Bob Marli – 45 godina neprestavog nedostajanja
Muzičar, britkog jezika, osoba sa stavom, borac za slobodu ugnjetavanih i ponižavanih, bez obzira na poreklo, veru i naciju
Uvek sam se pitao postoji li mesto gde se sreću svetovi. Ne geografski, nego kulturološki, ne politički, već oni obični, svakodnevno protkani ljudskom rukom i glasom. Ima li te niti koja spaja ljude različitih pogleda na svet, drugačijih boja i rasa, a pogotovo običaja i verskih opredeljenja.
Da, ima, ali samo nije muzika, nije samo film, a još manje su to ratni sukobi. Ne, ne čudite se, istorija sveta je istorija ljudskih sukoba, ratovanja i razaranja. No, ne želim o tome, nije prikladno na ovom portalu. Fudbal je taj što spaja ljude, kao nijedan sport. Prosto, igraju ga svi na ovoj našoj planeti. Kakva je takva je, naša je, kakvi smo takvi smo, a uvek možemo biti gori, što nam veoma lako polazi za rukom. Ali strast prema fudbalskoj lopti je nemerljiva. I da skratim, nije tačno da ga žene ne vole, to je poturanje neistine od malog broja muškaraca koji ne vole tu magičnu igru sa loptom, koji svoj beg od vlastitih žena i na ovaj način žele opravdati. Fudbal je borba neprestana, jer samo u njemu, za razliku od drugih sportova, i slabiji može pobediti moćnijeg. Kao i u realnom životu. Srce, ljubav i nada. Tinja do poslednjeg zvižduka sudije, odnosno daha odlazećeg bića.
E, sad, čemu ovoliki uvod. Zbog toga što je pre nekoliko meseci održano Svetsko prvenstvo u najvažnijoj sporednoj stvari na planeti. Među nestvarnih 48 fudbalskih reprezentacija, naše opet nije bilo. No, kad god povežem fudbal i muziku, uvek mi pred oči izađe jedan, više nego zanimljiv lik – Bob Marli. Muzičar, britkog jezika, osoba sa stavom, borac za slobodu ugnjetavanih i ponižavanih, bez obzira na poreklo, veru i naciju.
Naime, 11. maja ove godine navršilo se četrdeset i pet godina od smrti najvećeg rege muzičara koji hodaše, stvaraše i pevaše tu vrstu muzike. Ne znam, ali njegovi savremenici kažu da je bio i odličan fudbaler, sa istim žarom se unosio u loptanje kao i u muziku. Fudbal je strast, kao i muzika i ljubav, ako to ne posedujete, ne ulazite u navedene stvari. Sticajem raznoraznih okolnosti, a dobar deo je bio i do njega samog, prerano nas je napustio, u 36. godini života. Sumnjam da je sva muzika iz njega izašla, verujem da su postojali u njemu još neotkriveni gejziri zvuka, skriveni i potajno se nadavši da mogu kroz stih izleteti iz njega.
A taj stih, njega, kao večnog samotnog putnika, i kada napušta voljeno biće, krasi nekom blagom pozlatom, kao kada u pesmi No woman, no cry, odlazi, ali joj ostavlja i veru u budućnost, sa upozorenjem, da ne zaboravi prošlost. No, vrhunac stiha je kada kaže “Moja stopala su jedina kočija, moram da nastavim dalje“. A to “dalje” to niko ne sluti koliko je daleko ili blisko, ali je tu oko njih, te zato ne postoji ni razlog za suze, ni kada ostavljaš, ni kada si ostavljen. Budućnost žmirka, ali se ne otvara. Stoji tamo negde zacrtana na obrisima oblaka i čeka svoje nesuđene putnike.
Svoj beg iz siromaštva mnogi su videli u muzici, i naravno, u fudbalu. Nije Bob Marli tek tako zablistao u muzičkom svetu. Jeste bio glavni nosilac svih muzičkih previranja sa Jamajke, ali se dugo i tražio u tim mikro svetovima. Borio se za Crni kontinent i muzikom pokušao povezati sve ljude i usmeriti poglede ka problemima uniženih. U pesmi “War” naglašava da je siguran u pobedu i da će dobro nadvladati zlo, da nema superiornijih i da trebaju prestati podele na građane prvog i drugog reda (tužno je to što su se vremenom pojavili i građani trećeg reda), jer onda nadvladava rat kao neizbežna opcija za sve, i svi postaju nesrećni, u svim delovima sveta. Poenta je da rat ne donosi nikome sreću. Ni pobednicima. A ljudi, različitih kultura, vera i nacija, bi trebali da se bolje upoznaju. Naravno da je za to neophodna želja svih strana. Žao mi je, ali ljudi se u današnje vreme sve teže upoznaju, a surovi danak digitalizaciji tek će u narednoj generaciji ostaviti neizbrisivi otisak na emotivno-mentalno stanje ljudskog bića.
Upečatljivi trag u svetskoj muzici ostavio je Bob Marli, taj poročni car regea, nanizavši u svom opusu 13 studijskih i 6 živih albuma, što je, ako se uzme da se u najboljim godinama stvaralaštva pridružio Hendriksonu, Morisonu, Džoplinovoj i drugima, popriličan diskografski uspeh. Svaki njegov album je ciljan, svaki njegov nastup je borba za boljitak onoga što je predstavljao kroz svoju muziku i tekst.
Bob Marli obeležio je kraj sedamdesetih godina i početak ranih osamdesetih. Prerano je stao. Album koji možda najbolje ocrtava rad Boba Marlija je svakako “Exodus“, koji u sebi sadrži, pored dominantnog regea, elemente bluza, soula, roka i fanka. Tu još optira klavir i duvačka sekcija. Album je pitak i ugodan za slušanje u svim intervalima. Napominjem da je isti najprodavaniji rege album u istoriji navedene muzike, a magazin TIME ga je proglasio albumom veka.
U proteklih četiri i po decenije svašta se izdešavalo u svetu, kako u muzici, tako i u drugim oblastima umetnosti, kulture, znanja i svakojakog stvaralaštva. Bilo je i onih drugih.
Bobe, mirno sni svoj sanak kojim si bar na tren uspeo da spojiš svetove.
