Iron Maiden: Četiri ipo decenije “Ubica”

Ne znam tačno koliko ima književnih elemenata od Alana Edgara Poa u stvaralaštvu Gvozdene Device, ali svakako poprilično, bar u prvom desetleću njihovog postajanja i opstajanja. Vraćajući se gotovo pola veka unazad mora se znati i kakvo je vreme bilo za životarenje, muzički, filmski, književni, uopšte kulturološki pristup u jednom dobu koje nije uveseljavalo svet, ali kada si mlad koga je briga za to…

Album Killers (Ubice) je dokaz o sazrevanju samog hevi metal benda, specifičnog i lako prepoznatljivog zvuka, sa tekstovima koji kao da izniču iz mraka, ali je osetna ta želja da se iskristališu na svetlosti, da prođu sami čistilište i zablešte na onaj način koji će tek kasnije dati samom bendu onu misaonu čvrstinu i refleksivnost same svirke.

Posle uvodne instrumentalne numere The Ides of March, koja u žestokom naletu bubnjeva i lagano-teškim solo nastupom gitare, otvara album, sledi Wratchild koja govori o rastrzanom detinjstvu, svim onim strahovima tinejdžera koji traži čoveka koga nema, nazivajući seba samog kao dete koje je gnevno. Odličan uvod, sjajne solo gitarske replike i vokal koji prati sam tekst. Iz ove teme kasnije su mnogi bendovi izvlačili motivacije za sopstvene tvorevine, pogotovo sa ovih prostora. U samo tri minuta songa sve je izrečeno, zaključno sa efektnim krajem.

Sledeća na albumu je Murders in the Rue Morgue, jeziva noćna atmosfera ubistva praćena kišom u Parizu, sa malo krvi na rukama, stanac otkriva ubistvo dve devojke, ali, iako neopravdano osumnjičen, ne znajući francuski jezik, beži sa mesta zločina.

Tmina i kiša posuta na njegovom licu je samo jedan lagani odraz fino meke gitare koja svojim solo deonicama utemeljuje beg ka granici. Odlično odsvirana pesma u četiri minuta brzopoteznog rokenrola ne ostavlja bilo kakvu ravnodušnost na slušaoca.

Another Life je sledi – unutrašnji osećaj čoveka koji ga vodi ka životu ili iz njega. Prava hevi metal numera.

Genghis Khan druga je energična instrumentalna stvar koja ima i te kakvu eksplozivnost u sebi u tih ozbiljnih tri minuta svirke.

Prvu stranu albuma zatvara Innocent Exile, mala oda ispraznosti života i bespuću koje lomi čoveka, koji je zalutao na onu drugu stranu zakona. Ratoborna tema sa umirujućim solo presecima. Raspevani vokal daje posebnu energičnost songu.

Drugu stranu albuma otvara Killers, naslovna na albumu. Odličan uvod, gitara koja nosi i ritam koji prati vrišteće vokale Pol Diana. Mračna pesma sa zlokobnim tekstom, ubice iza nas, sa gnevom i prezirom ubijaju, poziv na smrt i vrisak koji prekida tišinu noći. Odlična kompozicija koja ima sve elemente nezadovoljstva mladog ljudskog bića koje ulazi u svet pohlepe i raskalašnosti. Toliko ima energije u njoj da je i tih pet minuta sasvim dovoljno da se iskaže sav onaj raskošni talenat koji Iron Maiden ima i tek će imati.

Sledeća je Prodigal Son, koja na diskretan način uvodi i akustične elemente u nastup benda. Strahovi zabludnelog sina koji se doveo razumu u neko doba, ostavljaju samo parče gorke ispovesti u nešto malo više od šest minuta laganog ritma.

Pretposlednja numera na albumu je Purgatory, izuzetno žestoka, atraktivna tema, koja govori o trenutku kada duša napušta telo, osećaj da se lebdi, prosto, rastaje se sa samim sobom i duša odlazi u nepoznato. Odlična. Album zatvara Driffter tražeći slobodu kroz pesmu i provlačeći je sve dalje i dalje kroz nepoznat put kojim ide. Poema rađena za horsko pevanje, dinamična, koja, ono baš, rokerski zatvara sam album.

Izuzetno je lepo dizajniran i sam omot albuma. Derek Rigs je stvorio Edija, maskotu benda. Kada ga pogledate, ne može, a da vam ne privuče pažnju, onako sa sekirom u ruci, zastrašujućeg izgleda u nekakvoj polumračnoj ulici, dok u daljini blešti pun mesec. Takođe, ne mogu se oteti utisku da je Michael Jackson imao Edija u vidu dok je radio spot za Thriller. Naravno da možete kompletan album odslušati na striming platformama, pa i na audio CD-u, ali dok ne uzmete vinil u ruke, držite korice albuma i osetite kompletnu čar koja izbija iz njega, teško da možete razumeti koliko je bitan i dizajn nekog omota, da se to sve ne može videti na, ma koliko imao strana taj tzv. buklet, malena knjižica pridodata uz audio CD, naravno pričam o originalima. No, kompletan užitak pravog albuma stvara jedinstvo, ne samo muzičko-tekstualnog doživljaja, nego i vešta ruka dizajnera i fotografa na njemu.

Na samom albumu oseća se toplina basa, odnosno dubina istog i vanserijsko umeće načina na koji ga svira Stiv Haris. Mnogo čistije i lepršavije nego što ćete to moći sebi priuštiti na drugim nosačima zvuka, da ne spominjem striming platforme i, uglavnom šepajući jutjub, što se tiče audio savršenstva. Uz njega su još bili na gitarama Dejv Marej i Adrijan Smit, dok je za bubnjevima bio Klajv Bur. Što se vokala tiče, njih je zaista više no respektivno odradio Pol Diano. Međutim, to mu je bio i poslednji album sa Gvozdenom Devicom, ubrzo su se rastali zbog neadekvatnog načina vođenja života samog Pola. Kako samo ovo blago zvuči…

E, sad, pitanje je da li bi sve ovako izgledalo da to nije bio prvi album koji je sa njima radio – producirao, Martin Berč, čuveni producent, koji je jednostavno našao sebe uz Iron Maiden, tako da je njegov inžinjerski doprinos zvuku zaista veoma veliki – kako bi saund bio baš onakav kako je zazvučao na ovom albumu. Martin je i u sledećih deset godina bio producent bendu.

Nakon izdanja svog drugog albuma krenuli su i na prvu turneju i to kao predgrupa bendu Judas Priest. Ima još jedan bitan detalj koji se tiče nas sa ovih prostora, što bi rekli. Naime, početkom septembra 1981. godine, već tada poznat, ali i ne tako čuven bend Iron Maiden svirao je na beogradskom hipodromu 6. septembra. I to ne kao glavni bend. Bili su predgrupa i to Bijelom Dugmetu. Ako im je uteha, kao predgrupe nastupale su i Divlje Jagode, Atomsko Sklonište, i u punom zamahu Film i Haustor. Šalim, se naravno, ali samo za utehu. Uslovi su bili, za ove sadašnje, u najmanju ruku kriminalni, počev od scenskih uslova, do ozvučenja. Ni snabdevanje strujom nije bilo stabilno, a i kiša je padala na oba festivalska dana,  5. i 6. septembra. No, i blato na kome je publika bivala, nije je moglo sprečiti da prisustvuje nastupu benda za pamćenje, njegovom prvom nastupu na ovim prostorima. Novinski izveštaji govore da je bilo preko trideset hiljada ljudi na Hipodromu. Ko zna kako izgleda, i još ako je bio na njemu, zna o čemu se radi.

Sve u svemu, Killers je jedan od više no prihvatljivih albuma Iron Maiden, bez obzira što je kasnije primat preuzeo novi pevač Brus Dikinson, dajući samom bendu i drugačiji imidž, u muzičkom smislu neuobičajeni, nekako lepršaviji i slušljiviji album hevimetala koji je u svom samom nastajanju nagoveštavao svu onu veličinu i kompaktnost benda u budućnosti. A, evo, prođe punih 45 godina od njegovog objavljivanja, sve na njemu još stoji onako dobro kako su ga zamislili Stiv i bend, a uobličio Martin. Srce albuma još dostojanstveno udara. S ponosom traje.

Bob Marli – 45 godina neprestavog nedostajanja

Tagovi: Iron Maiden, Killers