Sara Renar i Dimitrije Simović: Nema demokratije u muzici

Rockomotiva
01.07.2023.

Mi smo stvarno jedan žestoki mashup, muzički, jezički, kulinarski / Teško da ti može biti prijatelj onaj kome se ne dopada tvoja muzika / Mogu da kažu da mi je pesma sranje, ali ne mogu da budu fašisti na mom Youtube kanalu.

Piše & foto: Bojan Božić

Poznavaocima regionalne muzičke scene Saru Renar nije potrebno posebno predstavljati. Koncertom zakazanim za 13. april u zagrebačkom KSET-u, šarmantna Zagrepčanka ove godine zaokružuje deceniju umetničke karijere začinjenu sa pet diskografskih izdanja i stotinama živih nastupa širom Evrope.

Beskompromisna energija koju uvek sa sobom donosi privukla je i brojnu publiku u Srbiji, pa su njeni koncerti u našim gradovima uvek bili dobro posećeni. Tako je bilo i na nedavnom koncertu u novosadskoj knjižari „Bulevar Books“, s tom razlikom što joj je aktivna (nikad aktivnija) podrška u nastupu bio i partner Dimitrije Simović (Igralom, Dimitrije Dimitrijević). Nekada smo na sceni imali Izoldu i Vlada, Slađanu i Dada… A sada te jugonostalgičarske uspomene pomalo evocira zagrebačko-niška kombinacija Sara i Mita. I, verujte nam na reč (ako ih do sada niste čuli), ubitačno zvuče zajedno.

Na početku da konstatujemo… da se u jednom trenutku više nije moglo razaznati da li slušamo Saru Renar, Dimitrija Dimitrijevića, Igralom, Goribor… Svašta se provlačilo kroz vašu muziku.

Sara: Tekstualno je poetika vrlo jasna i razgraničena. Dimitrije ima svoj prepoznatljivi potpis u Dimitriju Dimitrijeviću i Igralomu, a prilično je jasno i da je „Jesen“ moja pjesma. Što se aranžmana tiče, vidljiv je obostani utjecaj. Zapravo, ovo je veliki kompliment, jer sve sastave koje si naveo veoma volim i cijenim.

Dimitrije: U Dimitriju Dimitrijeviću mi i nastupamo zajedno, a i Vedran, koji je zadužen za ton, veoma je specifičan tonac. On, zapravo, i svira sa nama dok radi svoj deo posla, ima svoj laptop i klavijature, tako da aktivno učestvuje u proizvodnji zvuka. Nas troje smo u projektima Dimitrije Dimitrijević i Sara Renar, tako da je nužno došlo i do preplitanja. Sada se sa svim tim znanjem trudimo da ispoštujemo Sarinu pesmu, moj projekat… Sa druge strane, Igralom je, ipak, specifičan, rokenrol bend, dok Sara i Dimitrije Dimitrijević imaju elektroniku, sintove…

S obzirom na taj „specifičan“ zvuk, da li ti se Igralom dopao na prvu?

Sara: Ovo su sad već intimni detalji, ali dugoročno ne bismo mogli da funkcioniramo da mi se ne sviđa muzika koju Dimitrije radi. Ja muziku shvaćam kao veliki dio sebe, kao nešto lijepo i ozbiljno. Tako da… Kada pričamo o mom izboru životnog partnera, to ne bi išlo da je njegova muzika sranje (smeh).

Dimitrije: Ja muziku doživljavam kao vrhunac iskrenosti, jer nema smisla baviti se muzikom ako to iz tebe nije iskreno izašlo. Ako je to ta neka iskrena nit koju si ti izbacio, a nekome se to ne sviđa, veliko je pitanje da li možete da budete i prijatelji, a kamoli partneri.

Kada govorimo o zajedničkom nastupu, imaš sreće što ti se Dimitrije brzo i lako prilagodio…

Sara: To je i logično, da kažem. Uz to, rijetke su prilike da zajedno dajemo intervju nakon mog, ali i koncerta Dimitrija Dimitrijevića. Nema demokracije u muzici, netko je uvijek pokretač. Sjajno je u našem slučaju što smo oboje veoma zreli, imamo puno utakmica u nogama. To vjerojatno ne bi funkcioniralo da nam je 18, ali kako smo konji od preko tri banke, jasno nam je šta znači biti timski igrač i raditi maksimalno za pjesmu, a ne za svoj ego.

Dimitrije: Pre nego što sam ušao u Sarin bend, ja sam nju i njenog bivšeg klavijaturistu vozio na koncerte pet godina, uopšte ne svirajući sa njima. Čuo sam preko 100 njenih koncerata, ali opet mi nije bilo nimalo jednostavno da uđem u bend. Nisam ništa posebno morao da smišljam, ali jeste bilo zahtevno da ostavim svoj karakter. Tako se jednom desilo da za vreme jednog od tih koncerata odem do toaleta i u međuvremenu pevušim (Sarinu pesmu). Ali, onda skontam da to, zapravo, i nije ta stvar, nego neka moja interpretacija te pesme. I sada je došao trenutak da i ja mogu da ostavim svoj pečat. Sa druge strane, bilo je prilično jednostavno kad imaš člana benda koga ne moraš da učiš aranžmane, jer ih sve zna napamet.

Osim muzičkog, primetno je i kulturološko-jezičko preplitanje. Tako, kod Dimitrija možemo u istoj rečenici čuti „proJEKT“ i neki niški lokalizam. Ima li toga i kod tebe?

Sara: Hahaha, ima zasigurno. Meni su u svakodnevni rječnik ušle neke fraze poput „će si idemo“. To znači da oboje imamo sluha, meni je to prekrasno. Svaki dijalekt ima neke svoje specifične izraze koji na najbolji mogući način opisuju datu situaciju i veliko je bogatstvo znati što više toga. Pritom, tako i bend kreira neki svoj unutarnji jezik i interne fore, a da ne pričam o nama dvoma koji još i živimo zajedno.

Dobro, i kakav je burek kod Antona (poznata buregdžinica u Nišu)?

Sara: Hahaha…

Dimitrije: Nije probala burek kod Antona zato što kvalitet tog bureka konstantno opada i postalo je besmisleno buditi se u pet ujutro zbog tog bureka (buregdžinica radi od pet do sedam). Dakle, nije probala burek kod Antona, ali jeste probala i navukla se na babinu kuhinju. Ima jedna babina salata, mada je salata preslaba reč za to. Baba to zove „pretrljano“, to je pirotski specijalitet (sir, paprika i beli luk). Pride, baba to i dobro uprži sa mnogo zejtina i to je jako ljuto. Treći dan (slave) je još ljuće, pošto paprika pušta svoju ljutinu u sir. Sarino oduševljenje tom „pretrljanicom“ je bilo tako veliko da bi svim ostalim gostima na slavi bila poslužena jedna činija, a druga, ista takva, bila bi samo za nju. Nije da Zagreb nema svoje specijalitete i gurmanska ludila, ali južnjačka kuhinja…

Na šta se Dimitrije navukao u Zagrebu?

Sara: To je dobro pitanje… On je počeo da jede puno ribe i drugih morskih specijaliteta od dolaska u Zagreb. Po samom dolasku imao je teoriju „nikako riba, kosti i tako to…“, a onda je probao škampe.

Dimitrije: Zapravo, ja sam se po dolasku u Zagreb navukao na kuvanje, s obzirom da mi je često nedostajala „domaća“ kuhinja koja mi tamo nije dostupna. Otvarali su se neki makedonski restorani, ali…

Sara: A ja sam odmah jasno i otvoreno rekla da, što se kuhanja tiče, od sedam dana u tjednu od mene može računati na dva ili tri.

Dimitrije: Sara je kraljica rižota i tako nekih stvari.

Sara: Moji jedu mediteranski, mama mi je iz Dubrovnika. Puno povrća, uglavnom lagana hrana.

Dimitrije: I tako sam ja naučio da kuvam, shvatio sam da je to aktivnost koja me opušta, mogu da se nabave dobre i kvalitetne namirnice. Ista je fora kao i u Nišu, nađeš nekog svog čoveka za određene stvari.

Sara: Moja mama je carica, ona nam šalje dojave kada nešto stiže na plac, a naročito u ribarnicu.

Dimitrije: Mi smo stvarno jedan žestoki mashup, muzički, jezički, kulinarski… Ljudi nas zajebavaju da oživljavamo koncept stare Jugoslavije, no mislim da smo mi pre jedan zdrav nastavak te priče nakon raspada zemlje. Moja generacija (1992) nema nikakvih dodirnih tačaka sa tim ratom osim nekog nasleđa, diskursa starijih generacija… i baš nas briga, brate. Mi smo se upoznali preko muzike, ona ne poznaje regionalne granice jer je hrvatsko tržište premalo, srpsko tržište je premalo, slovenačko i makedonsko još manje… i mi se svi znamo. I ako ti se nečija muzika iz regiona dopada, vrlo lako do te osobe možeš da dođeš. I tako se držimo zajedno, jer smo svi u istom sosu.

Očigledno je da je Sarina muzika u Srbiji jako dobro prihvaćena. No, kako je Igralom primljen u Zagrebu? Ipak, reč je o veoma neobičnom bendu.

Dimitrije: Desilo nam se nešto specifično, mada je to bila samo kritika, ne i neki realni odziv hrvatske publike. Na četiri različita hrvatska muzička portala smo 2018. godine izabrani za najbolji regionalni album, dok nam se u Srbiji ništa slično nije desilo. Taj album je prvo izašao u Hrvatskoj i Sloveniji, a tek kasnije su ljudi obratili pažnju na nas u Srbiji.

Ništa dok ne zasvirate u zagrebačkoj „Tvornici“…

Sara: Hah, „Tvornica“ je bila milestone prije Covida, sada je situacija malo drugačija.

Dimitrije: Mora to malo više da se zalaufa da bismo mi ostvarivali neke značajnije nastupe u Hrvatskoj. No, prijem je zaista dobar.

Koji zvuk Sari prija sa srpskog muzičkog tržišta?

Sara: Ja sam veliki fan benda Bitipatibi. Generalno, poetika Une Gašić mi je prekrasna. Jasno, prepoznao si i utjecaj Goribora, mnogo sam ih slušala i sve ih poznajem. Zapravo, Dimitrije i ja smo bili na istom koncertu Goribora u KSET-u, dok se još nismo ni poznavali prije X godina.

Dimitrije: Zanimljivo je da smo neke bendove razmenili prilično kasno, zbog neke blokade koja je postojala nakon devedesetih, pa neki bendovi nisu doprli do mene u Srbiji, odnosno do nje u Hrvatskoj.

Sara: Ja sam za Veliki prezir i KKN saznala preko Mite, a on je za Pips, Chips & Videoclips saznao preko mene… Ante Perković je u knjizi „Sedma republika“ to prekrasno opisao. Da sad ne pričamo o novom valu, „Odbrani i poslednjim danima“, EKV-u, sve je to super. Od najnovije scene su mi superzanimljivi Koi Koi, Vizelj i Turisti.

Šta se Dimitriju dopada u Hrvatskoj?

Dimitrije: Ja sam imao tu sreću da… u Nišu postoji jedan klub „Feedback“, i onda sam ja bio smeštaj za mnoge bendove koji kroz taj klub prođu. Vlasta Popić, Denis Katanec, Ivan Grobenski, Ivan Ščapec (Seine)… i tako sam ja malo upoznao hrvatsku scenu, naše generacije, još dok sam bio u Nišu. I kada sam došao u Zagreb, onda sam se još više vezao za te ljude jer sam video kroz kakve sve muke prolaze. Očekivao sam da Zagreb više podržava svoje muzičare, ali sam shvatio da se oni muče na isti način kao i mi. U jednom trenutku mi je plejlista izgledala ovako: Klinika Denisa Kataneca – Jada Jada, Sara Renar – Šuti i pjevaj, Ivan Grobenski – Siromahi i Lazari, Seine – Naizust, moj album… I sve to je bilo na jednoj polici! I onda skontam: jebote, na ovoj polici ima elektriciteta, brate!

Sara: Pritom, mi smo svi kućni prijatelji.

Dimitrije: Da, mi nešto radimo, u nešto verujemo i meni prijatelj da svoju ploču. Sad, ne mogu ja to da slušam odmah, treba mi neki otklon. No, da zaključim, to je ta neka generacija koju slušam.

Da ne propustimo i druge značajne bendove, poput Porto Morto, Jonathana…

Dimitrije: Jonathan nisam imao prilike da čujem… Porto Morto su mi jako provokativni, inventivni, imaju čudnu konceptualnu šemu da nisi siguran da li je to pop ili šta već, svakako opasan mindfuck, vrlo su zabavni. Sa ljudima koji su sličnog senzibiliteta sam čak i sarađivao kroz Dimitrija Dimitrijevića.

Svi smo neizostavno, na različite načine, prošli kroz Covid19 period. Koliko je to sve tebe promenilo?

Sara: Cijela ova naša zapadna civilizacija pati od jednog masovnog, kolektivnog burnouta. Ja zavidim ljudima koji su tokom korone uspjeli naći neki svoj mir. Mi ga nismo mogli naći jer nam, da ne zvuči kao žalopojka, egzistencija ovisi od živih nastupa. To jako udara na ličnost, pogotovo kad već imaš neku karijeru iza sebe. Racionalno sam ja svjesna da se sve to nije desilo zbog mojih pogrešnih izbora, već je cijeli svijet u kaosu. I kada nam je oduzeta ta mogućnost živog kontakta s publikom, onda smo bili osuđeni samo na internet i društvene mreže, a to je potencijalno jako toksično okruženje, naročito Youtube. Meni je najveći psihički napor da u svemu tome veliko vrijeme posvetim razmišljanju o troškovima. Imam iza sebe neku muzičku i umjetničku karijeru iza koje stoje i neke godine, nisam baš student. „Šuti i pjevaj“ je album koji je namjerno bio provokativan, ali se po njemu posralo mnogo hejtera na internetu. Naravno, izlaskom na pozornicu ja prihvaćam to da će svaka šuša imati mišljenje o mom radu. Međutim, kada si ti zatvoren i nemaš živi kontakt sa ljudima, nego samo možeš čitati ove budalaštine, onda shvatiš da ti treba mnogo više CPU-a da to nadvladaš nego inače.

Zašto te je sve to toliko pogodilo?

Sara: Namjera mi je bila da sa ovim albumom cijela priča naraste u produkcijskom smislu i uspjeli smo to da izguramo. Mi smo, igrom slučaja, 2021. godine imali promociju albuma u Šibenskom kazalištu i to je ispalo sjajno. To mi je dalo ideju da bismo mogli konkurirati za neke slične projekte. Prošla sam na nekim natječajima, u proljeće 2022. imali smo kazališnu turneju i to je ispalo sjajno. Eto, ti i ja sad razgovaramo, a cijelo vrijeme u pozadini ide live od Vojka Vrućine iz Doma sportova. Cijela trep scena radi na matricu i nitko se zbog toga ne uzbuđuje. Ja dolazim iz nekog rokerskog okruženja, pride sam i žena. I osjećala sam, bar na početku svojih živih nastupa, da treba dokazati ljudima da mi sviramo uživo. Je sve to super, ali mi nemamo uvijek taj dinamički raspon kada se radi isključivo sa looperom, stalno su prisutna neka ograničenja. Tako sam u jednom momentu zaključila da, poslije 10 godina muzičke karijere, stvarno više nemam kome šta dokazivati. Ako stvari bolje zvuče sa matricom koju sam, usput, JA napravila, onda je to to. I to je oslobodilo masu stvari. Da je to financijski isplativo, ja bih vrlo rado nastupala sa šestočlanim bendom. Ipak, to sada nije izvodljivo.

Pa, dobro, čovek u jednom momentu shvati da ne treba previše da ga zanima šta drugi pričaju i da im treba bilo šta objašnjavati i dokazivati…

Sara: Naravno, ne zamaram se ja time, nego kad si me već pitao kako sam pregurala period Covida19… Jedna od posljedica bila je da sam ukinula komentiranje svojih spotova na Youtube. Ako neko želi da bude fašist, rasist, homofob… Neka to radi na nečijem drugom kanalu.

Može li se reći da je „Šuti i pjevaj“ bio tvoj odgovor na te stvari?

Sara: Zapravo, „Šuti i pjevaj“ je bio okidač za takve stvari. Sa druge strane, „Tišina“ je bila jako eteričan album, bavi se teškim, mučnim temama: smrću, tišinom, samoćom… Ali, mislim da je to za ove budale toliko zakukuljeno da im uopće nije polje interesa. Ono što je zanimljivo sa „Šuti i pjevaj“ je da su najveći hejt bacali ljudi koji su tu pjesmu, zapravo, i napisali, jer sam ja samo kolažirala sve ono na šta sam naletjela kod koleginica, pesnikinja, književnica, muzičarki, glumica… Sve one gadosti na koje bih naišla u stvarnom i virtualnom životu… ja sam to samo kolažirala, nisam ja napisala pesmu. Kao što je bio slučaj i sa „Medejom“, koja je parafraza Euripidove drame, a „Šuti i pjevaj“ je u suštini „sign of the times“. Jako mi je bilo zanimljivo što su se najviše nahvatali idioti koji su sve te stvari i izgovorili. To, opet, znači da muzika ipak ima neki domet, da može izazvati neku reakciju. Najstrašnije što se može dogoditi je da nikakve reakcije nema.

Možda je razlog za reakciju neki tvoj lični pečat na opservacije koleginica?

Sara: Super ako je tako! Kao što je jednom rekla Sofija Loren: „Neka se priča, pa makar i dobro“. Ja sam ukinula komentiranje na Youtubeu jer se u jednom trenutku mnogo toga nakalemilo i dugo sam razmišljala šta da radim. S poslovne strane gledano, to nije dobra odluka jer ti komentari generiraju gledanost i podižu tvoje video fajlove na vrh u tom nekom internet algoritmu, ali je pozicija umetnika vrlo nezahvalna. Sasvim je legitimno napisati „ova pesma je sranje“, ali kada krene vređanje devojaka u spotu, onda sa time imam veliki problem. Kao vlasnik tog kanala ne mogu biti objektivna, i onda sam odlučila da ukinem komentare.

Još jedan dokaz da se ljudi i njihovi stavovi vremenom menjaju. Nismo baš očekivali ni da ti i Dimitrije tako intenzivno muzički sarađujete.

Sara: Slušaj, to uopšte nije bilo planirano…

Jasno, desila se korona, bili ste u izolaciji, upućeni jedno na drugo…

Sara: Mi smo bili trio, ali je klavijaturista izašao iz benda prošlog leta i onda smo došli do situacije „moj dečko i ja smo jedan drugome u bendu“… Ha, dobro. Ok, može, šta sad…

Šta je, u suštini, ono što ti želiš da ponudiš ljudima kroz svoj umetnički izraz?

Sara: Ako skupa dijelimo neku energiju, ako zavibriraju neke žice, ako nas nešto takne… Da citiram vlastitu pesmu “Epilog”: “I ako boli, i ako steže, posao je obavljen”. Nema odgovora u svemu ovome što mi radimo, ima samo pitanja. No, lijepo je znati da se više nas nalazi u istim pitanjima. A kolegica Konstrakta mi je dala nadu da masovni ukus ne mora nužno birati najgoru opciju.

 

Tagovi: , , , ,

Razgovori

© Copyright 2015 - 2024 Rockomotiva webzine, Sva prava zadržana | Izrada web sajta: ATEC Technologies
Scroll