Kako je UDBA pokušala da ukroti najvećeg Jugoslovena: “Oni mi jednostavno ne daju da budem ono što jesam”
Goran Bregović je od samog nastanka Bijelog dugmeta 1974. godine bio matematička greška u sistemu koji je patio od savršenog reda. U državi gde su se krvna zrnca brojala na apotekarskoj vagi, on je rođen sa idealnim balansom: pola majčine srpske suze, pola očeve hrvatske vojničke čizme
Za Komitet on nije bio običan muzičar. Bio je biološki eksperiment „bratstva i jedinstva” koji je pobegao iz laboratorije, uzeo gitaru i napravio buku koja pomera planine.
SVEPRISUTNO OKO SLUŽBE
Dok su sivi mantili u kancelarijama UDBE pažljivo oštrili olovke, Goran je izrastao u najveću muzičku figuru koju je Balkan ikada video. Postao je institucija pred kojom je država osećala tihi strah. Komitet je mogao da kontroliše fabrike i pruge, ali ne i milionsku armiju mladih koja je hipnotisano pratila svaki njegov akord. Zbog tog brutalnog uticaja na mase, pod neprekidnom lupom bio je i on i njegova porodica. Otac (oficir JNA) i majka našli su se u procepu gde je svaki porodični ručak posmatran kao potencijalni ideološki sastanak.”Mali ima previše leve krvi da bi bio desno, i previše desne da bi ostao levo“, šaputalo se na zatvorenim sednicama. Ako ga uhapse, napraviće mučenika; ako ga puste, njegova moć nad narodom nadmašiće partiju.
PARANOIČNI PLES I CENZURA
I tako je počeo ples na oštrici žileta. Na svaku turneju kretao je i nevidljivi hor inspektora. Hapšenje prvog bubnjara zbog hašiša bila je samo jasna policijska čestitka porodici i prijateljima: „Gledamo te, umetniče”. Kada je na albumu pokušao da spoji politički nepoželjnog Vicu Vukova i disidenta Miću Popovića, cenzura i hapšenja menadžera su mu jasno pokazali gde su granice njegovog zlatnog kaveza. A onda su devedesetih popucali šavovi na zajedničkom kaputu. Pritisak je eksplodirao.
TRENUTAK KADA JE MUZIKA UTIHNULA
Na jednom od mučnih koncerata s početka rata, iz podivljale publike poletele su prve etikete. Jedan glas iz mraka mu je urlao da je ustaša, drugi iz suprotnog ugla da je četnik, a za treće je bio izdajnik. Masa koja mu je do juče klicala, preko noći je od njega napravila metu, tražeći da izabere stranu i stavi nacionalni barjak. Goran je tada spustio ruku sa žica. Nastao je tajac. Pogledao je u te ljude i izgovorio rečenicu koja je postala spomenik jednom vremenu “Oni mi jednostavno ne daju da budem ono što jesam.”
U tome se sažela sva ironija njegovog postojanja. Kada si dete iz mešovitog braka sa prevelikim uticajem, sistem ti zabranjuje autentičnost. Moraš biti svačiji da ne bi bio ničiji. Najveći umetnik Balkana je tada odbio da bude ičija dvorska luda. Ugasio je pojačala, spakovao porodicu i otišao na Zapad.
SVAČIJI I NIČIJI – I DAN-DANAS
Ta sudbina večitog krivca prati ga i danas. Balkanski nacionalisti mu ni decenijama kasnije ne praštaju to što je ostao imun na njihovo ludilo. Za ekstremne srpske krugove on je i dalje ustaša, za hrvatske šoviniste je četnik, a za radikalne bošnjačke grupe krivac koji je budio pogrešne duhove.Goran je ostao svačiji i ničiji. Danas svira pred hiljadama stranaca širom sveta koji nemaju pojma šta te lokalne etikete uopšte znače. Oni u njegovoj muzici čuju ono što domaći nacionalisti nikada nisu mogli – čistu, slobodnu dušu koja nikome ne polaže račune, dok na rodnom Balkanu njegove note i dalje podsećaju sumnjičave mase na ono što su nekada imali, a što su u besu polomili.
