Blondi prepunog srca od stakla
Album “Parallel Lines” je svakako najčuveniji studijski materijal benda Blondie. Moćno okrepljen zavodničkim vokalima Debore Heri, uz svesrdnu podršku producenta Majka Čempena, i posle punih 45 godina odiše luksuznim spojem panka, roka i novog talasa.
Svojim dubokim tamnim očima ugasila je dan. Rekla je da svoja sećanja nosi zarivena u sebi. Okrenula se i pogledala ga u lice, grubo mu rekavši da neće dozvoliti da i on bude deo njih.
Nekada su ljudi šili odela..., tiho je rekao. Ljutito mu je odgovorila da ih on ne nosi, da ne skreće temu i da je pogleda pravo u oči. Ćutao je. Znaš li da si mi slomio srce kao da je od stakla, prozborila je. Ćutnjom je branio ono što se teško da braniti. I ko je ta sa kojom je njena osećanja prosuo po asfaltu…? Kako se uopšte usudio da je prevari sa tamo nekom, nekom…
Moje pitanje upućeno njemu bilo je – a šta si ti rekao… a njemu zaigra tužni osmejak na licu, prozbori ono klasično ništa… Šta reći? Dobro, bio sam uporan, a šta si mislio dok je rafalna paljba reči praštala po tebi?. Odgovor je bio da se setio grupe Blondi i pesme “Heart of glass“. Zamolio sam ga da ponovi šta je izustio, sve sam mislio da ne čujem dobro. Ovog puta je malo proširio temu rekavši da je razmišljao o Debori Heri i toj pesmi. Na moje začuđeno pitanje odakle mu to, spremno je odgovorio da je kao tinejdžer voleo Blondi. A i Debi je izgledala… pa, čarobno.
Na moje upitno šta ćeš sad, opet me je iznenadio, moj stari prijatelj, nikada čudan, uvek u nekim normalnim životnim tokovima, da će kući, da zavrti album “Paralelne linije“, i da će posebno obratiti pažnju na “Srce od stakla“.
Album “Parallel lines” je svakako najčuveniji studijski materijal benda Blondie. Moćno okrepljen zavodničkim vokalima Debore Heri, uz svesrdnu podršku producenta Majka Čempena, i posle punih 45 godina odiše luksuznim spojem panka, roka i novog talasa. Ovde ne mislim na izdanje “Heart of glass” u disko varijanti, jer to bi bio klasičan otpadak svega onoga što je bend uradio na originalnoj verziji i samom albumu. Generalno uzevši nema osrednje teme na njemu. Sve je uklopljeno da se tadašnji konzumenti njihovog sadržaja osećaju stasito i ponosno što vole jedan čvrsti rok bend sa prelepom ženom izuzetnog vokala. Debora je bila aktivni učesnik u kreiranju samih songova, nije samo služila kao puki ukras benda. Konkretno i pesma “Srce od stakla”, pripada njenom nadahnuću.
U skoro četrdeset minuta muzike, u dvanaest numera, Debora i bend su na svom trećem studijskom albumu zasijali u punom svetlu ujedno se odlepivši od bilo kakve prosečnosti. Daleko od tipične amerikanizacije i narativnog šlihtanja po medijama.
Katapultirali su svoj stil na jedan umeren, ali ni u kom slučaju tipiziran način viđenja muzike tog doba, rađanja kroz bliskost više žanrova, ali je sveprisutnost rokenrola dala poseban šlagvort onome čemu je bend stremio i mogao biti u stanju da uradi. Publika je to lako prepoznala i dala Debori i grupi vetar u leđa.
Hanging on the telephone, One way or another, Sunday girl, Fade away and radiate, Picture this, 11:59 i neizbežna raspevana Heart of glass, postali su hit izdanci sa ove crno-bele ploče.
Osvetlivši njom tadašnju scenu, kako audio veštinom tako i neophodnom stilizacijom svega onoga što su imali na raspolaganju, favorizujući i harizmatičnost devojke koja je izdržljivo i moćno svoj glas stavila u dašak olujnog vetra, ne prezajući da pokaže svoj raskošni talenat u kratkim, ali brzim i nadahnutim songovima.
Sam album je odlično dizajniran i veoma lako prepoznatljv. Iako je reč o američkom bendu, to nije predstavljalo problem da on veoma brzo osvane na prvom mestu britanske top liste, dok je na domaćoj, američkoj, bio “tek” drugi. Što se zvaničnih kritika tiče, “Parallel lines” je ocenjen kao izuzetno uspešan album, dobijajući od mnogih vodećih časopisa maksimalne ocene. Album je otišao u višemilionskom tiražu, u koji se ugradilo i oko 100.000 primeraka prodatih u Jugoslaviji.
Blondi nikada nije bio, u šta su ih uporno gurali mediji, tinejdžerski bend ni u ono vreme, a pogotovu se takvim ne čini sa ove distance. Bilo je tu lutanja u muzičkom smislu kao i kod svih drugih stvaralaca, ali je ta fina rok provokacija zatitrala iznad kompletnog Novog talasa, dala čvrstoću samom zvuku, a nesporni glas i stas gospođice Heri, još dugo godina je prštao tadašnjom rok scenom. Imali su oni i posle velikih hitova, sasvim solidnih dugosvirajućih ostvarenja (“Autoamerican“), ali nijedan album nije disao kao celina, kao što je bio slučaj sa “Paralelnim linijama”. Vinil je konceptiran na 12 muzičkih stavki i to je to. Svaki bonus, dodatak, na kasnijim digitalnim re-izdanjima, samo je narušavao integritet prvobitnog dela, kojeg svakako vredi imati u kolekciji gramofonskih ploča.
Dobro, strpljivo prijatelja saslušah i upitah ga šta je obećao svojoj ženi. Nekakvim pobedničkim tonom mi objasni da joj je kazao da se to više nikada neće ponoviti. Nije baš najsrećnija, ali prihvatila je izvinjenje i obećanje. Onda je u redu, rekoh pomirljivo. Naravno da je ok, dodade on, sa trijumfom u piskavom vokalu: uostalom, obećao sam njoj, nisam tebi. Šta ti to znači, upitah ga. Odgovor je bio: Slušaj, bila je prilika, grehota da sam je ispustio. A zar očekuješ da te lažem…
Uzdahnusmo obojica, dovršismo pivo i svako ode na svoju stranu.
