Queensrÿche: „The Warning” (1984) – uznemirujuća svemirska opera

Ove subote (11. april) na Novoj Zappa Barci prvi put pred srpskom publikom nastupiće Džef Tejt (Geoff Tate), jedan od najboljih metal i rock vokala svih vremena, dugogodišnji frontmen benda Queensrÿche. Ne samo to, povodom jubileja izvešće ceo legendarni album „Operation: Mindcrime” koji se već decenijama s razlogom ceni i voli kao jedinstveno konceptualno muzičko remek-delo. U susret koncertu, podsetićemo se ili (vam) možda prvi put otkriti zašto je važno, simbolično i tako aktuelno 2026. u Srbiji (i svetu) slušati distopijsku trilogiju Queensrÿche-a, krunisanu upravo spomenutom pločom. (Istina, ovo bi veoma lako moglo biti retoričko pitanje, dopunjeno sa: naravno, pored činjenice da se radi o vrhunskoj muzici.) Šta ih je izdvojilo u žestokoj konkurenciji kolega tokom nezapamćeno plodne dekade, koje su tematske preokupacije njihovog ranog (magnum) opusa, čega se čovečanstvo najviše plašilo osamdesetih – a koji su se strahovi obistinili, pa ih uveliko živimo danas?

Odmah je bilo jasno da petočlana ekipa ima drugačije namere i veću volju za eksperimentisanjem. Kako je primetila ekipa portala „Dig me out” u svom autorskom tekstu, sama geografska činjenica da su pripadali teritoriji Sijetla umesto Los Anđelesa ili Njujorka pružila im je potrebnu izolovanost od trendova i kalupa, a opet dovoljnu širinu da budu čudni. Majkl Vilton i Kris DeGarmo su bili gitarski dvojac kalibra početnih najvećih uzora, Maiden-a (Smit – Marej) i Priest-a (Tipton – Dauning). Edi Džekson (bas) i Skot Rokenfild (bubnjevi) činili su ubojitu ritam-sekciju. I, naravno, Džef Tejt, čovek koji je u najboljim danima mogao bez imalo treme da izađe na megdan Dikinsonu, Halfordu, Diu, pa čak ih i nadjača. Svi oni bi, možda, da su se našli negde drugde bili zavrbovani od već poznatih i profilisanih grupa, utopivši se u postojeći kalup. Zapaženi, cenjeni, ali ne i jedinstveni, pogotovo ne revolucionarni. Tek zajedno, međutim, stvorili su magiju čije je dejstvo trajalo punu deceniju, otprilike do proboja još jednog velikog izuma iz Sijetla – grandža na internacionalnu scenu i samim tim promene struje.

Queensrÿche je, bilo kako bilo, ostao retka zverka i pravo uživanje za muzičke sladokusce, barem ako govorimo o zlatnim godinama njihove diskografije, a budimo iskreni, svaki bend ih ima. U ovom slučaju to je period od osnivanja do komercijalno najuspešnijeg izdanja „Empire” (1990), nakon čega sledi lagani sunovrat. Ipak, za potrebe trodelnog temata pred vama fokusiraćemo se na prva tri albuma (ne računajući EP koji im je prethodio, iako takođe izvrstan). Razlog je jasna, od početka prisutna težnja ka unutrašnjoj logici, povezanosti i konceptualnosti opusa, te vidljiva preokupiranost određenim fenomenima koja je odmah obojila njihovo stvaralaštvo, razvijala se i napredovala, ostajući zadivljujuća, katkad začuđujuća i, najviše od svega, bolno relevantna.

Osamdesete je u popularnoj kulturi generalno karakterisao nesvakidašnji, kontradiktoran odnos prema procvatu i nikad bržem usponu tehnologije: optimizam je poput zlog blizanca u stopu pratio panični strah, egzistencijalna strepnja pojačavana društveno-političkim tenzijama. Upravo ta višestruka paranoja, jeza koju je podgrevala izvesnost dehumanizacije digitalnim/robotskim, spojena sa gorućim pitanjima represije, diktature, kontrole i manipulacije kojima se može odupreti jedino pobunom, ustankom, revolucijom, čine središte QR kataloga iz tog vremena, predočeno u rasponu od vremenski neodređenog (epskog) do savremenog (nažalost, i svevremenog) konteksta.

Počnimo od njihovog prvog studijskog albuma „The Warning”, objavljenog u septembru 1984. (slučajnost ili sudbina?). Sadrži devet pesama čiji je konačni redosled diskografska kuća „EMI” pretumbala krišom i bez odobrenja članova benda, potiskujući u sredinu numeru „NM 156”, a u prvi plan stavljajući naslovnu. Rešenje je očekivano iznerviralo autore, ali se na kraju pokazalo prilično dobrim, budući da je konvencionalniji hevi metal start materijal učinio „svarljivijim” za ono doba, a eksperimentalni/prog zvuk (čijim se pionirima QR smatraju), dolazeći negde pri sredini, kako ploča odmiče, ostavlja još snažniji utisak. I bez toga, bilo je više pokazatelja da su neobični, autentični i ne (sasvim) kao bilo ko drugi od savremenika.

Pre svega, zašto sam u naslovu okarakterisala ovaj album kao „svemirsku operu”? Razlog je atmosfera izmeštenosti, negde u dalekoj galaksiji i na još uvek očiglednom tragu probojnog singla „Queen of the Reich”. Ima tu „Ratova zvezda”, „Pobesnelog Maksa” i „Hronika Dine” na jednoj, a Konana, Crvene Sonje i ostalih „mačevi i heroji” fantazija sa druge strane; ima društvene osvešćenosti i futurističkih preokupacija toliko karakterističnih za osamdesete, ali i postapokaliptičnih vizija i arhetipskih slika; naučne koliko i epske fantastike. U načelu se uzima da je album delimično inspirisan Orvelovim najpoznatijim romanom, ali jasno je da pored toga postoji obilje žanrovski već poznate ikonografije. Ipak, QR su i u njeno korišćenje uneli nešto lično, promišljajuće i preispitivačko: lagano, u kontinuitetu strpljivo građenu atmosferu, tako upečatljivu zahvaljujući prirodnom saglasju instrumentalne i vokalne virtuoznosti, te mračnih tonova kao pečata vremena. Producent Džejms Gatri i kompozitor Majkl Kejmen, prethodno saradnici Pink Floyda i to upravo na albumu „The Wall” ostavili su više nego primetan trag, a ploča je, baveći se pretežno slutnjom promene iza apokalipse i prirodom tog prelaska, bila istinski prekretnička za sam bend.

U slušanje nas bez mogućnosti izvrdavanja, naprečac uvlači a capella uvod naslovne numere, ujedno lajtmotivska reč kao odjek što pogađa pravo u srž: „Warning”. Čisto muzički gledano, ova pesma je pravi hevi standard, direktan, siguran, više nego ubedljiv početak. Na značenjskom nivou, to upozorenje se ucrtava, odjekuje, opseda nas, a prvi stih postavlja (zapamtite ovo za ostatak feljtona) motiv (pri)sećanja, tako značajan za ovu i ploče koje dolaze. Upravo su sećanje i viđenje, ili njihovo odsustvo (I remember I was asking why, and someday you said I’d know), presudni za realizaciju i ishod borbe (All these years of fighting hard). Pred nama je opomena neosvešćenom čovečanstvu, izneta najpre iz ličnog ugla (prve dve strofe), pa iz perspektive kolektiva (druge dve) i to možda predstavnika najugroženijih, iako nekada najoptimističnijih (dete, odnosno, radnik). Krah koji se predviđa postaje izvesniji još jednom, ako smo nepažljivi lako neprimećenom, promenom izvora naracije od posmatrača do samog proroka, nakon što se od sjajne poetske slike: The child of centuries, forgotten in time, you talk in circles of rhyme; Seer of places, future and past, the warning you gave us is surely our last, pređe na personalizaciju: The blind will stay, not choosing to die, not believing the visions I’ve seen.

Sledi „En Force”, sa još jednim efektnim uvodom (ovoga puta zlokobna, odbrojavajuća zvona) i sasvim u stilu Maiden-a. Primena overdubbing-a, odnosno, dodatnog nasnimavanja vokala pruža slojevitost i kompleksnost, dok promišljeno fraziranje otpevanog ili instrumentalno odlaganje dodatno ističu beznađe iz teksta (The blackness surrounding the border of hope, we’re alone ili: The dying remains of a world gone insane, we are near… the end). Ovo je pesma o uzbuni i pripravnosti dugo potčinjenih, ali na neki način i spoznaji koliko je sve otišlo daleko, ujedno numera koja najviše korespondira sa vizuelnim rešenjem omota ploče (Light tracers follow me farther) i imenovanjem tlačitelja (Enforcer – master of nations revealed, enforcer – the beams from his soul you will feel). Nadovezujući se na prethodnu, odaje utisak buđenja očajnika koji nisu na vreme uvideli stepen vlastite potčinjenosti (We plead for the signs, give us a second chance). No, završna deonica obeležena stišavanjem zvuči kao odvojena kompozija, melodija bledi, gubi se – sugerišući predaju (Enforcer’s taking hold of us… all…).

„Deliverance” u sličnom maniru i još više nalikujući na nešto što bi snimili, recimo, Judas priest (nipošto loše), predstavlja varijaciju teme Sudnjeg dana i vapaj za nekakvom mesijanskom figurom, čas koketirajući sa asocijacijama na Isusa (One day a king will rise with the sun, the moon, and the stars, and you are he and you must die, to be born again, come again, once more be again, the king), koje u muzičkom smislu ilustruje sjajno ubrzavanje ritma. Ono što dolazi je izuzetna balada „No Sanctuary”, omiljena stvar Stiva Harisa tokom turneje koju su QR delili sa Maidenima. Potpuno razumljivo, jer, reč je o divno razvijanoj kompoziciji, praćenoj izvanredno efektnim slikama (You’re in a mystic space, can’t you feel the force embrace, the chill of the wind as it names you) koje saosećajno i toplo dočarava Tejtov glas, a tu su i prikladni zvučni efekti dubine i udaljavanja, baš kao u stihovima. Stupanj koji je na redu predstavlja razočaranje (Now you cry – give me sanctuary, you scream but no one listens. Again you cry – give me sanctuary, until the end I’ll fight and die, to be free), praćeno uprkos svemu neugašenom potrebom za slobodom. Naročito je zanimljivo isticanje gubitka moći tradicionalnih, arhaičnih metoda odbrane: You feel lost in time, you’ve got no words to rhyme, no more charms, no more spells to protect you, čime se isključuje nekakav deus ex machina momenat izbavljenja.

A onda, pesma koja je bila izbor benda za otvaranje albuma, ali se izdavač nije složio – „NM 156”. Ovde u punom sjaju vidimo i orvelovsku inspiraciju i nagoveštaj svega što će QR postati, dok nam se prenose užas i strah, povezuju mehanika i opresija. Ova numera je u svakom pogledu iskorak (zvuk, tema, vreme), nabijena tenzijom koju pojačavaju elektronski efekti i naizmenično prisustvo robotizovanih, iskrivljenih i, nasuprot njima, ljudskih, a ipak nekako zauzdanih i na posebnim mestima automatizovanih glasova. Nezaboravan uvod kroz sentence Machines have no conscience, razvija se u dijalog sa nečim što bi danas prepoznali kao veštačku inteligenciju, pri čemu čovek postepeno biva zarobljen unutar mehanizovanog, strogo usmeravanog „uma” (Erratic surveys, free thinking not alowed – my hands shake, but my push buttons silence the outside crowd) i njegove opservacije se nadmeću sa nepromenjenim, kategoričnim iskazima mašine (One world government has outlawed war among nations, now social control requires population termination), panično skliznuvši u potpunu dehumanizaciju (Illicit function, I fail this conscious madness, I man machine imperfection), svedenost na broj. Ne liči ni na jednu sa albuma, zbog čega deluje kao upad, a opet uspostavlja sklad sa celinom.

U vremenu kada veštačka inteligencija piše poeziju, naučne radove i stvara filmove, a ljudi se umesto sa psihijatrom ili rečnikom konsultuju sa Chat GPT-jem, zaljubljuju u avatare i prestaju da se snalaze u realnosti, refren zvuči više nego alarmantno:

Have we come too far to turn around,
Does emotion hold the key?
Is logic just a synonym fr this savagery,
Disguised in forgoten lost memory?

Ako bismo morali da biramo dragulj albuma, izbor bi pao na „Take Hold Of The Fame”. Za promenu, ovo je istinska himna, poziv na buđenje, podstrek i nadu. Divan uvod i tempo odvijanja dodatno pojačavaju himničnost, naboj, refrenski eho i horsko naglašavanje pojedinih naročito snažnih reči, uz činjenicu da je ubedljiv vokalni vrhunac albuma. Iako je i dalje prisutna konstatacija neznanja – čovek je uvek u zabludi, nešto se od njega tendenciozno sklanja i krije, ipak je tu i optimizam uz motiv baklje/svetlosti – tako neodoljiv, podsticajan, zanosan. Između too late to save a dream that’s growing cold i ohrabrujućih, mada ne naredbodavnih ride, reach, see i back – naglašavanih koliko i take hold, ne gubi se iz vida to svetlo na kraju tunela, generacijska težnja, ali i žudnja, za promenom koja, eto, može i mora da se realizuje, sad ili nikad. Zaista verujem, kao i čitave protekle godine, da nam je svima potrebnija nego ikad poruka iz refrena, pa ću je baš iz tog razloga ostaviti za kraj teksta.

„Before the Storm” i „Child of Fire” su primeri vraćanja tradicionalnijem, pomalo tipičnom hevi zvuku. Prva nas stavlja u stanje borbene pripravnosti, sa nekim izuzetno simptomatičnim i primenljivim slikama olako dozvoljenog korozivnog uzurpiranja (So we’ve let this hapen all along believing what’s been said) i, kao u prvoj pesmi sa albuma, naslovnog odjeka koji se multiplikuje, raste, urezuje u svest poput mantre… Druga pesma se dvosmisleno postavlja prema mesijanskoj figuri, mogućem anđelu osvete koji je prizvan čitavim katalogom epskih/mitoloških predstava, ali i osporen od strane proroka/vizionara.

Za kraj je ostavljeno istinski veličanstveno, blizu deset minuta dugo delo „Roads to Madness”, nastalo iz Tejtovog iskustva sa mentalnom bolešću i zaista izrazito potresno dočarano. Uprkos prizvuku Pink Floyda (Kejmenov dodir), ono je i dalje veoma lično, autentično, obeleženo promenama tempa – često drastičnim – koje prati umnožavanje pozadinskih glasova i dramatizovanje solo deonica. Mada kontempativnija i naizgled potpuno odvojena od ostatka ploče, ipak nije bez kopči sa prethodnim, samo što se ipak pokazuje kao povratak u sebe, kakvom god ishodištu, kad je već svaka odstupnica (pretpostavimo) ukinuta: Electric might poses fright inside me, seeing light at the end of sight reminds me – I’ve passed away…

Da rezimiramo: stilom i zvukom negde između futurističkog i epskog (neodređeni prostor i vreme) predočene su teme (post)apokalipse, ustanka (ne još direktno revolucije), mentalnog zdravlja (posledica strepnje) i straha od diktature mašina, uz stavljanje u središte figura zlog vođe, neshvaćenog proroka i izabranog heroja kroz čije se percipiranje uvodi i problematika obuzetosti, kontrole, upravljanja svešću masa. Ton koji ih prati postignut je zahvaljujući horskim refrenima, naglašenoj empatičnosti vokala kadrog da prelazi u različite uloge, kao i psihologičnosti u nijansama koju Tejt izražava drugačije nego npr. Brus Dikinson (takođe poznat po teatarskoj izražajnosti). Sve je ovde grandizono, puno patosa (ne i patetike), povišenog energetskog i emcionalnog naboja. Mada sveprisutna i jaka, strepnja je nekako manje izolovana i samim tim manje zastrašujuća nego na sledećoj ploči, usled čega preovladavaju element vatre i simboli munje ili grmljavine, spram dolazećeg leda, kristalnog, oštrog i hladnog zvuka – ali, o tome u narednom tekstu. Dotle, evo ohrabrujućih i, zaista, preko potrebnih stihova koje sam ranije spomenula, iz fantastične „Take Hold Of The Flame”:

Throw down the chains of oppression that bind you
With the air of freedom the flame grows bright.
We are the strong, the youth united,
We are one, we are children of the light!

Geoff Tate donosi „Operation: Mindcrime – The Final Chapter“ u Zappa Barku

Tagovi: Queensrÿche, The Warning