Pola veka prođe: Parni Valjak – Dodjite na show!
Dobri bendovi se ne rađaju, to je izmišljotina, oni se stvaraju, postepeno, korak po korak, odlikuje ih istrajnost, menjanje tokom vremena i individualni kvalitet svakog člana koji vremenom ili dobija ili gubi na značaju. Uostalom, kao i u svakoj sferi umetnosti. Uz rad je neophodan i talenat, naravno i fortuna im ne sme okrenuti leđa…
Bez da se ulazi u nabrajanje godina postojanja, rada ili samo izdavanja nekog albuma, nesporno je da su sedamdesete godine rokenrola na ovim prostorima stoleća, koje je već odavno za nama, išli uzlaznom linijom od pustih plagijata do zaista respektabilne kreativnosti. Od tralala pesmica do numera koje svojom muzičko-tekstualnom vrednošću i scenskim izvođenjem klešu svoja imena u rokenrol planinama, a tipičan predstvnik je i bend Parni Valjak. Njima je, realno gledano, sa ove distance, neophodno bilo gotovo pola desetleća sviranja, nastupa i izdavanja kakvog takvog materijala, da bi zasijali tek nakon trećeg studijskog albuma Gradske priče. U međuvremenu, objavili su više singlova i dva albuma za koje mi je teško da se opredelim koji je lošiji. Reč je o prvom studijskom albumu Dodjite na show! i drugom Glavom kroz zid. Na oba bila je po jedna tema koja je zavređivala pažnju, ostalo, manje više, ne zaslužuje pomena.
Debi album Valjka Dodjite na show je tako koncepcijski složen da prati priču izmišljenog benda Ludi šeširdžija i jahači rumene kadulje. Pre tačno pola veka PGP RTB ga je pustio u promet. U nešto više od pola sata muzike Hus, Aki, Fuma, Pađen i Antonioli, kroz osam tematskih songova, predstavili su, te daleke 1976. godine, ono što su radili od osnivanja 1975, simpatičnu svirku i lako prepoznatljiv vokal. Sve ostalo bi se svelo samo na pokušaj.
Album otvara Dodjite na show, i predstavlja samo pozivnicu za ono što će se dešavati pet godina kasnije i ništa više. Oskudnog teksta, u kojem se svodi sve na tralala i pustu želju da se bude kao Bitlsi i Stounsi, u skoro šest minuta razvučene rokenrol svirke, pesma predstavlja samo naivnu nadu benda da uputu poziv na njihovu svirku, malo podseća na izvedbe benda Status Quo.
Sličice iz tramvaja su sledeća tema koja tvori pričicu iz svakodnevnog putovanja navedenim prevoznim sredstvom i zgoda u njemu. Iskreno sumnjam da se ova storija odvijala u zagrebačkim tramvajima, posebno zbog pominjanja Lepe Lukić. Onda možete misliti kakva se sve radnja odvija u ovom jednostavnom tekstu. U okruglo pet minuta muziciranja bend je svetlostnim godinama daleko od onoga što je kasnije radio.
foto: Hrvatska encikolepdija
Pjesma o starosti govori o strahovima mladog čoveka od starosti i prolaznosti vremena. A ono ide li ide… Ritmično malo drugačija nego prve dve, nudi i refren koji može proći, ali osim blago prelazne ocene, sve drugo je daleko. Inače, navedeni song i zatvara album nakon okruglo sedam minuta svirke, razvučenog sola koji na momente ima i etno prizvuk.
Drugu stranu albuma pokreće poluminutna instrumentalna tema Inge Jurice Pađena. Sledi okerska numera Mi smo rock and roll band, pristojnog aranžmana i izvođenja, ali veoma tankog teksta.
Treća na albumu je najčuvenija – Prevela me mala žednog preko vode. Simpatično prihvatljivog teksta, govoreći o neverstvu i razočarenju mlade osobe, odlično upakovana u kompletu sa sjajnim vokalima Akija Rahimovskog. Čak je i onaj kratki solo upućivao da bi bend itekako mogao da se razmahne u budućnosti. Definitivno najkvalitetnija na albumu.
Svim slomljenim srcima je još jedan Pađenov instrumental, u sedam minuta nežne muzike dala se nazreti kompaktnost benda u sviračkom smislu. Sasvim solidna.
Album zatvara tema Predstavi je kraj. Lagana poema koja opisuje zbivanja kada se spusti zavesa, odnosno kada se predstava iliti šou okonča, kada glumci, muzičari i ostali učesnici na sceni skinu svoje kostime, maske ili jednostavno privedu koncert kraju. Onda bivaju ono što zaista i jesu. Zaista, zavese, kad tada se spuste, a, kao i u životu, sve maske, pre ili posle, padnu sa lica…
Album je sniman u studiju RTV Novi Sad, u produkciji Jovana Adamova i Vedrana Božića. Snimci su sasvim korektno urađeni, ali su svakako veoma daleko, po kvalitetu produkcije koja bi se u današnje vreme radila, što ni na koji način ne umanjuje i trud inžinjera Steve Tibaija. No, mora se imati u vidu i to da pre pola veka nije bilo lako uopšte izdati gramofonsku album, pogotovo dugosvirajuću ploču.
Međutim, ono što zaista moram pohvaliti je dizajn i sam kvalitet dvostrukog omota albuma. Milenko Miletić je dizajnirao sam omot, dok su fotografije delo Aljoša Milačića i Vicana Vicanovića. Dizajn, raspored tekstova na unutrašnjim stranama, kvalitet kartona i sveukupnim utiskomdok ga držite u rukama, verujte, ni danas se ne bi postideli savremeni stvaraoci. Lično, za dizajn, omot i njegov kvalitet, najveća ocena. Za produkciju solidna, no ništa više od toga, dok bi najmanja ocena bila za sam muzički zapis na vinilu.
Naime, razumljivo je da se Parni Valjak muzički, pa zašto ne reći i tekstualno, pre pedeset godina i te kako tražio, ali to je bilo više nesnalaženje, menjanje postava benda, iako se Husein Hasanefendić Hus nesporno skoro od početka iskristalisao kao lider benda, sa napomenom da se ne može izbeći i veliki doprinos na početku rada grupe i Jurice Pađena. Kanije je specifični vokal Akija Rahimovskog lagano dolazio u prvi plan, tako da su Hus i on ostali oni pravi nosioci Valjka koga smo poznavali u njihovim najboljim godinama rada, a to su svakako osamdesete prošlog veka.
