45 godina kasnije: Alvin Lee – RX5
Jednostavno, neka muzika mora se slušati glasno. Po mogućstvu na što kvalitetnijem uređaju, ali to nije primarno, u krajnjem slučaju. Jedinstvena lepota rifova, prefinjenog gitarskog soliranja, fantastičnog ritma i, ako ništa drugo, čistog i zvonkog vokala, kao da se preliva sa vinila RX5, sjajnog gitariste Alvina Lija. Na žalost, on nije fizički, sa nama, već 13 godina (preminuo je 6. marta 2013.), ali tragovi koje nije zametnuo u muzičkom smislu vode ka jednoj izuzetnoj gitarskoj veličini
Rođen kao Graham Anthony Barnes, jedan od utemeljivača benda Ten Years After, između ostalog ostao je upamćen i sa živog nastupa na znamenitom i neponovljivom, Vudstook festivalu. Njegova izvedba sa bendom I’m going home, uz čuveno jutarnje izvođenje američke himne na gitari svakako najboljeg gitariste koji je ikada hodao ovom planetom, Jimija Hendriksa, zacementirana je u povesti rokenrola u prošlom stoleću.
Ove godine se navršava punih 45 godina od objavljivanja solo albuma Alvina Lija naziva RX5. Ovo muzičko ostvarenje je i te kako bitno, ne samo za pomenutog gitaristu, nego i sveukupni rokenrol. Izuzetna živost, na granici nepatvorene agresije, odiše nekakvim slobodarskim trzajima, ritam kao da se preklapa sa zvezdanim nebom, a gromki, nepretenciozni i nezamorni vokal, kao da nosi reči na vetru. Kompaktnost svih muzičara koji su nastupili na albumu je evidentna na prvo slušanje, od prve numere na albumu pa sve do poslednjeg utihnutog tona, nosi jednu skupnu i fino oblikovanu notu.
Album otvara gotovo do perfekcije dovedena snažna rokenrol tema Hang On. Kao da ste u središtu samog olujnog zapisa. Držeći se za samoga sebe, kao da lutate kroz peščane dine. Svaki vaš korak je samo još jedna kretnja planete kroz vremensku kapsulu. Ritam od prvog takta, do poslednjeg utihnutog vokala, ne da mira vlastitom zanosu. Odlična tema koju je napisao Stiven Guld, ritam gitarista na albumu i prateći vokal.
Zatim sledi Lady Luck, simpatičnog ritma, umerenog zanosa, kao da valja talase ispred slušaoca, ali to surfovanje svakako vuče korene i iz kantri muzike, koja kao da strpljivo čeka opušteno i sakriveno u nekom ćošku. Ne mogu se oteti utisku kaubojske atmosfere u nekom zadimljenom salonu u pretprošlom stoleću.
Cant Stop je sledeći song umereno tihog ritma i dubokog solo zapisa gitare. Jednostavno, mladić gde god se nalazio i u kojoj god prilici bio, ne može prestati voleti svoju dragu. Noseći je u srcu, ona postaje deo njega i to traje. Ljubav, kao neizlečiva tema svakog romantika, nikada se neće iscrpeti kao motiv u bilo kojoj oblasti umetnosti. Najmanje u rokenrolu.
Wrong Side of the Law, tipična rokenrol tema osamdesetih godina. Umeren ritam koji drži pažnju i strpljivo gradi sećanja.
Numera koja zatvara prvu stranu albuma je čuvena pesma koju je izvodila Tina Turner Nutbush City Limits, koju je napisao njen tadašnji suprug, takođe čuveni muzičar Ike Turner (pravog imena Izear Luster j.r.). Reč je o apsolutno klasičnoj rok pesmi. U skoro punih četiri minuta Alvin Li kao da žvaće sopstvenu gitaru, na njegov prepoznatljiv način. Vrlo dobro urađen domaći rad, sa napomenom da je Tina, ipak Tina, te da ni ovde ne manjka te živosti, da ne kažem lucidne agresivnosti.
Drugu stranu albuma otvara Rock n Roll Guitar Picker, prava plesna rokenrol stvar, koja govori o tome da je sam Alvin Li još od deteta želeo biti rokenrol gitarista i ništa drugo, gotovo autobiografska tema. Fascinantan ritam, odrađena u pravom, najboljem engleskom stilu rokenrola s kraja šezdesetih godina, odlično i produkcijski urađena.
Double Loser je sledeća brzopotezna pesma koja blista u okruženju gubitnika, što god radio loše prolazi, ali je ritam tu, taj nespokoj koji odoleva svim udarima, samo kroz pucketanje rokenrola može se razumeti. Kratka, trominutna tema koja ostavlja neizbrisiv miris i ukus u čulima svakog slušaoca.
Sledeća je Fool No More, odsečnog, ali umerenog ritma, kao da nudi otrežnjenje, barem na trenutak. Odlični vokali dolaze do izražaja u, inače, malo podužoj numeri.
Dangerous World je fino upakovana stvar, još jedna koju je uspešno odradio drugi gitarista benda Stiven Guld. Kao da bend raširenih krila poleće u nešto bržem ritmu, sasvim pevljiva, sa interesantnom solo deonicom u središnjem delu teme.
Zatim sledi High Times, koja i zatvara album, umerenog ritma sročena, u nepunih šest minuta muzike. Sasvim je dovoljno da Alvin Li opusti svoje prste, dok, ne žureći, cedi tonove kroz svoju gitaru, ne previše suptilno, ali oseća se ta brzina u solo deonici.
U četrdesetak minuta rokenrol muzike, Alvin Lee me je ubedio da on nije samo brzopotezni trzač po žicama gitare, da njegova brzina ni jednog trenutka nije udarac na kvalitet njegovog sviranja, da uzleti njegove gitare i čistoća njegovog vokala ni u jednom momentu nisu pretenciozni, ali da se u svih deset tema oseća kipuća energija i onaj pravi zanos zašto se i voli toliko rokenrol.
Stiv Guld na ritam gitari, Miki Fit na basu, Tom Kompot za bubnjevima, Kris Stejnton za klavijaturama i neprikosnoveni Alvin Li na gitari i prvim vokalima, uradili su jedan pitak i vredan album rokenrola koji opstaje u vremenu.
Na kraju moram nešto još podvući. Moj prijatelj iz jednog odličnog benda, sa pravom analizirajući savremenu rok scenu, na diskretan način me je prekorio zašto se vraćam u prošlost i pišem o izdanjima od pre pola veka. Odgovor je jednostavan, da nije bilo tih i takvih izdanja, teško da bi i sam razvojni put rokenrola bio ovakav. Sa svim svojim usponima i padovima, isti je ostao nosilac novih, savremenih težnji, buđenja i spremnosti da se i najluđi snovi ostvare, ako se izistinski žele. A žele se…
