Priča o Amili i Zoki: Za sve one koji su zaboravili (ili nikad nisu znali) kako je zvučala sarajevska rok duša…
Ako ste ikada u životu pustili onu staru stvar grupe Valentino “Volim te još“, sigurno vam je u ušima ostao onaj prepoznatljivi, nekako drski i ludo emotivni ženski glas. Taj glas pripada Amili Sulejmanović. A ako ste voleli onaj čvrsti, prepoznatljivi zvuk gitare koji je furao stari Valentino i koji je definisao sarajevsku školu, onda ste slušali prste i talenat Zorana Šerbedžije
Njih dvoje su bili klinci one generacije koja je osamdesetih godina bukvalno živela za muziku, potpuno nesvesna da hoda po ivici vremena koje će se ubrzo raspasti u ratu devedesetih. Delili su iste zadimljene studije, svirali prateće vokale i gitare na turnejama sa Bijelim dugmetom, i trošili noći tražeći savršen akord u Sarajevu koje je tada bilo centar sveta. Između njih, kao sudbinska figura i Amilina tadašnja ljubav, stajao je legendarni bubnjar Dugmeta, Goran Ipe Ivandić. A onda je došao rat, ugasio svetla u gradu, pokidao veze i rasejao ih na različite strane sveta. Ipe je tragično stradao u Beogradu ’94. godine, ostavivši ranu koja nikada neće proći, a Amila i Zok su završili u emigraciji — ona pod sivim nebom Londona, a on na drumovima Nemačke.
Ali fora sa pravim muzičarima je što nikada ne puštaju muziku, čak ni kad im se život okrene naglavačke. Amila i Zoka su nastavili da stvaraju, svako na svom kraju Evrope, prateći neki svoj unutrašnji ritam.U toj tihoj borbi sa nostalgijom i novim životom, oboje su napravili ozbiljne stvari. Amila je u Londonu podigla svoj glas na potpuno novi nivo — završila je školovanje za opersko pevanje, a usput je očarala čuvenog britanskog producenta Jaha Wobble-a kada mu je poslala snimke gde potpuno sama, bez instrumenata, peva naše stare sevdalinke. Spojila je londonsku avangardu i duh čaršije.
Zoka za to vreme u Nemačkoj nije ispuštao gitaru iz ruku. Postao je muzički nomad koji živi na relaciji Nemačka-Balkan, snimao je solo albume (poput onog “Dobar ili loš“), radio sa ljudima kao što je bivši bubnjar Scorpionsa, a sa Alkom Vuicom i svojim rođakom Radetom Šerbedžijom snimao pesme koje vraćaju onaj prepoznatljivi šmek osamdesetih. Kad ne svira, Zoka živi svoj rock’n’roll na dva točka, jer su mu motori velika strast.
I onda se, posle toliko godina, krug zatvorio tamo gde je sve i počelo.Pre nekoliko godina, našli su se ponovo zajedno na bini kultne sarajevske „Sloge“. Povod je bila Amilina knjiga „Ključ bubnja Tama“ — njena lična priča o Ipetu, o ljudima koji više nisu tu i o jednom vremenu koje je nestalo. Amila je sedela i čitala te teške, emotivne redove, a Zoka je bio pored nje, sa gitarom. Kada je on povukao prve akorde, a ona zapevala onaj stari Valentino, u punoj „Slogi“ je nastao tajac, a posle su krenule suze i aplauz koji nije prestajao.
Te večeri, njih dvoje su ponovo sastavili pokidane komadiće naše mladosti. Danas, dok Amila u Londonu peva arije, a Zoka između Duisburga i Jadrana praši rock’n’roll na šest žica, oboje su živi dokaz da ex-YU rock nije stvar geografije, nego stanja duše koje niko ne može da se ugasi.
