Kako je nekad bio lep “Crno bijeli svijet”
Naravno da se suštinski malo toga promenilo u poslednjih bezmalo pola našaranog stoleća. Listali su se kalendari, topile nade u boljitak koji se stalno obećavao, tu negde iza ćoška, uz malo strpljenja i nadahnutosti revolucionarnim sadržajima, paradama moći i lažnog čovekoljublja. Važno je bilo biti drug, ne čovek. I klizila su nova ratna bojišta, umivala se lica i prale ruke, koliko se to moglo a moglo se poprilično. Balovi bezumnih, slepih i gluvih nizali su se u besprekornim sličicama odanosti i pripadnosti zajedništvu, čak i kada mu tu mesta bilo nije
U takvom okruženju, tada gotovo tinejdžerski bend, posle jednog klasičnog pank rok albuma, savladao je svoju mladalačku buntovnost, reciklirajući je kroz postojanost sivila i sve teže prikrivene nejednakosti kroz prost prikaz tadašnje stvarnosti, crno beli svet.
Ta kratka vizija istine, zaplesala je u ska rok maniru, lepršavo i na kraju albuma ostavljajući tri tačke za nastavljanje nekog budućeg rada. Da, Prljavo Kazalište, koje koliko god se otimalo u nekim kasnijim vremenima, ipak je prvo zaplesalo na ovim prostorima, dobivši šansu, medijski potpomognuto i imavši kvalitet, bez ikakvih naprslina, koju su iskoristili. Plameno frigidni trenutak nošen na peni novog talasa, dobrim delom pripadao je i njima.
Pre 45 godina Prljavci su objavili svoj drugi studijski album, u, moram i to podvući, možda najboljem sastavu sa sjajnim producentom, legendarnim Pikom Stančićem.
Album je sniman u Milanu, a izdat je za tadašnju diskografsku kuću Suzy i prodat u oko 150.000 primeraka, što je za današnje vreme – misaona imenica. Sažetije rečeno, Houra i bend su uspešno ispratili kretanja u svetskoj savremenoj muzici.
Sam album definitivno su obeležili prva i poslednja tema – “Crno bijeli svijet” i “Mi plešemo” (u originalu je trebalo da se zove Mi pijemo, ali…). Neki tadašnji kritičari su smatrali da je bend odustao od panka i u nekakvom novom maniru, jednostavno umio rok muziku popom, ali mislim da su Prljavci samo iskoristili priliku nadolazeće popularnosti, te neke numere uradili u ska maniru, neke u rege stilu, ali da je, u suštini, njihov drugi studijski almum sasvim drugačiji od onog prvog koji je bio sirov, jednostavan, ali i nadasve iskreniji.
Početkom osamdesetih godina Novi talas je jednostavno gazio sve od reda, bacivši disko muziku u stranu, ali nije da nije kočio i klasični rok, naravno i sve bendove koji su imali pank opredeljenje. U takvom okruženju i zanosu Prljavo Kazalište je iskristalisalo neke motive i ponudilo jedno čvrsto moderno izdanje. Pitki tekstovi, vesela muzika i više nego pristojni scenski nastupi, lagano i sigurno od njih je stvaralo bend koji je rado slušan i viđen na ovim prostorima, bez obzira kako se zvali. Klica političkog angažmana može se nazreti u numeri “Neka te ništa ne brine“, urađenu u rege maniru, a ispirisanu sovjetskim ratnim angažmanom u Avganistanu tih godina.
“Moderna djevoka” je tema koja govori o devojci iz radničke klase koja želi pobeći iz učmale, sive svakodnevnice, barem kroz maštu i nekakav dalekosežni odušak dat kroz prikaz pesme umerenog ritma i pevljivog refrena. “Nove cipele” su malo neobična numera, jednostavna tematika kada nas prvi životni problemi počnu šamarati, gde se traži biti jak, a ujedno i osećajan. Sledeća je “Nedeljom ujutru” koja u samo nekoliko stihova nudi ispraznost velikih gradova u rano nedeljno jutro, nekakav beleg osame i ispraznost vikend provoda.
Stranu zatvara već pomenuta “Neka te ništa ne brine” koja rečito govori o prolaznosti svega, pa i o stradanju avganistanskog dečaka u Kabulu, a sve uparađeno u laganom rege ritmu.
Drugu polovinu albuma otvara “Zagreb“, simpatična, ali i ništa više, lokal patriotska pesma koju je Houra posvetio svom gradu. Sledeća je obrada čuvene stvari, koju je ranije izvodio Ivo Robić, “Sedamnaest ti je godina tek“, lepršavo tinejdžerski odsvirana i otpevana, kao da je najavljivala njihov čuveni kasniji hit “Sve je lako kad si mlad“.
“Neki moji prijatelji” je song koji je i tada, ali i sada, privukao moju pažnju. Mišljenja sam da je to najzrelija numera na albumu, kako tekstualno, tako i muzički. Uvek aktuelna i neprolazna. Solo gitara daje putokaz kroz harizmatične tunele duše jedne generacije koja u svom stasavanju oseća neku nit povezanosti između sebe, na prikladan način izražavajući nesigurnost u put koji su izabrali. Sledeća je balada “Sam“, koju je napisao Piko Stančić, pomenuti producent albuma.
Album zatvara “Mi plešemo“, vesela pesma koja je bila izraziti hit na ovim prostorima. Plesna, laganog teksta, bez ikakvih zahteva nudi trenutno stanje, bez suvislih pogleda ka budućnosti, ali ni nazad se ne osvrćući. Tema za sva veselja, proslave i laka pijanstva razočaranih mladića i devojaka. Potiskuje sve mladalačke traume odrastanja, ali ih ne rešava.
Naslovna “Crno bijeli svijet“, koja otvara album, urađena je u tada modernom ska maniru, tretirajući mladalački život, baš onakav kakav je i bio u to vreme, podeljen na dve strane, onu, koja svakako nije kolorična, ali koja je vladala ovima prostorima, i onu drugu, koja je tek trebalo da se nametne, u svim svojim oblicima.
Album je važan u svakom aspektu muzičko sociološkog oživljavanja jednog vremena, u njemu je otisak jedne mladosti koja bezrezervno crpi sva svoja stremljenja baš u jednom trenutku, krivudavim putem gazeći ka besciljnim putešestvijama, imajući tihe snove koji su se kasnije pretvarali sve više u izgubljene nade. Jednostavno, pobednika nije bilo. Ali je iz poraza izniklo sve ono što smo videli u narednim decenijama…
