Kakve veze imaju Mungo Jerry i Cactus

19.09.2023.
Rockomotiva

Bio je negde početak sedamdesetih, a svetom je drmala posve originalna grupa Mungo Jerry i, pojavivši se, što bi danas rekli „pravo niotkuda“, zaposela vrhove svih top-lista mega hitom „In The Summertime“, koji je i kod nas bio više nego popularan, doživevši i ovde čak nekoliko prepeva. Tu singl-ploču doneo mi je odmah pošto se pojavila, moj drugar i komšija, kasnije i kum Žika iz Švedske i ona je, iako baš i nije bila najzgodnija za đuskanje, dugo bila nezaobilazna na svim žurkama, kao i u diskotekama u kojima sam u to vreme, kao klinac, povremeno radio. A kao sa fabričke trake, potom, ređali su se i njihovi sledeći hitovi: „Baby Jump“, „Lady Rose“ i drugi, koji ipak, nikad nisu dostigli slavu onog prvenca, a koje je od tada pa nadalje zagrebački „Jugoton“ redovno izdavao na svojim singl-pločama. Pa smo tako i mi ovde imali sasvim solidan uvid u njihov opus.

Piše: Duško Antonić

Tih godina retko su nas pohodile svetske zvezde baš na vrhuncu popularnosti, pa je otud i vest da u Beograd dolazi grupa Mungo Jerry, primljena gotovo s nevericom. U skladu sa njihovom svetskom popularnošću i karte za koncert u Hali sportova na Novom Beogradu bile su prilično skupe za naše tadašnje prilike. Ali, ne dešava se svaki dan da ti u goste dođe neko sa vrhova svetskih top-lista, pa smo se tako među srećnicima koji su već prvih dana kupili to dragoceno parče papira, našli i moj drug Ivac i ja.

Čini mi se, ili sam u skladu sa njihovom najpoznatijom pesmom uobrazio da je bilo leto, tek Hala sportova je bila prepuna, od tribina do partera u čijoj je sredini, kao bokserski ring, bila smeštena bina sa instrumentima, među kojima je na njenoj ivici dominirao klavir – pijanino, tako bitan za zvuk ove grupe, ali i za njen ritam. Jer, Mango-Džerijevci, što smo naravno svi znali i prepričavali kao, što bi danas rekli, urbanu legendu, nisu imali bubnjara niti uobičajenu ritam sekciju, svirali su akustične instrumente, a ritam je sem klavira davala i nekakva rebrasta „daska za pranje veša“, što je celoj priči o njima dodavalo još više pikanterije i egzotike.

Iako sam se ponešto u to vreme već razumevao i u ozvučenja, o tome kako će za tako veliki koncert ozvučiti u osnovi akustičarsku i posve neobičnu grupu nisam razmišljao. Nisam čak na početku koncerta ni primetio da „tu nešto nije u redu“, niti smo mi ovde i imali mogućnosti da to s bilo čime uporedimo, tek koncert je počeo, po meni odlično, i publika je bila dobro raspoložena, prateći svaku od pesama horski i sa ovacijama.

Negde posle dvadesetak minuta krenuli su da sviraju „Baby Jump“, jednu od njihovih najritmičnijih stvari, u kojoj je klavir posebno dolazio do izražaja i odmah sa prvim taktovima digli su publiku na noge… da bi negde na polovini te pesme odjednom počeli da ruše mikrofone i ozvučenje, a kao delirijum koji je u istom takvom raspoloženju pratila i publika, sa bine je na kraju u parter srušen i pijanino.

Znajući, kao dobro utvrđenu lekciju, da članovi grupe Who, pa i neki drugi, na koncertima u zanosu lome instrumente, mislili smo da „to tako treba“, nemajući vremena da razmišljamo i o tome da koncert traje tek dvadeset minuta i da ga treba nastaviti. Ali, to već nije bio naš problem i mi smo, Ivac i ja, kao i cela sala od sedam-osam hiljada ljudi, taj čin propratili egzaltirano, skačući, aplaudirajući i mašući, već ko je čime imao, isprativši muzičare koji su otišli negde što tada nismo znali da se zove „back stage“. Ogromnim aplauzom, za do tada neviđeni show, nastavili smo da ih, kao na bis (iako bisu još nije bilo vreme), dozivamo da se vrate još narednih desetak minuta, ali kada se svetlo u sali upalilo i publika polako počela da izlazi, a i aplauzi da jenjavaju, u neverici smo zaključili da je gotovo, a da nam nije bilo jasno ni zašto ni kako je to moguće.

U to vreme od Hale sportova do Zvezdare trebalo je presedati nekoliko puta. A kako je masa bila ogromna, u autobus nismo ni pomišljali da uđemo i tako smo se, nogu pred nogu, potišteni i bez reči, dovukli negde do Brankovog mosta i seli u Sedmicu.

Kući smo stigli već negde oko deset, zatičući ostatak društva kako sa gitarom sedi na mojoj ogradi i dok smo im se još približavali, ne stigavši ništa da kažemo, a oni još nisu ukapirali da naš rani dolazak podrazumeva loše vesti u vezi sa koncertom, neko nije mogao da dočeka i doviknuo nam je:

Dobili smo Cactus!

Ja sam se tek tada setio onoga što sam u pretkoncertnoj euforiji potpuno smetnuo s uma, da sam poslao kupon “Studiju Be” za nagradnu igru u kojoj se dodeljivao prvi album istoimene grupe, koju su osnovali „neki“ bivši članovi benda Vanila Fudge – koliko sam o njima tada znao.

S pomešanim osećanjima, iz prethodnog razočaranja nekako nisam mogao ni previše da se radujem, kao što inače sigurno bih, i ta mi je nagrada i ta ploča nekako celog života ostala kao „utešna“ u odnosu na koncert grupe Mungo Jerry. Na koji će me potom uvek asocirati. Kasnije ću saznati da je aranžman za gostovanje te tada popularne grupe podrazumevao da oni dođu samo sa instrumentima, a da im neka naša agencija (ako se to tada tako zvalo) obezbedi klavir i razglas. I tu nešto nije bilo u redu, i po njima nije bilo dovoljno kvalitetno. I nije se dobro čulo – što ih je „iznerviralo“. Pa su uradili to što su uradili, da se osvete organizatorima, ne razmišljajući mnogo o publici, kojoj su se potom više puta preko štampe izvinjavali. Da bih tek decenijama kasnije od Pece Popovića čuo da su se veče pre toga „ubili“ od rakije u njegovoj kući, što svakako nije bilo bez uticaja na konačni epilog.

Ja im, nešto, u godinama koje su sledile, nisam mnogo zamerao, nastavljajući da volim pesme koje sam i do tada voleo, i često o tom koncertu pričajući kao o kuriozitetu. Koji je vremenom poprimio gotovo mitske razmere, pa i dan-danas mislim da, iako je bio kratak, nije bio tako loš i žao mi je samo što tu sjajnu i nadasve originalnu grupu nikad nisam video u pravom izdanju.

A, poučen prethodnim iskustvima sa nekim drugim pločama strpljivo sam sačekao mesec dana da mi iz Engleske (na moje ime od “Studija Be” naručen) stigne Cactus. Koji će me potom odvesti u neke drukčije vode ritma i bluza i pretvoriti me u poklonika ove grupe, čiji mi je „No Need To Worry“, jedan od najomiljenijih bluzeva ikad (iako su sve pesme na ploči sjajne), baš kao i ceo njihov sledeći album „One Way Or Another“ i istoimena pesma. Čak i kasniji rad ritam-sekcije Cactus-a (Tim Bogart i Carmine Appice) sa Džef Bekom, i neke druge ploče pojedinih članova ove grupe, pratio sam i voleo, a da me je sve to, iako muzički nikakve veze jedno s drugim nema, uvek podsećalo na onaj koncert i toj nekoj, nazovi sudbinskoj, povezanosti davalo dodatni lični i emotivni pečat.

Tagovi: ,

Starinarnica

© Copyright 2015 - 2024 Rockomotiva webzine, Sva prava zadržana | Izrada web sajta: ATEC Technologies
Scroll