Ali, to ne dolazi u obzir u trenutku kada ti klinci stoje tamo na ulici. Ja ih znam sa svih ovih protesta, svih ovih godina, oni su beskrajno pošteni i srčani. Poenta priče je da ja sam sa sobom i svojih 40 godina mogu da budem apatičan do mile volje, ali trenutak kada pomislim da njima može da zafali makar dlaka s glave je trenutak u kome ćemo svi da izginemo ako treba.

Marčelo: Pa, ja nemam takvu vrstu ograničenja. Imam neka upozorenja tela i organizma da neke stvari ne treba da radim onako kako ih radim. I to je jedna stvar. A druga stvar je to da su ti klinci tamo, na blokadama puteva. Ja mogu da sedim gajbi i mackam psorijazu kremama i da se pitam šta će biti sa ovim klincima… Ili mogu da budem tamo. U tom smislu im mnogo hvala što su me oslobodili te dileme, to sada više nije dilema.

Marčelo: Ne, ja mislim da ne treba da bude svestan. Upravo to i jeste poenta pesme „Budilnik“, da tu postoje neka potpuno nedužna deca, mnogo mlađa od ove o kojoj mi sada pričamo. Ali, stalno se, čak i u ovoj zemlji, rađaju neka nova deca koja ništa nisu kriva i koju će neko koliko sutra podeliti na njih i na nas. Naš je posao da to ne dozvolimo, sa svim našim jetrama, psorijazama i ostalim prikolicama i bagažima koje vučemo sa sobom. To očigledno nema ko da uradi osim nas. Ili će ti novi klinci da naslede istu zemlju kao što smo i mi nasledili, što nije dobro, ili će da naslede još goru, što tek nije dobro. Ili će da naslede malo bolju i slobodniju, a u tom trenutku sve priče o našim jetrama i psorijazama prestaju da budu važne.

Marčelo: Nemoj tako da pričaš, Paraćin ima novi most koji svetli…

Marčelo: Tu postoji jedno vrlo podvojeno osećanje. Moji matoraći su se pre koju godinu preselili u kraj u kome sam ja odrastao. Koliko god Paraćin ne bio velik, ipak postoje određeni krajevi. I pre toga smo se mi selili, pred kraj moje osnovne škole, i meni je kasnije jako nedostajao taj kraj oko autobuske stanice u kome sam odrastao. Sad kad su mi matori ponovo tamo ja imam momenat da se noću oko dva šetam tim ulicama, a to je bukvalno kao da si duh. U malim gradovima tada nema nikoga, tako da možeš da šetaš ulicama i evociraš uspomene do mile volje, niko te u tome neće prekinuti. Postoji nešto jako prijatno i intenzivno emotivno u tome za mene, a paralelno sa time postoji i ovo što me ti pitaš: ne možeš da ignorišeš šta se promenilo i šta se nije promenilo nabolje. Tako da šetnja kroz grad u dva noću ili preko dana, potpuno svejedno u tom smislu, predstavlja koktel emocija koji sadrži suprotne sastojke. To nije prijatna slika, naročito kada zađeš među ljude i vidiš da postoji jedna ozbiljna ubijenost u pojam. Ti ljudi koje ja poznajem, o čemu ima reči i na albumu, životare i izgovaraju rečenice kalibra „ne sećam se perioda kada sam poslednji put bio srećan“. To su ozbiljne izjave i nema veze što neko to kaže za kafanskim stolom, jer to je samo jedna od njihovih ispovedaonica. Zaista verujem da ne postoji ljudsko biće koje bi tu rečenicu izgovorilo tek tako, a ljudi to izgovaraju masovno.

Marčelo: Moja reakcija je pesma sa istim naslovom. U početku sam to razumevao. Mislim, razumem i sada, nije mi nejasno koji spisak razloga čini da ljudi to izgovore. Ja samo ne mislim da je dobro, da će sve otići u trista đavola ako nastavimo da na sve živo govorimo „jebi ga“. To je kao neka nalepnica koju nalepiš na nešto i više nemaš odgovornost. „E, ako je „jebi ga“, onda mi više nemamo ništa sa time“. A stvari su, zapravo, suprotne: mi imamo sve sa time. Dakle, sve je to zbog nas, i to je nama možda teško da prihvatimo, ali to je istina. Ova vlast je zbog nas, sve što se u ovoj zemlji dešava je zbog nas.

Marčelo: Kao što je to našoj publici poznato, mi nismo skloni sažetosti. Zato mi i biramo da radimo albume kako bismo imali dovoljno široko igralište da ispričamo sve što hoćemo, ali se slažem da je suština toga vrlo sažeta. U ovom trenutku suština je, kao što bi i Rundek rekao – izađi i bori se. Nemoj da trpiš ovo, nemoj da okrećeš glavu na drugu stranu, jer više nema druge strane na koju možeš da okreneš glavu. Na koju god stranu da okreneš glavu, videćeš isto sranje. Dogorelo je do nokata, poslednji je voz, izađi i bori se.

Marčelo: I njiima je, samo je pitanje koliko oni to shvataju. No, u ovom trenutku oni su ti koji su nas poveli, tamo u Beogradu. A ti klinci imaju vršnjake i vršnjakinje u celoj Srbiji i intenzivno komuniciraju preko društvenih mreža o tome šta rade i šta se dešava. I, koliko ja mogu da čujem, nije da to nema odjeka i podrške. Dogod je to bilo „to su sad neki naši vršnjaci koji pozivaju na neku politiku“, to je moglo da prođe nezapaženo. No, u ovom trenutku ogromnom broju ljudi postaje jasno da je ovim klincima bezbednost ugrožena i o tome mi ovde i sada pričamo. Jasno je njihovoj, ali i svim ostalim generacijama. Koliko god to izgledalo crno, meni upravo to daje nadu da će ljudi reći „to tako više ne može“. Ne može Vladimir Đukanović, inače advokat Dijane Hrkalović i onog „ortaka“ iz Jovanjice, poštene klince koji crnče na ulici za slobodu da naziva „Hamasom“. Što bi rekao Jovo Bakić: „Zbog ovoga ćemo vas juriti po ulicama“. Budale jedne, preigrali ste se. To nigde ne može na svetu, neće moći ni ovde.

Marčelo: Naravno da se bojim, ali ja o tome pričam već godinama. Potpuno je besmisleno ne biti uplašen, to nije ni ljudski ni pametno. Ovi „ortaci“ su vrlo opasni i naoštreni da ti se useru u život. Uprkos tome, mislim da svako ko izlazi sa nekim stavovima mora da ih garantuje svojim životom, ne samo sada, nego inače. Ja vrlo nerado pristajem na to ako tako mora, ali neću pobeći od toga. Meni može da bude stalo ili da mi ne bude stalo do mene, to je apsolutno moja stvar, ali do toga da se ovim klincima nešto desi, do toga mora da nam bude stalo svima.