Feljton: KUD Idijoti – Cena ponosa (1. deo)
PROBOJ
Ono što Puljane KUD Idijote razlikuje od većine vršnjaka koji su 80-ih u SFRJ mlatarali gitarama jeste činjenica da su ovi momci potekli iz radničkih porodica. To, otprilike, znači da nisu sebi pridavali značaj nekakvih filozofa koji su došli da svima nama otkriju koja je, uistinu, suština života. Nije tu bilo jeftinih pokušaja da se dosegne nekakav „poetski izraz“, nije bilo pretencioznih tekstova koji, na prvo slušanje deluju kao da imaju „dubinu“ – a u stvari su besmislene rime nabacane nasumice; nije bilo ni uvijanja i lažnog bunta. KUD Idijoti su bili ono što pank zaista jeste – krik radničke dece iz malih industrijskih gradova. Bez bilo kakvih kompromisa i kalkulacija, momci su prašili tridesetak godina sa istim žarom. Iako ponekad zajebantski, tekstovi Idijota bili su vapaj za socijalnom pravdom, vrisak protiv primitivizma i šovinizma i, u vreme kada je to bilo najpotrebnije – urlik protiv rata!
Sada već davne 1997. godine do mene je došla kaseta na kojoj se nalazio album Mi smo ovdje samo zbog para. Imao sam 13 godina, ali sam razumeo ironiju u tim rečima… i veoma mi se dopala! Svidelo mi se i Tustino pevanje, a i zvuk koji je Sale Veruda proizvodio na svojoj gitari (heh, da se ne uvrede ljudi koji čine ritam sekciju bilo kog benda – ja se ložim na ritam gitaru, što ne znači da umanjujem vrednost bubnja i basa). Tada još uvek nisam znao za Ramonse, a i kada sam ih čuo, naspram Puljana nisu bili baš ništa posebno, pogotovo albumi snimljeni posle Road to ruin, poslednjeg na kome Njujorčani zvuče onako kako treba da zvuči pank rok bend. S druge strane, Idijoti su do poslednjeg albuma ostali dosledni zvuku koji su negovali od samog početka.
Prilično zanimljivo deluje mi sada, s ove distance, moje iskustvo sa koncertima ovih luđaka. Dakle, prvi koncert na kom sam bio odsvirali su u Novom Sadu, u klubu Gradilište, godine 2007. Mnogo sam se bio naoštrio. Kako to obično biva, za velike koncerte ljudi se „pripremaju“. Moje pripremanje sastojalo se u tome što sam napunio frižider pivom… i seo da ga ispijam. I, tako, pivo za pivom… Čekao sam da prođe neko vreme, jer je koncert bio zakazan za 22h. Zbog prilično neprofesionalnog običaja koji su uveli ovdašnji muzičari, da koncerti počnu najranije sat-sat i po vremena nakon zakazanog termina, pomislio sam da Puljani neće početi svirku pre 23.30! Kad – eto sranja. Odvukao sam se, prilično pripit, do kluba, da bi zabezeknut shvatio da je koncert već počeo! Uleteo sam unutra, pitao ljude o čemu se radi, a neko iz publike mi kaže: „Računaj da si došao na poslednju trećinu koncerta.“
Pu, majku mu! Mesec dana sam se „pripremao“ za ovaj događaj, nabavio sam albume koji su mi nedostajali u diskografiji, vrteo pesme po ceo dan i učio napamet one koje do tad nisam znao… ali, kod „završnih priprema“ sam, očigledno, „podbacio“. Kako bih udovoljio guzici žednoj piva i kako slučajno ne bih otišao trezveniji na koncert za koji mi, u svari, pivo nije ni trebalo, zasr’o sam, pa sam uživao u pesmama jednog od svojih „naj naj bendova“ nekih 45 minuta… i kraj! Gotovo! Ipak, emocije koje sam osetio prilikom svake pesme toliko su jake, da me je danima „radio“ utisak sa tih, nešto jače od pola sata, da sam imao osećaj kao da sam bio na desetodnevnom festivalu…
Posle samo dve-tri nedelje, Idijoti su odlučili da odsviraju još jedan koncert u Novom Sadu, za sve fanove koji nisu uspeli na vreme da dođu do karte. Ponovo sam se naoštrio, ovaj put sam se pojavio na vreme, ali sam toliko preterao sa pićem da se ne sećam se ni polovine koncerta. Faktički, kao da nisam ni bio tamo. Čekao sam sledeću priliku…
Omladinski festival
Ono po čemu se razlikuje koncert KUD Idijota u nekom gradu od koncerta KUD Idijota u mojoj palanci jeste, između ostalog, i motiv iz kog publika poseti događaj. Koncerte u gradskim centrima ljudi posećuju da bi uživali u muzici, dok se na koncertima u palanci ljudi pojavljuju da bi videli ko je došao na svirku – i da bi ih drugi videli. I to je tako. Taj malograđanski poriv teško je potisnuti. On je tu, pa je tu. Elem, pojavio sam se i ja na svirci omiljenog mi benda. Ono što pamtim a da je u vezi sa tim događajem jeste rečenica koju mi je neko uputio: „Vidi se da si trezan!“ Au, jbt! Baš sam nikakav! Leta 2007. godine, KUD Idijoti su zasvirali i na Stadionu malih sportova u Subotici.
Momcima je ovaj koncert posebno značio. Posle dvadesetak godina, ponovo su zasvirali na bini na kojoj su se proslavili.
Daleke 1987. KUD Idijoti su bili pobednici Omladinskog festivala, što predstavlja jednu od prekretnica u njihovoj karijeri. Privilegija je bila i pojaviti se na festivalu, s obzirom da se svake godine prijavljivalo nekoliko stotina sastava najrazličitijeg muzičkog opredeljenja. Momci su, kao svoju „kandidaturu“, poslali kasetu na kojoj je zabeležen snimak sa jednog od koncerata, koji je, ujedno, predstavljao i živi album „Legendarni uživo“. U to vreme važilo je nepisano pravilo da svaki rokenrol bend, da bi se etablirao, mora prvo da bude primećen baš na čuvenom Omladinskom festivalu u Subotici. Čini mi se zanimljivom i pričao njihovoj pobedi. Naime, te godine, iz nekog razloga, žiri nije proglasio pobednika, pa je ostala samo nagrada publike. Nju su dobili Idijoti, a za to mogu da zahvale jednom od svojih potonjih ljutih neprijatelja, Ivici Čuljku, poznatijem kao Satan Panonski. Čuljak je bio harizmatičan lik koga je čitava pank publika doživljavala kao svog lidera. Na njegovu sugestiju, publika je masovno glasala za Idijote, koji su postali pobednici festivala.
Satan i punksi pred nastup Kud Idijota u Subotici 1987. na Festivalu omladine na kome su, ujedno, Kud Idijoti pobedili
U knjizi Život s Idijotima, Nenad Marjanović Fric (basista) piše sledeće:
Sreća koju sam tada osetio nikada se više nije pojavljivala, sreća tog oblika događa se jednom u životu. Nije nalik onoj sreći pri rađanju djece, jednake je veličine, ali ipak drugačija. Bit će da je to onaj osjećaj kad odlučiš utakmicu i kada te slavi cijeli stadion.
Sa Čuljkom su ovi momci imali problema i dan pre samog festivala. Tada je huškao ljude protiv njih iz razloga što mu se nije svidelo što jedu u restoranu. Kako to može, kad su pankeri?
Nastup KUD Idijota na Omladinskom festivalu 1987.
Početak kraja
Kako je jedan od koncerata u Subotici bio možda i najvažniji za bend u čitavoj karijeri, izgleda da je morao da se desi nekakav „kosmički reciprocitet“, te su 1990. u istom gradu Idijoti doživeli najveće neprijatnosti. Koncert je održan u Bunjevačkom kolu, a Satan se tada baš naoštrio protiv njih. Moglo se čuti permanentno dobacivanje s njegove strane, a incident je sve vreme visio u vazduhu. Smetala mu je, između ostalog, „komunistička ikonografija“ na majicama koje su nosili ovi momci, kao i petokraka na njihovom logu.
Ovaj čovek je imao zaista veliki – i poguban uticaj na deo jugoslovenske mladeži, a činjenica da je oduzeo život drugom čoveku na najsvirepiji mogući način – klanjem, i da je, baš tih godina, mnogima bio uzor – deluje kao neka vrsta dijagnoze kolektivnog stanja svesti ljudi u predratnoj Jugoslaviji, a takođe i kao najava svega što će se desiti nekoliko godina kasnije. S druge strane, sama činjenica da ga je pank publika doživljavala maltene kao nekakvog mesiju u potpunoj je suprotnosti „pank etike“, čiji je najvažniji postulat – biti svoj, poseban, originalan, razmišljati svojom, a ne glavom nekakvog psihopate. Inače, veoma sličan stav propagira i hrišćanstvo, koje pojave kao što je idolopoklonstvo osuđuje kao greh. Elem, kada se malo dublje prouče ideje koje su propagirali razni glasnogovornici panka, može da se primeti zaista mnogo sličnosti sa idejama izvornog hrišćanstva – što, verovatno, ni pankeri, niti fanatici skriveni pod okrilje vere, ne bi prihvatili, doživljavajući jedni druge kao „neprijatelje“, što samo govori o zadrtosti i neznanju i jednih i drugih…
O samom događaju u Subotici, Fric piše:
Na koncert smo stigli oko 22 sata i odmah iz auta smo se popeli na pozornicu. Skroz iscrpljeni prošli smo pored dvadesetak pankera među kojima je ponovno bio Ivica Čuljak poznatiji kao Satan Panonski. Tu žurbu Čuljak nam nije „oprostio“ i tijekom cijelog koncerta on i nekolicina njegovih prijatelja nisu nas prestajali vrijeđati, skandirali su nam: „Pederi, pederi!“ i „Prodane duše!“. Da stvari nisu tako jednostavne i da se iza te „ljutnje“ ne krije samo naša žurba prije koncerta bilo je jasno kada smo odsvirali „Bandijeru rosu“.
Satan Panonski totalno je poludio ispred pozornice jer je njegov prezir prema nama i našoj „ideologiji“ bio potpun. Bili smo šokirani količinom negativne energije koja je isijavala na tom koncertu, bili smo poniženi, uvrijeđeni i strahovito umorni. Bio je to jedan od najružnijih koncerata karijere, najava krvavog balkanskog pira.
Pobeda na Omladinskom festivalu u Subotici dovela je do toga da su bendu otvorena mnoga vrata i da se proširio krug slušalaca. Krenuli su sa svirkama po klubovima u Nemačkoj, Švajcarskoj i Italiji.
U to vreme izašao je i singl Bolje izdati ploču nego prijatelja, na kome su se našle pesme Cirkus, Ratna pjesma, Maja i Kad sunce opet zađe, da bi za njim izašla još dva singla: Budimo solidarni s bogatima i Hoćemo cenzuru. Godine 1989. za malu izdavačku kuću Incognito Records izlazi i prvi LP pod nazivom Bolivia r’n’r, koji se sastojao od pesama sa već objavljenih singlova i starijih demo snimaka.
Samoupravni socijalizam je u vrijeme našeg uzleta očito proživljavao svoje zadnje trenutke pa se neposredno pred izdisaj, pred sam samrtnički hroptaj činio kao ugodan sustav. Kultura se razvijali velikom brzinom, a nama se činilo da je dobar dio tog zamaha posljedica panka i novog vala i da je ta sloboda iz drugog dijela osamdesetih produkt pokreta kojem smo samo ideološki pripadali, piše Fric o tom vremenu.
Nastaviće se…
