Das Ist Walter (2. deo): Razapinjanje

Zabranjeno pušenje je za kratko vreme dostiglo ogromnu popularnost. Njihova sprdnja i parodija, što preko benda, što preko TLN-a, na prizemnost i zaostalost koje su se kao šumski požar raširile ekspanzijom novokomponovane narodne muzike (kako je sjajno rekao Ivan Ivačković), dovela je do toga da za kratko vreme postanu fenomen o kom je brujala čitava Juga.

I sam Nele priznaje kako su mu, zbog naglog uspeha i popularnosti, krila porasla i kako je pomislio da može da kaže sve što mu padne na pamet, a da to prođe bez posledica:

Bio sam omamljen neopisivim uspjehom, uvjeren da mi taj isti uspjeh nije naudio. Govorio sam otvoreno, bez zadrške, zabadao prst u oko svakome s kim sam razgovarao, bacao plamen na sve strane, (…) borio se protiv zla i korupcije, lupajući oko sebe stakla, ne pazeći ni na koga i ni na šta.

I, sa tim elanom, u jesen 1984. bend kreće na promotivnu turneju, koja je odlično prošla. Odsvirano je 60 koncerata, dva puta je napunjen beogradski SKC, a rasprodata je i novobeogradska Hala sportova. Međutim, ovde počinju i prvi ozbiljniji problemi sa tadašnjom vrhuškom.

Za svu vašu zajebanciju jednom ćete platit ceh – stih je iz jedne njihove pesme, koji neodoljivo podseća na ono što im se kasnije dešavalo. Na koncertu u Rijeci 27. novembra došlo je do kvara pojačala marke ‘Maršal‘ – a Nele je jedva dočekao da od toga napravi foru, uzviknuvši: „Crk’o Maršal!“ Fora je uspela, publika se nasmejala, i sve se brzo zaboravilo. Tako su, bar, mislili članovi benda. Međutim, kao što Andrić kaže u Prokletoj avliji – reč je pala, a kada reč pođe jednom, ona se više ne zaustavlja, nego ide dalje i usput raste i menja se. Baš to se i dogodilo. Kako je vreme odmicalo, sve je više rasla medijska hajka koja je usledila vrlo brzo. Unapred zakazani koncerti se otkazuju, bend se skida sa svih radio i TV stanica, u štampi se o njima piše isključivo u negativnom kontekstu, a mediji se – što je, nažalost, i danas slučaj – utrkuju u tome ko će više da ih ocrni, ne bi li se partijskim glavešinama uvukli u dupeta. Članovi grupe su optuženi za „vređanje imena i dela pokojnog maršala Tita“, a slučaj je postao zanimljiv i za DB, pa je došlo do serije privođenja i informativnih razgovora. Situaciju su spasli intelektualci od ugleda, koji su digli svoj glas, pa se afera nekako stišala i momci su prošli bez zatvorskih kazni.

Iako se afera u proleće sledeće, ’85. godine, smirila, za balavce kakvi su bili momci o kojima pišem, bio je to strahovit pritisak. Sa tezom da je tadašnji režim u Bosni bio najrigidniji, slažu se mnogi, a Pera Janjatović konstatuje da je ta vrsta bunta, koji je eksplodirao kada su se na sceni pojavili ‘primitivci’, bila upravo reakcija na pritisak režima. Ono što su novoprimitivci radili i kroz muziku i kroz te emisije je stvarno bilo vizionarski, i neću ništa novo reći. Ali, ja mislim da je upravo rezultat toga što su oni radili taj odnos prema policiji i taj odnos koji je postojao. Godinama su hteli da uhvate Bijelo dugme, pa im je nekako izmicalo; onda su se pojavili ovi klinci sa kojima takođe nisu znali šta da rade. Pa, kad je Nele Karajlić rekao „crk’o maršal“, onda su im na neki način doakali, pa su se malo primirili. U vezi sa ovim događajima, Janjatović se prisetio jedne stare anegdote beogradskog književnik Vlade Bulatovića Viba: Telo svakog tiranina zaronjeno u narod istiskuje onoliko naroda koliko je tiranin težak. Dakle, koliki je pritisak u Bosni bio, toliko je, u principu, novi primitivizam bio efektan.
Sa 30 godina distance, Karajlić je ovo prokomentarisao na sebi svojstven način:

Potresla se Juga, od Vardara pa do Triglava. Neko ih je obavijestio da Tito više nije živ i taj neko mora da bude kažnjen. Svi su znali da je on otišao, samo nisu htjeli da to obznane.

Sabah sa šejtanom

Dok je jugoslovenska „prokleta avlija“, prepuna svakojakih džukela, lajala na sav glas, muzičari okupljeni oko imena Zabranjeno pušenje snimali su svoj drugi album koji je izašao u julu, 1985. godine. Bio je to dupli album i nosio je naziv Dok čekaš sabah sa šejtanom. Što zbog činjenice da je bilo previše pesama, pa je u tom mnoštvu bilo teško da se izdvoji hit, što zbog toga što je bend radio „pod velom tišine“ – i što reklama, faktički, nije ni postojala – album nije prošao kako je očekivano. Ipak, neke pesme su se izdvojile: Djevojčice kojima miriše koža (simpatična pesma o tome kako „raju s Koševa“ fine „djevojčice“ ne zarezuju za suvu šljivu), Dok čekaš sabah sa šejtanom (pesma o propalitetu čiji život prolazi mimo njega), Ibro Dirka (uspon i pad harmonikaša koji je petljao sa estradom), Lutka sa naslovne strane (nesrećna sudbina mlade devojke koja je maštala o tome da naplati svoju lepotu), Nedjelja kad je otiš’o Hase (metafora o smrti Broza, zavijena u priču o poslednjoj utakmici fudbalera Asima Ferhatovića Haseta).

Ima, međutim, na albumu još jedna veoma važna pesma, koja je prošla skoro nezapaženo. To je pesma Ujka Sem, čiji stihovi gađaju pravo u centar:

8:30, zvono na vratima,
ustajem i zastajem nijem
čovjek u cilindru i fraku mi reče:
Hello, boy, I’m Ujka Sam.

Možda čovjek naplaćuje struju,
TV pretplatu ili parno grijanje.
U lice mi dune dim cigare:
No, my boy, MENI SE VIŠE DUGUJE.

Počeh da se vadim, reko’ – zemlja u razvoju,
slaba razmjena robe,
naše bogatstvo je bratstvo i jedinstvo,
naše bogatstvo su tekovine NOB-e.

(deo pesme Ujka Sem)

Nije li ovo pesma o konačnoj naplati dugova SAD-u i MMF-u, koja je tek trebala da se desi? Veliki deo naroda ne zna ni danas, a pogotovo nije znao ni onda, da se 50 milijardi dolara „bespovratnog kredita“ slilo u Brozovu novostvorenu državu. Za ovaj novac bio je potreban samo jedan potpis – da se Jugoslavija, u sukobu SAD i SSSR, svrstava na stranu Ujka Sema. I ovo je samo jedan detalj koji je isplivao u javnost; ko zna koliko novca je ta zemlja dugovala, koliko njene nekadašnje države duguju, i šta je sve, a da o tome ništa ne znamo, već „isplaćeno“ (odnosno, oteto od nas) a da mi mislimo da je još uvek naše…

U knjizi Fajront u Sarajevu, dr Nele Karajlić, analizirajući maltene sve aspekte društva, daje odličan uvid u to – kako je funkcionisala ta država i kako je živeo „običan svet“. Na jednom mestu, naišao sam na redove u kojima autor sebi samom pokušava nešto da objasni u vezi sa SFRJ:

Ja sam bio mali, pa ne snosim odgovornost, ali često postavim pitanja kako su stariji i ozbiljniji od mene prihvatili tu šarenu lažu. Morali su se zapitati: Odakle ti lova, frajeru?

Možda su se i pitali, ali nisu htjeli da čuju odgovor. Kao kockar koji vidi broj na koji je kuglica stala, zna da će u nekoliko sljedećih sekundi izgubiti sve što je stavio na sto, ali odgađa trenutak da krupije to svojim hladnim i ljubaznim glasom obznani.

Čini mi se da je u stihovima pesme Ujka Sem i kratkom odlomku Karajlićeve knjige rečeno više o raspadu „Juge“ od tomova knjiga koji su napisani na tu temu…

U vreme kada su sve maske pale, kada se nazirao slom ekonomije, bilo je jasno da će uskoro doći do kraja te „šarene laže“.

Novokomponovana narodna muzika trebalo je da unakazi, ne samo muzički ukus, nego i da kod ljudi otupi svest o tome šta je neukus. Time se samo lagano pripremao teren za ono što se spremalo. Međusobna netrpeljivost pojedinih republika rasla je iz godine u godinu i samo je trebao da se desi totalni kuršlus posle koga bi se pojavio Ujka Sem, naplatio ono što je nekad davno dao (sa ogromnom kamatom, naravno), i za sitan novac kupio ono malo što ostane kad Ujko uzme sve što misli da mu pripada.

Posle albuma usledila je turneja, bilo je velikih koncerata u Beogradu, Zagrebu, Splitu, ali je kompletan utisak grupe da je turneja prošla loše, a grupu su, nezadovoljna svim što se dešavalo, napustila trojica članova. Ostatak benda okuplja novu ekipu i počinje novu priču, a treći album Pušenja koji je izašao sledeće, 1987. godine, najbolji je, i prema rečima kritike, i prema mišljenju publike.

Pozdrav iz zemlje Safari

Album Pozdrav iz zemlje Safari vratio je bend u sam vrh jugoslovenskog rokenrola. Umesto Mustafe Čengića, na gitari je Predrag Kovačević, na bubnjevima je Faris Arapović, a na basu je neko vreme bio Emir Kusturica, čiji je film Otac na službenom putu dve godine ranije pobedio na filmskom festivalu u Kanu. Album je snimljen u Sarajevu, ali je postprodukciju imao u Londonu, a inženjer zvuka bio je Tobi Erlington (koji je radio sa sastavom The Cure). Prodat je u 100 hiljada primeraka. Usledila je najveća turneja do tad, koja je obuhvatila 87 koncerata, a broj slušalaca Zabranjenog pušenja rapidno je rastao.

Mnoge pesme su hitovi i danas, posle 35 godina. Hadžija ili bos je pesma o pojavi koja je u to vreme bila sve češća – odlazak mladih ljudi u inostranstvo sa ciljem bogaćenja – s tim što se većina takvih priča završi potpuno suprotno od planiranog, pa umesto preranog bogaćenja usledi prerana smrt. Murga drot je priča o frustriranom, nedojebanom uličnom panduru koji uživa u tome da demonstrira silu, a cvika pred nadređenima, cvileći i izvinjavajući se (čini se da je ova pesma osveta benda policiji za sva maltretiranja koja je pretrpeo). Dan Republike je satirična balada o propasti jedne zemlje sa kojom su otišli i svi ideali kojima su njeni tvorci bili vođeni. Fikreta govori o tome kako su zajebani muško-ženski odnosi, pogotovo kada ljubav prođe a žena i muškarac ostanu u bračnoj zajednici. I jedna od najboljih pesama Zabranjenog pušenja, po čijim motivima je napisan i scenario za predstavu koja je igrana u jednom od beogradskih pozorišta, Balada o Pišonji i Žugi – tragikomična priča o dvojici klipana koji ukradu u autobus i krenu na more, a uhvati ih milicija nekoliko desetina kilometara od Sarajeva. Da situacija bude još luđa – ova dva lika zaista su postojala, a događaj koji je opevan zaista se dogodio.

Zbogom žohari

Poslednji album koje je uradilo sarajevsko Zabranjeno pušenje, pre nego što su se Sejo i Nele razišli i pre nego što je svako od njih dvojice u svojoj zemlji-matici oformio svoju verziju benda, snimljen je 1989. i nosi naziv Male priče o velikoj ljubavi. Bila je to godina velikih tektonskih poremećaja na geopolitičkoj mapi sveta. Kao što je pad Bastilje, 200 godina ranije, najavio pad feudalizma, odnosno, prelazak sa jednog načina privređivanja na drugi, tako je i pad Berlinskog zida označio kraj komunističkog eksperimenta i prelazak kapitalizma u novu fazu. Krah jednog sistema doveo je i do kraha države koja je bila njegov stožer (SSSR) – a to je, opet, dovelo do promena odnosa snaga u svetu, što se, kao i uvek, odrazilo i na stanje na Balkanu.

Umiralo je jedno vrijeme, rađalo se drugo. U titanskoj borbi između dva sistema, umjesto, kako je bilo planirano, da pobijedi nečije oružje, pobijedile su boje, jarke i izazovne, one koje nam dolaze iz Holivuda, kojima i Mekdonalds pokorava svijet, boje koje nam nude iluziju slobode, komad njenog ukusa, koje nas mame da živimo nečiji tuđi život, boje kojima farbamo naše snove, snove koji se redovno pretvaraju u noćnu moru, otuđenost, bezosjećajnost, depresiju i tihu, demokratsku smrt.

To narodi sa istočne strane gvozdene zavese nisu znali… Željni slatkog svijeta, pohrlili su u izlog, razbili stakla, uskočili u njega. Pristali na sve uslove koje nam je Zapad ponudio, a Zapad, od koga smo mnogo očekivali, okrenu nam leđa i, umjesto ideala slobode, istine, ljubavi, umjesto Boba Dilana, Stounsa, De Nira, Bogarta, Ficdžeralda, Hemingveja, Zapad nam prodade Bila Gejtsa, Džordža Soroša, Madonu, onog papka iz Epla i osiromašeni uranijum.

Album Male priče o velikoj ljubavi doneo je tri hita – Guzonjin sin (o fenomenu „tatinih sinova“ koji se ponašaju kao da je ceo svet njihov), Zvijezda nad Balkanom (na kojoj je Bregović gostovao na gitari) i Kanjon Drine (pesma koja je, na izvestan način, predvidela nevolje koje su dolazile). Usledila je turneja zajedno sa bendom Bombaj štampa (čiji je frontmen bio Branko Đurić), odsvirano je 60-ak koncerata, a bend je ukupno videlo 200 hiljada ljudi. Veliki uspeh turneja duguje i tome što je, od 1988. godine na televiziji emitovana nova sezona Top liste nadrealista. U knjizi Eks Ju rok enciklopedija Petar Janjatović ima simpatičnu opasku vezanu za ovu turneju: ceo karneval se pretvorio u klasičnu estradnu ujdurmu.

Treća sezona TLN-a emitovana je 1991. godine i bila je radikalnija i grotesknija nego ikad – ali ju je, nažalost, nadolazeća stvarnost premašila, i u grotesci, i u radikalizmu. U međuvremenu se bend raspao zbog neslaganja Neleta i Seje oko koncepta i puta kojim je bend krenuo. Ko je šta preferirao od njih dvojice, može da se vidi u njihovom potonjem radu. Upravo ta „karnevalska atmosfera“, koju je Nele sve više podražavao, Seji se nimalo nije dopala i odlučio je da napusti priču.

 

Nakon raspada originalne postave, bend istog imena pojavljuje se i u Hrvatskoj, i u Srbiji. Nele je u Beogradu, sa nekim starim članovima i novim muzičarima, snimio album Ja nisam odavle. Ubrzo je došlo do saradnje između „beogradskog Zabranjenog pušenja“ i Emira Kusturice (u pitanju je muzika za film Crna mačka, beli mačor), da bi se, nedugo zatim, Kusturica priključio bendu koji menja ime u Emir Kusturica & The No Smoking Orchestra. Ovaj sastav doživeo je svetsku slavu, punio je hale po svetu, međutim, od rokenrola ostalo je vrlo malo. Bio je to sada „vrld mjusik“ bend, nešto potpuno drugačije od onoga što je ranije radilo originalno Zabranjeno pušenje.

Sejo Sekson je, pak, sa svojim, „hrvatskim Zabranjenim pušenjem“, ostao dosledan zvuku koji ga je zainteresovao na samom početku, kada se latio instrumenta. Od 1996. do danas, snimio je osam studijskih albuma, a grupa je veoma dobro prihvaćena u nekim zemljama regiona, kao što su Hrvatska, BiH, Slovenija…

Poslednjih nekoliko nedelja ponovo su u žiži javnosti bili osnivači Zabranjenog pušenja. Ovoga puta, čarke i medijska prepucavanja između Sučića i Jankovića, koje traju od početka oružanog sukoba na Balkanu, epilog će imati na sudu, jer je Sučić tužio Karajlića, s namerom da mu zabrani da javno izvodi pesme čiji je Sučić autor. Davor Sučić tužio je i RTS, iz samo njemu znanog razloga.

Kakav god da bude ishod, korist neće imati ni jedan od dvojice protagonista ove ružne priče. Ipak, s obzirom da je sukob među njima, nažalost, samo refleksija međusobne netrpeljivosti dveju etničkih skupina, koja tinja duže od trideset godina, sve su prilike da nekadašnji najbolji drugari nikada neće naći zajednički jezik. Baš kao što se, u Andrićevom romanu, muslimanska i hrišćanska deca nikada nisu složila oko toga ko je veći heroj – Alija Đerzelez ili Marko Kraljević.

Tagovi: davor sučić, nele karajlić, nenad janković, Sarajevo, Sejo Jekson, zabranjeno pušenje