The Doors: Roadhouse blues ili Stara krčma
Leto. Varljivo, kao i uvek. Taj prelazni oblik između kasnog proleća i ranog leta, nikada kraći. Uzavreli asfalt, visoke cene benzina i neizvesnost u pogledu svega i svačega, samo je još jedan otirač za smorene putnike na putu, više manje, koji ne vodi nigde. U brzini živosti, sopstvenog htenja da se predstavimo drugima da smo važniji no što jesmo, uglavnom se zaglibimo u nepoznatim performansama, a da toga nismo ni svesni. Kako je lagani suton bio izmešan sa kišnim oblacima, prvo skretanje na slobodno stajalište bilo je naše
Od nazovi parkinga do drumske kafane, na magistrali koju neću imenovati, za minut smo bili mokri do gole kože. Letnja kiša, praćena malim ledenim kuglicama, prskala je po nama i svuda oko nas. Dosadno i uporno, to kratko vreme nepogode itekako se odužilo, čineći se kao duga i teška nit ispod svodova nebeskog plača, kao da traje satima, a tek je tren, tek jedan mali zaveslaj kišnog oblaka, praćen laganim gradom. Tek da se stavi do znanja niskoučenom čoveku da koliko god se uspravljao protiv prirode u svom naumu da je obuzda i stavi pod svoj mrvljenički kamen, da je sve to zaludna rabota, praćena podrugljivim smehom nekog ko diše iznad nas i tek ponekad se javi da stavi do znanja ko je ko i šta je šta, tamo gde bismo svi mogli biti na rubu istinskog početka ili na pripremama samog kraja. Ostaje nam samo još nekoliko skromnih stopa i eto, tu smo gde i zaslužujemo. Teško da bismo više i iznudili i da možemo.
Ugođaj u kafani brzo se rasplinuo nakon našeg ulaska, tek što smo seli za sto, prekriven kariranim kockastim stolnjakom i na nešto što bi se uslovno moglo nazvati stolicama. Pošto je još bio dan, u uglu sam ošacovao muzičke instrumente spremne za večernji nastup. Brzinom svetlosti u glavi mi se stvorila slika i zvuk Rodhaus bluza i stihova Džima Morisona. U stvari reč je o Krčmarskom bluzu, svim neopevanim tugama obavijenim nepoznanicama i neidentifikovanim likovima na svim magistralama koje vode svoje putnike do privremenih konačišta, ili bar do iznuđenih zaklona dok ne prođe nevreme. Takva svratišta su odnavek bila omiljena zlohudnim vremenima, teških i modrih kiša ili nesnosne podnevne letnje žege. U Americi ih zovu roadhouse, restoran uz put, drum, ili kako vam već volja. No, ipak bi prava reč bila za tako nešto Stara krčma, koja se može nalaziti bilo gde.
Roadhouse blues se nalazi na albumu Morisonov hotel objavljenom 1970. godine i predstavlja respektabilni rad Morisona i ortaka – The Doors. Jesu oni svoj opus, hteli ili ne, zaokružili objavljivanjem albuma L.A. Woman 1971. godine i songa dovedenog do muzičkog i tekstualnog perfekcionizma Riders on the storm te naslovne L.A. Woman, ali je Morisonov hotel duša benda, onako rokerski sazidan, odrađen posle jednog raspadnog vremena od kraja 60-ih godina i svog uzaludnog sanjarenja Dece cveća, odnosno hipi pokreta, gde ljubav i ravnopravnost svih i svačega, novostvoreni mir i pirova pobeda mladosti i radosti nad hukom modernog oružja, predstavlja samo ideal u tragovima ljudskih vrednosti, odnosno kulturni zaokret ka nekim višim vrednostima. Ali krčme na drumovima uvek prežive, ukažu se kao duga umornim putnicima i uvek izniknu tamo gde se najmanje nadaš.
Pesma govori o vozačima koji nakon napornog puta, nebitno da li je reč o običnim automobilima ili teškim drumskim krstaricama (gde se kaže da je budućnost neizvesna, a da je kraj tako blizu, pa hajde da se zabavimo kao da je poslednji put), odlaze da predahnu. U krčmama pored alkohola u enormnim količinama, nudi se i sve ostalo što napaćena duša osušenog grla može poželeti na brzinu. Uz dame lakog ili nikakvog morala, za sitne pare, nudi se odušak i par sati sna sa nepoznatom osobom. Bez ljubavi, bez strasti, samo otelotvorenje primarnog nagona. I onda opet na drum, opet na početak i tako u krug. No, zabava je zabava, naravno da nije besplatna, da sve košta, ali putnik je osposobljen da ranom zorom ponovo krene ka svom odredištu, ništa manje umoran do prethodne noći.
Roadhouse blues je univerzalan song, dešava se svuda, u svim sistemima, svuda su drumske kafane samo lečilišta za njihove usputne polaznike i lažna trenutna utočišta od svega unapred zapisanog u svakom taktu kišne kapi koja ranom zorom dobuje niz ofucane oluke i gubi se u šančeve pored ispucalih asfalta.
Uvodni taktovi numere su lako prepoznatljivi, gitara nosi glas, kao da krstari kroz prašnjave vrleti, kratki opori solo i povratak na uzvišeni huk praćen tihom podlogom klavijatura, sa tek ponekim njenim ekcentričnim izlaskom, pokriva se usnom harmonikom, tako i da usputni nezainteresovani slušalac stiče utisak kao da putuje. Kratka storija o viđenju tadašnjih drumskih kafana u više nego podeljenoj zemlji, otkriva svu raskalašnost života na dnu ljudi koji i inače nigde ne žure. A ne žure jer nemaju gde da odu i sa kim da budu. Sve što imaju to im se nudi niz drum. Uključujući i krčmu. I tu je početak njihove tuge, kraj njihovih svih završetaka počiva na tom drumu. Ali nema budućnosti. U tom cegeru života nema iskonske radosti za njih i njihove snove. Nema ostvarenog američkog sna, nema ružičastih holivudskih ostvarenja, samo tuga i mali sobičak intime za sitne novce.
Mala radost rokenrola opisana u trenucima utihnutih svetala, samo govori da sve što izleprša iz rokenrola je blisko, ne otuđeno, ne strano, boli, peče, same reči otiču i gube se u uzdahu, ali je to opis života i same ljudskosti. Nema zavaravanja, a opet u istini se uživa, tako pohlepno i svirepo, da otkriva sve skrivene kutke u nama samima. A onda poželimo da zatvorimo te puteljke, preoremo te stazice do naših dušica i da se lažno predstavimo u nekoj zabitnoj krčmi, gde smo svi bitni i važni, bar do jutra… A sutra opet iz početka. Surovost naglog otrežnjenja ostavlja trag, bar sledećeg dana. Tragovi točkova na drumu govore o razuzdanosti života nad smrću, ili je to tek mali ugodak u našim sitnim lažima.
Roadhouse blues izvodili su i na svoj način obradili Status Quo, John Lee Hooker, Deep Purple, Blue Qyster Cult i drugi, ali je nekako original ostao najjači, najmoćniji, a najverovatnije produkcijski siromašnije obrađen u odnosu na savremena izvođenja. No, Morison i družba imali su jedan neverovatan šmek koji nije izvetrio ni posle pola veka od nestanka Doorsa sa muzičke scene. Jednostavno urađen, u klasičnom rokenrol stilu, pevljivog refrena i zaraznog rifa, nije stavio priču o drumskoj kafani u prvi plan, nego lični užitak u avanturističkom pražnjenju mladog čoveka. Zbog toga navedena tema i danas traje i rado je uvek svirana i slušana. Zato neka se zakotrlja još jedanput, grubo i sirovo, let it roll… Uživajte!
