Theo Croker: U Šangaju sam našao sebe
Moj deda je zvučao fantastično i u svojim devedesetim godinama… U Kini možeš da sviraš sve ako je dovoljno intenzivno i „miriše“ na hip-hop… Trudim se da se fokusiram na ono što radim i zahvalan sam na inspiraciji koju imam.
Posetioci jubilarnog, 30. po redu izdanja Nišville Jazz Festivala imali su priliku i privilegiju da čuju jednog od najtalentovanijih svetskih trubača. No, mogućnosti Thea Crokera se tu ne završavaju, pošto je on istovremeno i kompozitor, producent, DJ, a često ćete ga čuti i kao MC-ja. Kada je o muzici reč, Croker nije „tikva bez korena“. Zapravo, on ima sjajan pedigre, s obzirom da je unuk poznatog trubača Doca Cheathama.
Ko zna u kom pravcu bi Theova karijera otišla da se u svojim ranim dvadesetim nije otisnuo u Šangaj, gde je proveo punih sedam godina. Sva svoja životna saznanja, interesovanja i iskustva preneo je i na muziku, pa se ono što on svira može okarakterisati kao „afro-kosmički jazz budućnosti“. Nešto nalik tome prezentovao je i posetiocima Nišvilla, mada kažu da je apsolutno svaki Crokerov nastup drugačiji i predstavlja priču za sebe.
Koja ti je bila prva ideja kada si počeo da se baviš muzikom? Jesi li razmišljao o tome da ćeš jednog dana simultano svirati trubu i biti MC?
Theo: Kada sam bio klinac, prva ideja mi je bila da pažljivo slušam i istražujem muziku, a tek kasnije da se njom ozbiljnije bavim. Truba je bila prvi instrument koji sam naučio da sviram, a zatim sam se zainteresovao za harmoniju, komponovanje i usavršavanje drugih veština.
Je li tvoj deda bio prvi koji je na tebe uticao?
Theo: Ne bih baš rekao. Prvi uticaj na mene imala je sama muzika, a deda je bio njen važan i integralan deo. No, kako starim, sve više shvatam njegovu muzičku veličinu.
Šta je to bilo tako posebno u njegovoj muzici?
Theo: On sam! Zvučao je fantastično i u svojim devedesetim godinama, odlično je razumeo melodiju, ritam i harmoniju. Uspeo je da „prepiše“ i čuvenog Clifforda Browna. To je bilo potpuno neverovatno, jer deda je u tom trenutku imao skoro 60 godina.
U nazivima tvojih albuma ima mnogo naučnih termina poput „brzine“ (velocity), „kvanta“ (quantum), „fizike“ (physics)… Je li to slučajnost ili za to postoji dobar razlog?
Theo: Hahaha, ne verujem u slučajnosti. Uostalom, čime bih se drugim bavio? To je nauka o svetu, životu, nešto što je uglavnom van našeg domašaja. Ili, što bi mnogi rekli, to je nauka o Bogu i postanju.
Izgleda da su te fizika i astronomija zanimale u mladosti…
Theo: Da, želeo sam da budem astronaut i spejs šatlom putujem kroz svemir.
Sada je sasvim razumljivo zašto sviraš „astro jazz“…
Theo: Da, to se može nazvati nekom vrstom „afro-cosmic jazza“.
Imaš diplomu sa jazz studija. Kao MC nisi diplomirao, ali si gotovo jednako dobar kao i na trubi. Kako si se dohvatio mikrofona?
Theo: Dok sam naporno radio kako bih stekao diplomu na jazz studijama, istovremeno sam učio da budem i MC (smeh). A sad ozbiljno… To se desilo u vreme kada sam bio u Kini. U njihovim klubovima si mogao da sviraš šta god poželiš sve dok je to bilo intenzivno, energično i „mirisalo“ je na hip-hop.
Nije li čudno da ti taj „hip-hop živac“ proradi tek u Šangaju, iako si rođen na „istočnoj obali“ (Florida)?
Theo: Neee, hip-hopom sam se zarazio još dok sam živeo na Floridi. Uglavnom su to bili „južnjački ritmovi“, a sve je krenulo sa bendom Outkast i njihovim albumom „ATLiens“. Znaš ono: „Throw your hands in the air (ejr), and wave’em like you just don’t care (kejr), and if you like fish and grits and all that pimp shit, everybody let me hear you say oh-yeah-yer“. To je nekako i moj izvorni naglasak.
Da li ti je bio blizak Guru iz Gang Starra? On je voleo da meša hip-hop i jazz.
Theo: Guru je često sarađivao sa Donaldom Byrdom, koji je bio moj profesor na koledžu. Veoma jaka konekcija, rekao bih.
Proveo si sedam godina u Šangaju. Otkud to? Šta si tamo pronašao?
Theo: Šangaj je kul mesto, ali ja sam u njemu bio pre petnaestak godina. Tamo sam, zapravo, pronašao sebe. Otišao sam bukvalno kao vojnik, napustio sam svoj dom, zemlju, jezik, napustio i kulturu u kojoj sam odrastao i otišao u jednu drugu koja je u potpunosti različita. Vreme provedeno u Šangaju mi je pokazalo ko sam bio, ali i šta mogu da budem.
Kakav vibe ima Šangaj? Kako si se ti osećao tamo?
Theo: Sada je to sasvim drugačiji grad. U ono vreme je to bilo poprilično divlje mesto. Klub u kome sam tokom šest meseci svirao šest dana u nedelji uvek je bio prepun. Na dvadesetak miliona stanovnika imao si svega četiri kluba i u svakom od njih su bile nezamislive gužve. Tako nešto u Njujorku ne može da ti se dogodi. Možda je moglo da se desi mom dedi, ali u njegovo vreme, pre nego što su se prvi DJ-evi pojavili.
Muzika sve više postaje „storytelling“. Umetnici između pesama pričaju priče, iznose neke detalje vezane za pesme, iskustva iz sopstvenih života… Zbog čega se to dešava?
Theo: Da, mnogi umetnici to rade. U ovom trenutku ja sam više za to da muzika govori sama za sebe, ali moguće je da će se i moj stav promeniti.
Kuda ide američki jazz? Kakvi su aktuelni trendovi?
Theo: Nisam sasvim u toku šta se dešava. Trudim se da se fokusiram na ono što ja radim i zahvalan sam na inspiraciji koju imam. Dopada mi se to što vidim sve više drugih kreativnih umetnika u svom okruženju. Mi nismo konkurencija, već jedni druge činimo boljim i uspešnijim.
