Jeff Buckley – utonuo u Misisipi i večnost
Da je poživeo duže, bio bi bar na istom nivou kao Leonard Cohen, Bob Dylan, Joni Mitchell, Carole King. Ovako ostaje jedno od najvećih imena, ali i jedna od najvećih enigmi na svetskoj sceni.
A u svojoj generaciji on je bio najupečatljiviji muzičar, tekstopisac, scenski izvođač, priznat i prepoznat od publike, kritike i kolega muzičara.
Svoj život završava utapanjem u reci Misisipi u Memfisu, mestu gde je rođen 31 godinu ranije 1966. godine. Celog veka ga je proganjala očeva slava (Tim Backley je jedan od najvećih američkih muzičara folk, džeza, kantautor koji je umro od predoziranja 1975. kada je Jeff imao samo 9 godina). Njih dvojica nikada nisu živeli zajedno, nisu imali taj odnos otac-sin i verovatno su se videli samo jednom u životu. Odrastao u porodici sa očuhom, Jeff se posvećuje muzici i na sreću uspeva da to unutrašnje previranje pretoči u bezvremene pesme.
Prvi EP “The Trash Can Tape” iz 1993. je izvanredno izdanje sa samo šest pesama. Uključuje i obrade „Madame George” Van Morrisona i „Aleluja” Leonarda Cohena. Kuriozitet u vezi pesme „Aleluja” je da je Jeff napravio obradu, ali ne na osnovu originala Leonarda Cohena, već je obradio verziju John Calea (Velvet Underground), koji je bio producent albuma Leonarda Cohena „Various position” iz 1984. na kojoj se našla „Aleluja”. Otkako je ovo izdanje Jeff Buckleya ugledalo svetlo dana, „Aleluja” je stekla afirmaciju na svetskom nivou i postala jedna od najobrađenijih, najslušanijih i najomiljenijih pesama, a po oceni kritičara i muzičara, Jeffova obrada je najautentičnija.
Prvi i poslednji album “Grace” iz 1994. sastavljen je od 10 nebeskih tema. Po mnogima jedno remek delo neopisive lepote, atmosfere, emocija, tekstova punih bola, možda najkompletniji album u zadnjih 30 godina. Ovaj album ga ustoličava kao najvećeg umetnika tog perioda, a “Rolling Stones”, najuticajniji svetski muzički magazin, vrednuje ga kao jednog od 500 najvećih albuma svih vremena… a unutar kolekcije priča, vizuelnih slika, pejzaža, glasa i gitara koje vrište, plaču, smeju se, stvarajući tornado koji će vas, poput Aikida, ili izbaciti ili uvući, postajući jedno sa slušaocem. Epohalno delo.
Njegova muzika i tekstovi dodiruju neka intimna mesta kao niko drugi. Jeff postaje neverovatno uticajan. Tekstovi su posebna priča, puni bola, ljubavi, nedostižnih i nedostupnih stvari. Teško će se naći neko sa ovakvim senzibilitetom, što se i dokazalo poslednjih 25 godina, nema ni približno nečeg sličnog posle njegove smrti.
Godine 1998. posthumno je objavljen album „Sketches for my sweetheart the drunk” sa 21-om kompozicijom. Većina njih su demo, nedovršene, ali i kao takve su neverovatne.
Godine 2000. objavljen je live album „Mistery white boy”, a 2006. izašla je „You and I” koja je sastavljena od obrada pesama u njegovom izvođenju. U periodu 1994-1997. Jeff se zabavlja sa Elizabeth Fraser (legendarnom pevačicom Cocteau Twins i This Mortal Coil), tokom čega objavljuju prelepu ljubavnu pesmu „All flowers in time bend towards the sun”.
I opet šteta, neverovatna šteta što je umro na samom početku karijere, ko zna šta bi uradio do danas. Da nije bio Jeff Buckley, ne bi ih bilo, ili barem ne u ovom formatu: Coldplay, Muse, Radiohead, Lane Del Rey…
Ne bi bilo ni Sonija, momka iz Skoplja sa gitarom koji je odlično, prosto neverovatno kopirao Džefa. Da ga nisam video uživo kako peva i svira (fizički nisu slični), pomislio bih da je on originalni Jeff. Sprijateljili smo se, obojica smo najviše voleli Jeffovu “Lover, you should’ve come over”. Svi smo mi imali neke nepodnošljive dane natopljene bolom u srcu, krivnjom, ljubavlju i očajem, svi smo imali suzu koja zauvek visi u našoj duši. Kod Sonija je to bila jedna Snežana. Soni nije mogao da izdrži bez nje i otišao je u beli svet da napravi karijeru, da je zaboravi, što dalje… i ostao tamo negde.
Mnogo godina kasnije video sam ga na ulici kao uličnog svirača u Antwerpenu, gradu dijamanata. Sedeo je na glavnoj ulici sa gitarom, pojačalom i ćilimom, raspuštene brade i već sede kose. Svirao je Dylana i njegovu “Like a rolling stone“. Oko njega nije bilo nikoga. Prišao sam mu i rekao: “Soni, brate, jesi to ti?” Pogledao me, ili me nije prepoznao, ili nije hteo da me prepozna, ili to nije bio on. Odgovorio mi je na engleskom „Izvinite, ne razumem vas“, povukao glavu u stranu, a suze su mu navrle na oči. Nastavio sam da hodam, i samo što sam prešao nekoliko koraka on je počeo da svira ” Lover, you should’ve come over ” u onom neverovatnom izvođenju koju je samo Soni mogao da uradi. Nisam se okrenuo, nastavio sam. Ostavio sam Sonija, koji verovatno još nije ostavio svoju prošlost iako je otišao tamo negde daleko.
