Atomsko Sklonište: ‘Mentalna higijena’ – 41 godina posle
Vreme je neumitni pokazatelj za sve ono što se čoveku dešavalo, kako oko njega, tako i u njemu samom. Besprizorni mučitelj duše ili oslobodilac iste, svakome prema onome što je radio, ili nije radio, a trebao je, u prošlosti. Ma kako sećanja bila lepa i jasna, uvek su protkana nostalgičnim emocijama, uvek su oči, opijene prohujalim događajima, bar na tren suzdržale suze u sebi.
Plaha osećanja tiho nadiru i paraju odavno načete ljudske misli, srce bubnja u žestokom ritmu, stvarajući nežnu jezu letargičnih osećanja utemeljenih kroz prostor i vreme. Tajming čovekovih vrednosti ne čine minuti, sati, kalendarski razvejani okviri vekova što gmižu za nama, već, pre svega, ljudi i njihova dela, ono što je ostalo za njima. Taj usidreni dašak života na tren se skovitla na morskom talasu, koji će se, kasnije, svakako, razbiti o hridi. A kada se život razbije o vreme, na tu malaksalu satnicu skrnavljenu od sunca i kiše, utone jedan mali zrak na peščani sprud i osvetli školjku na izdahu vlastite lepote.
Da li je i pulski bend Atomsko Sklonište albumom Mentalna higijena poslednji put zasvetleo u onoj lepoti koja ih je godinama držala unazad, ne znam, ali činjenice govore da je to njihov najprodavaniji album, a od toga prođe 41 godina. A između je bilo raznoraznih čudesa, što manjih, što većih, gladi i bede, ratova, svi jahači Apokalipse bili su tu. No, to je bio prvi album koji je osnivač i basista benda, kasnije će biti i vokal u istom, Bruno Langer, uradio samostalno, prvi put je autor kompletnog materijala. Raniji tekstopisac, takođe i osnivač grupe, Boško Obradović, više nije bio sa njima. Neće dugo proći, vokalnom solisti izuzetno specifičnog glasa, Serđo Blažić – Đoser radikalizovaće se zdravstveno stanje usled opake bolesti i nakon nekoliko godina borbe, podleći će istoj. Atomsko Sklonište posle njega nikada više neće biti ono Sklonište kakvog smo pamtili, a što i ne reći, voleli i poštovali.
Noseća tema na albumu je Treba imat dušu, na račun koje će se kasnije Bruno dugo šlepati, ali nikada neće uraditi takvu pesmu, ni blizu. Ona je jednostavno zaživela u narodu, bez obzira na muzičko opredeljenje, bila je svakom pristupačna i kao da se autor obraćao pojedinačno svakom slušaocu. Ljudi su uživali u maloj opisanoj seansi, a i duhovi su im bili tu, oko njih, mala intima radosti vešto ih je obuzimala. I sada, posle četiri decenije od nastanka, nema benda, bez obzira da li je rok-pop, ili folk bend, da je na zabavama ne odsvira. Barem jedanput.
Lično, meni su glavni aduti bili Na palubi jada i Žuti kišobran, ali svako ima svoje favorite, odnosno izgrađeni ukus da bi dao sud o nečemu. Najmanje mi se svidela Mutna rijeka, kažu, tekst je po istinitom događaju, jedan pulski bluz na Brunov način i opis prikrivenih događaja u jednom primorskom gradu. Sasvim su prijemčljive mom uhu Pun mjesec i Kraljica Cigana, a gde su na albumu tekstovi bili malo tanji, to je vešto Đoser obojio svojim glasom i izvukao sve što se nadograditi moglo. Naravno, lako je njemu kada zna da peva.
Muzički album je kompaktan, zvuk čvrst, bend u standardnoj, čitaj, najboljoj postavi, lako osvajaju svojim pristupom, ležernošću i voljom za pridobijanjem slušaoca. Basista i vođa Bruno Langer, očigledno je izvukao iz sebe najbolje što se godinama nakupljalo, tekstovi su mu snažni, pevljivi i pamtljivi na prvo slušanje, a što se aranžmana tiče, on nikada nije imao problem sa istima. Kao muzički stvaralac svakako je ostavio plamteći trag na ovim prostorima.
Ne sme se zaboraviti da je ploča Mentalna higijena objavljena u godini u kojoj su albume izdavale najbolje grupe sa prostora regije, da je konkurencija bila izuzetno jaka, ali su svi oni našli mesto za izražavanje, neki sa više, neki sa manje uspeha, ali su bili prisutni. Ta sveukupna prisutnost kroz kvantitet, htela ne htela, morala je izroditi i kvalitet. Pomenuti album nije iznikao sam od sebe, on je jedna finesa prethodnih ostvarenja benda, ali i izuzetno kvalitenih tekstova koji su vladali njime. U međuvremenu, u tih šest-sedam godina, grupa je muzički sazrela, dobila na ozbiljnosti, a sve to rezultiralo je komercijalnim trijumfom Mentalne higijene.
Sam kvalitet benda nije prepoznat u početku nastajanja istog, ni kritika, a ni publika ih nije prihvatila, čak je pisac tekstova, po meni izuzetan literat, Boško Obradović, prozivan za banalnost svoje apokaliptične poezije. Ta kataklizmičnost sa prva tri albuma Atomaca biće aktuelizovana tek u sledećem desetleću, uz visok stupanj ljudskog nerazuma na ovim prostorima. Bruno Langer, basista i suosnivač grupe, se takođe razvijao u mentalno-muzičkom smislu kao i Sklonište, a svoj autorski vrhunac doživeo je baš na Mentalnoj higijeni. Posle nje, bend će objaviti još tri studijska albuma, ali to više nije bilo to. Osetio se pad, ono što su imali reći kao da su okončali baš na ovim albumom. Sledeće njihovo izdanje upamćeno je kao poslednje na kome je vokal ostavio Serđo Blažić, a zatim je Bruno preuzeo i ulogu vokalnog soliste. Bruno je definitivno sjajan muzičar, napisao je za bend izuzetne songove, čak su mu i tekstovi na Mentalnoj higijeni poprilično jaki, ali on više nikada svojim vokalima nije mogao ni na koji način, ni blizu, nadomestiti vokale koje je iz sebe ispuštao Đoser.
Posle četiri decenije (plus jedne godine) od izlaska albuma Mentalna higijena, isti doživljavam kao labudovu pesmu Atomskog Skloništa, nešto sa čime su oni zatvorili jedno plodno doba, kao da je sa nestajanjem prethodne zajedničke države i Sklonište utihnulo u svojoj agresiji rasvetljavanja sociološko političkih problema, ne samo u Regiji, već na mnogo širem području. Bili su prvi bend koji je skrenuo pažnju na ekološke probleme, besmisao naoružavanja, ratovanja i latentne nuklearne opasnosti, bezmalo od toga prođe pola veka.
Sada, kada su svi utisci odavno sumirani, kada su planetarni moćnici učinili sve da zadovolje svoje pohlepne težnje, prekroje svet kroz prizmu lažnog blagostanja i novouručene demokratije po svim zabitim kutovima ocrnjene nam planete, kada je digitalizacija učinila sve da se učipuje u ljudske mozgove i ispere i poslednju nadu na pravo na slobodno, čitaj, sopstveno mišljenje, pa ma kakvo ono bilo, projekat Mentalna higijena je bio samo mali zrak upozorenja na čistilište koje nam predstoji. Samo naprsnuće liberalne misli, u koju su ugrađena sva civilizacijska dostignuća, ljubavi opisane i prepisane, od pamtiveka do naših dana, na istorijskom točku biće mrvljene, uporno i silovito, do neophodnog istrebljenja i poslednjeg zatočenog vesnika slobode i ljubavi. Na kraju, kao što reče Langer, i za ljubav treba imati dušu, a za nešto više, uz nju mora ići i obrazovanje, hrabrost i upornost.
Ars longa, vita brevis – Umeće je dugačko, a život je kratak.