„Ljubav i moda“: Od Bebe je sve počelo
Po čemu je sve „Ljubav i moda“ najznačajniji srpski (i jugoslovenski) muzički film…?
Umesto da „recikliram“ neke svoje starije tekstove i kompilacije, baveći se trenutno nečim sličnim, pade mi na pamet da napravim Top-listu najznačajnijih „soundtrack“- ova u srpskom filmu. I mada sam već odavno znao da će prvo mesto na toj listi zauzeti film „Ljubav i moda“, krenuvši da u startu pišem usputni komentar koji će to „opravdati“, ukapirah da je važnih pojedinosti o njemu toliko, da ne znam čega bih se u tom opisu lišio, shvativši da bi, čak i u tom „skraćenom“ prikazu, ovaj film „pojeo“ sve ostale na toj listi. Pa presaldumih da bi ipak primerenije bilo da napišem poseban tekst o filmu koji, nažalost, nikad i nije imao svoju „pravu“, na ploči izdatu, „soundtrack“ verziju. Krećući u ovu spisateljsku „avanturu“ u startu čak nisam ni imao u vidu to da ovaj film ove godine slavi 63. rođendan, kao i da nas je, ne dočekavši taj jubilej, nedavo zauvek napustio i njegov reditelj. No, pođimo redom.
Imao sam sedam godina kada se u našim biskopima pojavio film „Ljubav i moda“ a ja kao klinac sa kevom i ćaletom često išao u bioskop, gledajući kaubojce, istorijske spektakle, neke meksikanske srceparatelne i naše partizanske filmove. I sve sam to, manje ili više, voleo (iako bih u bioskopu ponekad i zaspao), baš kao i povremene odlaske u pozorište u koje bi me vodili kad bi moj Veljko u „Klasu“, u kom je tad radio, preko sindikata nabavio neke karte. Jer, to je bilo vreme u kom je na snazi bila parola „kultura narodu“, pri čemu se posebno vodilo računa o „kulturnom uzdisanju“ radničke klase. O čemu ja tada, naravno, pojma nisam imao, a značaj toga shvatiću tek mnogo kasnije. Bilo kako bilo, tek sam naslov filma „Ljubav i moda“, o kome su i moji roditelji, kao i svi drugi, toliko pričali, činio mi se tada potpuno neprivlačnim, pa sam i prvi put, tada, odbio da sa njima idem i gledam neki tamo film o „ljubavi“ i „modi“. Što me, kao sedmogodišnjaka, ni malo nije zanimalo. I, ne gledajući ga tada, a takvo je vreme bilo, da ga konačno vidim (na televiziji) trebalo je da prođu decenije u kojima sam ponešto naučio i o filmu, ali i o muzici, o kojoj je ovde prevashodno reč. Pa i da postepeno, sve više i više, shvatim njegovu nemerljivu, čak i ključnu ulogu u nečemu što će se tek kasnije nazvati pop-kultura. Naravno, u međuvremenu sam dosta saznao i o isto tako važnoj ulozi kompozitora Darka Kraljića, čije sam evergrin pesme, jednu po jednu, zavoleo, često i u nekim novijim izvedbama i aranžmanima, obično i ne znajući odakle je i kad sve to „krenulo“.
Film „Ljubav i moda“ snimljen je 1960. godine – te sada slavi i pažnje vredan 63. rođendan – a režirao ga je danas zaboravljeni Ljubomir Radičević kojem će to, i pored ogromnog uspeha filma koji je tih godina bio i najgledaniji, nažalost ostati i jedini film u karijeri, u kojoj će narednih decenija uglavnom raditi neke TV emisije i dokumentarce. U njemu su, pošto se radi o jednoj, kako bi danas rekli, romantičnoj komediji, igrale i u to vreme najveće zvezde: Miodrag Petrović Čkalja, Mija Aleksić, Mića Tatić, Ljuba Didić, Severin Bjelić i mnogi drugi, a među njima i tada mladi glumci koji su igrali studente koji (organizacijom koncerta na brodu) sakupljaju pare za aero-miting svog kluba. E, u toj mladoj i lepoj ekipi, do tada uglavnom nepoznatih glumaca, bili su i nosioci glavnih uloga: Dušan Bulajić, Miloš Žutić, Jelena Jovanović (kasnije Žigon) i drugi, među kojima će se u jednoj sceni pojaviti i Arsen Dedić i… naravno, devetnaestogodišnja Desanka Beba Lončar koja će postati i prva zvezda ovog, ali i tada najveća zvezda jugoslovenskog filma. I, na vespi koju u ovom filmu vozi, uvesti jugoslovenski film i našu sveopštu kulturu u neke nove vode. I, da ne zaboravim da pomenem još jedan, i te kako bitan detalj – to je ujedno bio i prvi jugoslovenski film snimljen u koloru („Gospođa ministarka“ Žorža Skrigina, snimljena dve godine pre toga naknadno je „farbana“), što je svakako uticalo i na onu već pomenutu gledanost i popularnost, uprkos listom negativnim kritikama, koje su ga ocenile kao „nazadno“ kopiranje Zapada i propagiranje nekih, našem mladom socijalističkom društvu, „neprimerenih“ vrednosti. No, ton svemu tome davala je, ništa manje „glede“ tih vrednosti, uglavnom džez-pop muzika po kojoj će, više od svega drugog, ovaj film temeljno uticati na našu kulturu. Pa i rokenrol.
I, kad je već o toj muzici reč, treba napomenuti da je „čisto“ filmsku (ono što se kao „fon“ provlači kroz njegov igrani deo), muziku komponovao već tada ugledni Bojan Adamič, dok je gotovo sve songove i pesme s kojima će ovaj film postati najvažniji deo naše kulturne baštine u toj sferi, komponovao tada ništa manje popularni Darko Kraljić. Godinu dana nakon premijere, pošto PGP RTB očito za to nije imao sluha, pojaviće se mala Extanding Play (EP) ploča sa četiri pesme koje u filmu peva tada mladi glumac Vlastimir Đuza Stojiljković (koji će i time, između ostalog, biti lansiran u našu glumačko-pevačku elitu). Na toj ploči, naći će se i neki od najvećih hitova naše popularne muzike svih vremena, kao što je naslovna pesma, ali i „Devojko mala“ (koja će potom doživeti na desetine verzija i postati neizbežan deo repertoara svakog iole ozbiljnijeg kafanskog orkestra); a tu je i „Sonja“, pesma posvećena istoimenoj devojci (koju igra Beba Lončar), koju ne treba „brkati“ sa popularnom romansom istog imena. Najzad, na ploči se nalazi i šestominutna (što je takođe za to vreme kuriozitet) verzija pesme čudnog naziva „Kli kla klo klap“, mambo numera, urađena kao i sve u ovom filmu u džez maniru.
U filmu se, kao „gosti“ na koncertu za čiju se organizaciju njegovi akteri kroz celu priču bore, pojavljuju i tada mlade zvezde jugoslovenske zabavne muzike Lola Novaković i Gabi Novak, a kao posebna atrakcija i tad već evropski slavni Ivo Robić.
Ono što, međutim, nikako ne smemo propustiti da istaknemo je Vokalni kvartet Predraga Ivanovića, čiji muzičari prate sve izvođače, ali se i samostalno pojavljuju sa svojim pesmama; filmu prikladnom numerom „Rekom“ i, ako je dozvoljeno da ocenim, jednom od najkvalitetnijih pesama jugoslovenske pop i rok muzike svih vremena „Pod sjajem zvezda“. Ove dve pesme, uz još dve, pojaviće se 1961. godine na prvoj, takođe EP ploči ovog vokalnog kvarteta, u izdanju PGP-a, a ja ću ih, treba li to naglašavati, nalaziti decenijama kasnije na buvljacima i berzama ploča, tek tada shvatajući njihov kvalitet i muzičku vrednost. Da bi se PGP RTB tek 18 godina kasnije (1978.) (op)setio da izda LP ploču Vokalnog kvarteta Predraga Ivanovića, naravno pod naslovom „Pod sjajem zvezda“, u vreme kad ova grupa više i nije postojala, prethodno od svih ozbiljnih kritičara (čak i svetskih) ocenjivana kao originalna i vrhunska džez-atrakcija. Pa se, za divno čudo, taj album našao i među 100 najboljih jugoslovenskih albuma rok i pop muzike, u istoimenoj knjizi. Koliko je to (ili nije) doprinelo da nam dođe „iz dupeta u glavu“ da shvatimo koliko je ovaj film bio važan, da ne kažemo temeljac, naše popularne kulture, ne znam, tek „Ljubav i moda“ je bio film koji je, od strane jugoslovenske kinoteke, među prvima digitalno rekonstruisan, pa, stekavši kultni status, u međuvremenu i više puta prikazivan na televiziji, a 2017. doživeo i svoju mjuzikl-verziju u Teatru „Madlenijanum“.
I ako sam, uvek iznova fasciniran kvalitetom muzike koja i danas zvuči fenomenalno, uspeo da dočaram njegov značaj i svoju post-festum fascinaciju istim, da dodam da je, uprkos činjenici da ga je tadašnja kritika dočekala „na nož“, publika imala mnogo više sluha, a da je to bio i do tada najveći izvozni „posao“ jugoslovenske kinematografije. Jer, „prodat“ je svim istočno evropskim zemljama, u kojima je tih godina bio i najgledaniji, koliko samim svojim (već opisanim) kvalitetima, još više time što „iza gvozdene zavese“ publika nije imala prilike da vidi „slične“ američke i zapadno-evropske filmove. Pa su, legenda kaže, u Sovjetskom Savezu devojke u bioskop (i po više puta) odlazile sa skicen-blokovima, „skidajući“ sjajne modne kreacije kostimografkinje Božane Jovanović, koja će i sama narednih decenija postati jedna od najpoznatijih i najuspešnijih u toj oblasti.
Zanimljivo, osim svih mogućih teškoća i nepoznanica koje su pratile ovaj, za naše prilike pionirski „posao“ u svim filmskim elementima, njegovoj ekipi je najveću teškoću predstavljala činjenica da je u Beogradu tada bilo tek nekoliko desetina automobila. A pošto ga je trebalo predstaviti kao moderan evropski grad, poput antologijske vožnje vespom pored Narodne skupštine, bio je najveći problem „uhvatiti“ trenutak kada se na ulicama nalazi barem još nekoliko vozila. Da nam grad, što je neminovno vidljivo u nekim „noćnim“ uličnim scenama, ne bi izgledao avetinjski pust. Kao sada u vreme „policijskog“ časa.
A reditelj Ljubomir Radičević, koji je u TV Beograd radio tridesetak godina (između ostalog kao urednik filmske redakcije i igranog programa), koji je na filmu ostao upamćen i po Zlatnoj areni u Puli za scenario filma „Nije nego“, zauvek nas je napustio u martu 2020. godine, već u poodmaklim (93) godinama. Pa stoga i nije bio u stanju da prisustvuje već pomenutim (naknadnim) premijerama njegovog šest decenija starog prvenca (i jedinca) kojim će zauvek „zlatnim slovima“ biti upisan u istoriju jugoslovenske i srpske kinematografije. Ali i popularne muzike.
