Cornerstone: Joni Mitchell – Blue

Po oceni kritičara, muzičara i publike, album „Blue” kantautorice Joni Mitchell je najveći (najkvalitetniji) album na kojem je tekst pisan, komponovan, pevan, odsviran od strane ženskog izvođača. Ali i jedan od tri najbolja albuma u ​​čitavoj istoriji muzike. Jedan od onih albuma koji menjaju svest (sornerstone), prekretnica u pogledu javnog obelodanjivanja ženske intime.

Ako se za nekog umetnika može reći da se potpuno emocionalno ogoleo-la, a da je njen pristup svima dostupan, onda se to za nju tvrdi – kraljicu Joni Mitchell. Album je posvećen emotivnim vezama. Svim onim emocionalnim stanjima u koja upada čovek (u ovom slučaju žena), kosa se događaju  kada je ostavljen ili kada ostavlja. Ona ostavlja svog tadašnjeg dečka (Graham Nash iz Holliesa i super-grupe Crosby, Stiil, Nash, Young) i da bi sredila i organizovala svoje misli i emocije, kreće na putovanje Evropom da pronađe sebe i pronađe pravu ljubav koja će zauvek biti sa njom.

Ona sve te izazove koje doživljiva, u tom emocionalno teškom momentu, opeva t.j. pretače u pesme. U njima preispituje sebe, sazreva i na kraju kaže da je sada slobodna, jaka i srećna, ali i da usamljenost ne nestaje ako putuješ, ma gde god da ideš, ako ne nađeš onog koji će ti dati ono što ti treba. Ona govori „Ne treba mi niko, mogu i sama, ja sam novi tip žene sa srcem, umom i emocijama pod kontrolom“. A njene veze su sve samo ne obične, počevši od jednog Leonard Cohena, James Taylora, Graham Nasha, do sadašnjeg, poslednjeg Neil Younga, sa kojim sada živi… I od svih njih uzima po nešto, a uzeti po nešto od ikone tog vremena je nebeska stvar.

„Blue” samo po sebi znači nešto tužno i zaista je ceo album tužan, elegičan sa strašno emotivnim tekstovima (na svetskoj muzičkoj sceni Joni Mitchell je na nivou Boba Dilana), potpuno otkrivanje njene emotivne golotinje pred čitavom publikom. Ali njen najveći bol, tuga zabeležena je u pesmi „Little Green” koja je posvećena njenoj ćerki:

Rođen sa mesecom u Raku

Izaberite i  ime na koje će ona odgovoriti

Nazovite je zelenom i zime je ne mogu izbledeti

Nazovite je zelenom za decu koje su je napravile

Little Green, budi ciganska plesačica…

Naime 1965. godine (kada je imala 21 godinu) rađa ćerku, ali dečko (otac) je ostavlja dok je u trećem mesecu trudnoće. Kanada tih godina ima veoma konzervativne stavove, po zakonu ne sme da abortira, okolina i rođaci će je ismevati, a kao samohrana majka, koja ne radi, ne može da izdržava dete. I šta radi… daje ga na usvajanje. Nekoliko godina kasnije, Joni Mitchell postaje slavna, bogata (samo ovaj album je prodat u nekoliko miliona primeraka), ali ne traži ćerku nazad, jer će joj ona smetati u njenoj karijeri, iako kasnije kaže da ju je tražila, ali da je nije mogla naći.

Taj bol da imaš, ali u isto vreme i da nemaš dete, boli je predugo. Tridesetak godina kasnije upoznaje svoju kćer, koja već ima svoju ćerku, ali su obe otuđene, među njima nema ljubavi.

U vreme kada je ovaj album izašao, samo nekoliko žena je pisalo o svojim intimnim problemima. Ali Joni Mitchell ove teme podiže na viši nivo, čini ih dostupnim svima, ne stidi se da piše ono što žena oseća. Ovaj album je pravo otkrovljenje, kamen temeljac ženskih emocija. Zato je značajan, jer je prvi te vrste, prvi koji je razbio predrasude, prvi koji je postao muzička ikona ženske emotivnosti, da bi ga kasnije sledile mnoge umetnice.

Verovatno, da nije bilo Joni Mitchell, ne bi bilo umetnica, ili bar ne onako oblikovanih kakve su sada Chrissie Hynde & Pretenders, Alanis Morissette… Za sve što je do sada napisala dobila je sedam Gremi nagrada, gomilu drugih za pevača, kompozitora, tekstopisca. Još je živa, a  njen uticaj na brojne umetnike je neverovatan uključujući The Byrds, Bob Dilana, Leonard Cohena, Charles Mingusa, Miles Davisa, Joan Baez, Judi Colins, Princa, Bjork, Tajlor Swift, Neil Diamonda…

Tagovi: Blue, Joni Mitchell