Drago Mlinarec “A ti se ne daj” – elementarno, dragi Tote
Držim u rukama nečiju uspomenu, mali relikt prošlosti, gramofonsku ploču, poprilično ostarelu po spoljašnjem omotu, ali sam vinil, iako tu i tamo malo krcne, i posle punih pedeset godina je gotovo besprekoran.
Reč je o debi albumu jednog od najboljih kantautora sa ovih balkanskih prostora, Dragutinu Dragi Mlinarecu. Album “A ti se ne daj” u vremenu i prostoru ostavlja dah jutarnjeg sunca i nagorelu opskrbu prvog sutona, dok mali, nežni treptaj krilima prošlosti ustavlja misli.
Gledam izbledeli omot, prošaran imenom nekog pređašnjeg diskofila. Ne, ploča je kupljena preko kupujemprodajem, ali znam da nije od početka pripadala čoveku od koga sam je kupio. Prosto, znam od koga je kupljena, iz kog grada, a čovek, čije ime piše na omotu je iz drugog mesta… Očigledno je bio zaljubljenik u muziku, pravi audiofil, sačuvao je više nego korektno samu ploču. Na poleđini omota nalazi se prekriveni crtež neke devojke. Bože, prva pomisao, te daleke, daleke, 1971.godine da li je voleo tu devojku, da li ju je oženio, jesu li se razveli, živi li su oboje? Ili je možda crtežom tek onako ukrasio ploču, iz čiste dosade, u šta čisto sumnjam. Požuteli omot i daleki, ali pritajeni, miris duvana, signaliziraju da je bila reč o strastvenom pušaču. Elementarno.
Uvek polazim od sebe. Meni su vinili, isto važi i za knjige, razglednice iz nekih gradova, poznanstva sa nekim ljudima i zagubljenim ljubavima… Ta prošlost, kada se skupi u pola veka, teško da može baciti sidro današnjice. Ne može se zaustaviti mala lađa sećanja koja još uvek brodi po glavi mojoj. Ne prizivati sećanja, isto je kao i ne nadati se budućnosti. Nije iskren ko kaže drugačije. Ništa lepše od gajenja vlastitih samoobmana. Elementarno.
Ne znam da li je Drago Mlinarec uspeo da osvoji muzičkim koracima sve kaldrme i uredno složene pločnike kojim je hodao, ali njegov prvi solo album delovao je rokerski istančano i muzički fascinantno, ne i populistički. Gitara jeste imala sveukupni primat na albumu, ali još je tu bilo čudesnih nota i zvukova, onako pravo sviračkih. Flauta daje izuzetan doprinos samoj egzotičnosti, prepliće se poređenje sa Jethro tull-om ili Deep Purple-om u nekim segmentima. Lepršavost označava prizvuk daleke psihodeličnosti, razbuktanosti plamena rokenrola, te tihe izlive nežnosti na akustičnoj gitari. Čvrstoća zvuka za ono vreme je neupitna.
Na albumu, između ostalih, tragove svog umeća ostavili su Hus na gitari i Piko za bubnjevima. Osobito prijatan ugođaj za uvo predstavljaju flaute Mlinareca i Brane Lambert Živkovića. Čudesna sprega ljubavi i bola projektuje i danas plastično to neko proletelo i izbledelo vreme, a opet, sa druge strane, neizbežna nit slobodarskog duha vešto spaja usnu harmoniku i flautu.
Pevajući o svojim nedosanjanim ljubavima, Mlinarec peva i o svim gradovima koji zajedno sa njim, imaju takve romantike poput njega samog, iskrene pevače poete, uklopljene u vreme u kojem kazaljke više ne broje minute na satu, a precrtani datumi u nekim izvetrelim kalendarima su samo usamljeni papiri u oronulim sobicama koje pamte spokojne dane i budne noći.
Povremeni zvuci klavira i orgulja pretvaraju diskretni šarm samoće u ocvali cvet ljubavi. Mlinarec nosi svoj vokal visoko ustreptelo, na momente osiono i kao da želi da zadrži taj čelični stisak ruke ne dajući mogućnost slušaocu da izađe tog lavirinta ljubavi i bola ni na trenutak. Sama pomisao na samoću ga gura napred, sa željom da iz pepela Feniks sine, da u njegovom gradu snove naniže bajne slike, da ne bude jednom samo ostareli pop pevač, dok mraz posut srebrom lagano okiva mu lađe. I na sve to, Mlinarec jednostavno kaže, kada nastupe teški trenuci u životu – A ti se ne daj. Da, ovo su samo delovi naslova njegovih pesama. Dubina njegove poetike teško je merljiva sa današnjim zvučnim zapisima novopopularnih ostvarenja. Naravno da se ta popularnost kreira isključivo preko medija.
Daleko od toga da je Drago Mlinarec bio nepoznat s početkom sedamdesetih godina prošlog stoleća. Frontmen Grupe 220, muzički nadaren, strpljiv i uporan, nakon nekoliko godina temeljnog rada na albumu, objavio ga je pod svojim imenom krajem 1971. godine. Držeći remek dela književnosti u rukama i prebirajući po požutelim stranicama zagrrljenim posivelim koricama, oseća se miris prošlosti, a slično je i sa gramofonskom pločom. Nijedan digitalni zapis ne može zameniti taj miris vrednosti, ali i prolaznosti vremena. Elementarno.
“A ti se ne daj” je album koji rečito govori o autoru. Vremenski muzičko-literarni zapis jednog doba ocrtao je lik Mlinareca u rok vremenu kao mural na zidu. Vokalno jasan, koncizan u svemu onome što je želeo iskazati u devet tema i proročanski iskren, ponudio je jedan obrazac roka iz koga su se mnogi kasnije, hteli ne hteli, napajali i dorađivali sve ono što su smatrali da je Mlinarec izostavio. Jednostavno, nije hteo reći sve, mnogo toga je zadržao za sebe, kao da je svesno povukao kočnicu. Po meni, mnogo više je mogao nego što je dao muzičkom svetu, ali i to što je pružio i te kako iskri. I danas.
Gledam ime na ploči i skriveni crtež. Ne pada mi na pamet da ga otvaram i narušavam daleku, pređašnju intimu. Ona pripada J. Totu, čoveku koga i ne poznajem, a ipak mu posvećujem ovaj tekst.
