U osnovi, ovaj album je neka vrsta muzičke biblije. To je period na kraju drugog mandata republikanca Ronalda Regana, u kojem je njegov zamenik, takođe republikanac, Džordž Buš, koji će već naredne godine postati predsednik. Kada je Regan prvi put izabran za predsednika, uspostavio je takozvani Reganov model ekonomije (regonomija) ili drugu američku revoluciju. Ceo svet se divio onome što je uradio, a uradio je mnogo, dostigavši vrhunac 1983/4 godine, kada je otvoreno 20 miliona novih radnih mesta, inflacija je pala sa 13,5% na 4,1%, što je veliko smanjenje kamatnih stopa… To je je oživelo mali i srednji privatni sektor, postigavši najveće ekonomske poene za Sjedinjene Države.

Ali, kako su godine prolazile, sve te pozitivne stvari su se pogoršavale, tako da je i sama država počela da ulazi u period ekonomskog i psihičkog kolapsa, a kriminal i krek-kokain kultura su rasli ogromnom brzinom i sve to su pratila velika unutrašnja previranja, ogromni međunarodni skandali kao što su Iran – Kontra, Nikaragva i još uvek Hladni rat. Narod počinje da ključa, a svo to nezadovoljstvo Reganovom politikom, koje se reflektuje na svim poljima, polako počinje da okuplja mnoge mlade ljude na novoj alternativnoj sceni. Trebalo je napraviti taj poslednji potez, da neko pritisne okidač, da proba da probudi zaspalu generaciju, da zapali iskru koja bi dovela do eksplozije.

Duh tog trenutka su osetili Sonic Youth i objavili svoje epohalno delo, zahvaljujući čijem uspehu su, zajedno sa još jednim fenomenalnim bendom Dinosaurus Jr. (J.Mascis), postali lideri te takozvane nove alternativne nacije.

Ideja “Daydream Nation” je bila da se nacija probudi iz ustajale faze “Sanjati i ne obraćate pažnju na ono što se trenutno dešava oko vas” i kada se probudi da počne da gleda oko sebe, sopstvenim očima, da sluša svojim, širom otvorenim ušima i da prekine odmor koji je dala mozgu, da bi mogla da deluje.

U muzičkom smislu, ovo je jedno od najvećih, najinovativnijih izdanja (za Nirvanu ovaj album i izdanja Pixies-a su kamen temeljac, sveti gral, koji je definirao njihov stil). Taj indie-noise-pop zvuk koji je Sonic Youth ponudio na ovom izdanju postaje zvuk budućnosti. S jedne strane, u tom periodu, imamo velike bendove ’80-ih koji na svojim izdanjima prave pesme koje su uglađene, veštačke, sjajne, slatke, dosadne, bez ikakve specifične teme koja bi dovela do vulkanskih erupcija kod slušalaca, a sa druge strane je usamljeni Sonic Youth koji čini upravo suprotno! Namerno prljajući svaki sloj svoje muzike, uvodeći muzičku galamu i nered, tako da u toj kakofoniji ritmova i noise gitare, slušaoci više obraćaju pažnju na tekstove, koji bi ih probudili iz faze sna.

Njihove pesme počinju smireno, da bi se, kako pesma ide dalje, ritam ubrzavao i pretvarao u lude rifove, u zvuke gitara koji vrište, a kraj kulminirao neverovatnom bukom koja ima prelepu melodiju i ritam u sebi. Pristup stvaranja muzike je isto tako inovativan, od svih onih sati koje su svirali/ stvarali na probama uzimali su komadiće i dorađivali ih, tako da se iz te simbioze energije, galame, buke, tekstova, rodila budućnost nove alternativne scene.

Album, zapravo dupli album, sastoji se od 12 pesama, ili oko 70 minuta svemirske muzike. Sniman je trideset dana za sumu od oko 30.000 dolara. Prednja korica je slika umetnika Gerharda Rihtera, pod nazivom „Kerze“ (Sveća), koju je Rihter prodao za 16,6 miliona dolara 2011 godine. Na zadnjoj korici se nalazi i slična Rihterova slika sa zamućenom svećom.

Pesma “Teen Age Riot” koja je obeležila album je pesma koja ga i otvara i postaje himna miliona. Tekstovi su puni besa o lošim uslovima u tim vremenima, o ubistvama, o međusobnim razgovorima ubica, o krek – kokainskoj epidemiji, kriminalcima, narkomanima, noćnim damama… Zapravo, članovi Sonic Youth-a, Kim Gordon – basistkinja, vokal; Thurston Moore – gitara, vokal, vođa; Lee Ranaldo – gitara, vokal… svakodnevno su šetali, lutali, kružili ulicama, zabranjenim sokacima, zabranjenim delovima grada Njujorka i taj direktan kontakt sa svim tim čudnim likovima izvorno je prenet u njihovim tekstovima.

Tekstovi i iritantna noise muzika sa albuma “Daydream Nation” samo su deo onoga što su stvarali SY i svi ostali na drugim poljimanove alternativne scene kako bi probudili Naciju koja je samo maštala, sanjala.

Da je postojao ili da sada postoji samo jedan bend ovde na Balkanu koji bi bio na nekom nivou Sonic Youth-a, posebno sa onim što su prikazali na „Daydream Nation“ i „Goo“ albumima, sve bi bilo totalno drugačije.