Das Ist Walter (prvi deo)

Sve su prilike da je Sarajevo bilo neka vrsta eksperimenta Komunističke partije sa drugom Titom na čelu, mađioničarski trik na ivici alhemije, u kome se naočigled zabezeknutih posmatrača u tamni šešir pun tajni stavljaju strah, mržnja, nepovjerenje i skepsa, ali se nakon čarobnih riječi „bratstvo i jedinstvo“ iz njega vade ljubav, solidarnost, požrtvovanje i tolerancija. Eksperiment je trajao četrdeset i pet godina i dao je poražavajuće rezultate.

Kako je moguće – pitao je Defose – da se ova zemlja smiri i sredi i da primi bar onoliko civilizacije koliko njeni najbliži susedi imaju, kad je narod u njoj podvojen kao nigde u Evropi? Četiri vere žive na ovom uskom, brdovitom i oskudnom komadiću zemlje. Svaka od njih je isključiva i strogo odvojena od ostalih. Svi žive pod jednim nebom i od iste zemlje, ali svaka od te četiri grupe ima središte svoga duhovnog života daleko, u tuđem svetu, u Rimu, u Moskvi, u Carigradu, Meki, Jerusalimu ili sam Bog zna gde, samo ne onde gde se rađa i umire. I svaka od njih je od netrpeljivosti načinila najveću vrlinu i svaka očekuje spasenje odnekud spolja, i svaka iz protivnog pravca.

Ovaj „eksperiment“, kako kaže Nele, dosegao je vrhunac kada je došlo do smene generacija i kada su stasavali ljudi neopterećeni istorijom, nacionalnim i verskim podelama. Štaviše, jugoslovenstvo je tada bilo u modi, dok je pitanje nacionalne pripadnosti spadalo u domen nečega što je nazadno. Jednom rečju – stasavala je generacija koju je boleo kurac za politiku! Važna je bila zajebancija, provod, ribe (odnosno, „trebe“), moda, muzika… Baš u periodu Brozove smrti dolazi do svojevrsne polarizacije društva na osnovu muzike; dok je zemlju tresao Novi talas, sa druge strane dolazi do prodora novokomponovane narodne muzike čiji je predvodnik bila Lepa Brena, koja je tih godina doživela enormnu popularnost. Kako je rekao Ivan Ivačković u knjizi Kako smo propevali:

U drugoj polovini 80-ih doći će do strašnog rvanja između urbanog zvuka (…) i velikog poseljačenja koje je, posle kratkotrajnih izleta u savremene žanrove, ponovo predvodio Goran Bregović.

Ivačković je, pre svih, istakao baš Zabranjeno pušenje, kao prvoborce protiv novodolazećeg primitivizma: prvi odgovor gradskog duha na primitivizaciju koju su doneli i podstakli narodnjaci stigao je u obliku paprene, montipajtonovske parodije. Taj odgovor – New Primitivs – došao je iz Sarajeva.
…
Ovih dana, međutim, pažnju javnosti privukao je medijski sukob između dvojice osnivača velikog sarajevskog benda.

Sejo Sekson javno je prozvao Neleta Karajlića, istaknuvši kako će ga tužiti zbog toga što Nele, zajedno sa Stefanom Milenkovićem, u okviru projeka Rok el klasiko, na svojim nastupima izvodi i one pesme iz repertoara Zabranjenog pušenja čiji je Sejo autor. Osim ove pretnje, Sejo je izneo mnoge optužbe na Neletov račun, od kojih neke nemaju nikakve veze sa muzikom, već spadaju u domen politike. Nele mu je, naravno, odgovorio. Zatim je usledila još jedna runda, novi Sejin napad i Neletov kontranapad.

Ono što se iz ovog sukoba da zaključiti jeste činjenica da su, pišuću o Bosni i Sarajevu, i Andrić i Karajlić bili u pravu! „Strah, mržnja, nepovjerenje“, zaista su nešto što karakteriše Bosnu i Hercegovinu, a razlog tenzija između nekadašnjih najboljih prijatelja, koje ne jenjavaju već 30 godina, jeste pripadnost različitim etničkim grupama. Sejo je Hrvat, a Nele Srbin. I to je dovoljan razlog da se javnost ponovo podeli i stane na stranu jednog ili drugog, bez obzira na besmisao sukoba i na eventualne argumente koje iznose i jedan i drugi.

Ipak, ono „pravo“, originalno Zabranjeno pušenje, ostavilo je neizbrisiv trag u istoriji jugoslovenskog rokenrola, ostavši upamćeno kao jedan od najoriginalnijih sastava svog vremena, i svakako najautentičniji odgovor na pank, kada su u pitanju zemlje bliske istočnom bloku, iza tzv. „gvozdene zavese“. Stoga bi bilo dobro osvrnuti se na istorijat ovog benda, čija je muzika, svakako, iznad bilo kakvih političkih podela.

Pseudobluz

Kao i svaka velika priča, i ova je počela sasvim spontano, kao druženje i zajebancija. Društvance koje će svojim šarmom osvojiti, ne samo Sarajevo i BiH, nego i celu SFRJ, i koje će svirati koncerte u prepunim halama, detinjstvo i mladost provelo je na čuvenom Koševu, jednom od sarajevskih predgrađa. Pre 1980, kada je sticajem simpatičnih okolnosti, Zabranjeno pušenje dobilo ime, radni naziv benda bio je Pseudobluz Bend. Nele i Sejo, komšije iz zgrade i najbolji drugari, još kao pubertetlije su muzicirali u Neletovoj sobi. Nele je svirao klavir, a Sejo gitaru, i na samom početku zajedno su znali ukupno sedam akorda. Vremenom se, pak, uvećavao broj naučenih akorda, pa su se dvojici entuzijasta počeli priključivati novi članovi, da bi se oformio sastav čiju buku ukućani i komšije nisu mogli podneti. Zahvaljujući činjenici da je Neletov otac bio predsednik kućnog saveta, momci su uspeli da izboksuju svoju prostoriju za vežbanje u podrumu zgrade. Nazvali su je Zaborav. Nele sa mnogo lepih emocija piše o ovom periodu:

Zaborav je bio kolijevka i grupama sestrama Zabranjenog pušenja, pominjući Elvisa i njegov bend, pa Bambinose, Prvi čin, Ozbiljno pitanje… Zaborav je bio naša Meka, ishodište svega onoga što smo kasnije napravili, otjelotvorenje naše ljubavi i entuzijazma, (…) egzil, bijeg od stvarnosti. Taj podrum od nekih šezdeset kvadrata nosio je pravo lice pobune.

Bend se već ustalio u postavi: Nenad Janković – Nele Karajlić (vokal, klavijature), Zenit Đozić (bubnjevi), Mustafa Čengić Muče (gitara), Mladen Mitić Munja (bas), Ognjen Gajić (saksofon i flauta), Davor Sučić – Sejo Sekson (gitara), kada je došlo vreme za prvi javni nastup. Pre ovoga, prostorija Zaborav bila je kultno mesto gde se okupljala omladina Koševa da gleda i sluša Pseudobluz bend. Ovo je momcima, a da toga nisu bili svesni, poslužilo i kao neka vrsta pripreme za javni nastup, jer ih je Koševo već čulo. Međutim, nastup na prestižnom sarajevskom festivalu mladih grupa, naziva – Nove nade, nove snage – zahtevao je ozbiljniji pristup svirci, ali i konkretno ime. I baš dok su momci lupali glavu oko toga, u prostoriju je, iz nekog razloga, ušla Neletova majka, nakašljala se zbog duvanskog dima i ljutito izgovorila:

Ovde mora biti zabranjeno pušenje.

I to je to. Desilo se ime. Tek kasnije, ekipa je shvatila njegovu slojevitost; pušenje je moglo da se odnosi na duvan, na marihuanu, na seksualni čin, ali i na poltronsko-političke aktivnosti. Svirka na festivalu, u dvorištu Pete gimnazije, prošla je odlično, a zbog podrške raje sa Koševa, Nele i drugari bili su junaci večeri. Odmah posle svirke, Želimir Altarac Čičak, čovek koji je bio veliki autoritet za rokenrol u Sarajevu (organizacija svirki, predavanja na radiju, TV itd), ponudio im je da već sutradan u Domu mladih nastupe kao predgrupa novosadskoj grupi Laboratorija zvuka. I ova svirka, iako kratka – jer je repertoar još uvek bio veoma tanak – prošla je više nego dobro, što je i te kako odjeknulo u medijima i momcima dalo dodatni vetar u leđa.

Novi Primitivizam

Na Drugom programu Radio Sarajeva od 1979. godine emitovana je emisija Primus (Priče i muzika subotom), da bi urednik te emisije Boro Kontić od maja, 1981. godine svake subote 15 minuta odvajao za rubriku pod nazivom Top lista nadrealista. Borin brat išao je u gimnaziju koju su pohađali momci koji će, za koju godinu, postati popularni u celoj zemlji. U prvoj postavi, tog 9. maja, ’81. na Radiju Sarajevo pojavili su se: Nenad Janković, Zenit Đozić, Zlatko Arslanagić, Boris Šiber, Dražen Ričl i Saša Kontić. Emisija je trajala do maja 1985. godine. Momci su bili poznati kao zajebanti, pa su imali zadatak da nasmeju slušaoce. Zaštitni znak Nadrealista bio je odsustvo scenarija – svaka epizoda bila je, zapravo, njihova improvizacija. Na licu mesta ređale su se provale na temu koju su obrađivali, a bavili su se, na satiričan način, posrnulom jugoslovenskom privredom i inflacijom, ali i fenomenom malograđanštine i snobizma. Bili su nekad i bezobrazno direktni, uveli su narodni jezik u medije, a javnost ih je zavolela zbog ležernosti koju su posedovali, a koja nije baš bila poželjna na radiju. Tako su, iz epizode u epizodu, postajali sve popularniji, a njihove replike izgovarale su se na ulici, u kafani, na radnim mestima. Prva povlastica do koje su momci došli zahvaljujući popularnosti emisije bila je da u studiju Radio Sarajeva snime pesmu. Odabrali su do tada najveći hit, Penzioneri idu na more zimi, za koju je tekst napisao Mirko Srdić, koji će uskoro postati Elvis J. Kurtović, predvodnik benda Elvis J. Kurtovich & his Meteors i jedan od prvoboraca novorođenog pokreta – Novi primitivci (New primitivs).

Novi primitivizam je bio neformalni pokret, čiji su predvodnici bili bendovi Zabranjeno Pušenje, Elvis & his Meteors i Bombaj Štampa (bend Branka Đurića, jednog od najvažnijih aktera novih nadrealista). Glavna karakteristika Nju primitivsa je sprdnja na račun svega, uz sarajevski sleng i „kulovski“ način oblačenja. Ivan Ivačković ih je, kao što sam naveo u prvom delu teksta, stavio na pijedestal kada je u pitanju urbani kontra-udar protiv primitivizma koji je osvajao medije: reč je o prestonici BiH, o „tamnom vilajetu“ i mestu koje su komunisti pokušavali da pretvore u najmračniji (…) kutak Jugoslavije. Ali, sjajan bosanski duh nije se dao: boreći se podsmehom i ironijom, iznedrio je novoprimitivce. Ivačković dalje piše:

New primitivs je bio takav da ga vlastodršci nisu mogli shvatiti. Da bi se, naime, on razumeo, bilo je potrebno imati sklonost ka bizarnom humoru višeg reda. (…) Establišment je primetio Neleta Karajlića tek kada je ovaj počeo da se ruga direktno, ali je tada cela Juga uveliko zavolela i Neleta i bend i njihovu emisiju.

Bosanski novinar i publicista Amir Misirlić, autor knjige 50 godina bosansko-hercegovačkog pop-roka, govoreći o ovom fenomenu, ističe:

Najjači izraz Novog primitivizma, zapravo, jeste to što su oni, po prvi put, u pesmama u rokenrolu, ubacili priče o marginalcima. Misirlić takođe konstatuje i da je sva ta njihova šega i sprdnja bila i te kako edukativna. Najznačajnije od onoga što je doneo Novi primitivizam je da nas je naučio da ne treba da se stidimo toga što jesmo, a da možemo, pri tom, da se obračunamo sa primitivizmom onakvim kakav jeste.

Sam Nele je o „novim primitivcima“ napisao:

Teško je naći ikoga da se bavio tim fenomenom a da nije došao do zaključka da se radi o autentičnom pokretu i dobroj zajebanciji. Širina koju je Novi primitivizam imao u svojoj suštini dala je za pravo mnogima da u taj pokret udjenu i Emirov Doli Bel i Mlađinu predstavu Bombaj štampu, čak i Sidranova djela.

Taj pokret je predstavljao novi pravac u muzici, najbolji odgovor panku, krik balkanskog barbarogenija, najprecizniji metak iz Sarajeva poslije onog Principovog, napisao je Nele u svojoj knjizi. Pokret je bio instinktivna reakcija osviještene omladine na kvaziintelektualizam, tako sveprisutan u umjetnosti. Postao je njegovo negiranje, otklon svemu što pametuje, mudruje, odaljuje se od srca.

Das Ist Walter

Bend je imao pauzu od otprilike godinu dana, zbog odlazaka članova u vojsku. Zatim je još neko vreme svirao po klubovima, da bi u junu 1984. godine Zabranjeno pušenje izbacilo album prvenac – Das ist Walter. Ploču je izdao zagrebački Jugoton, a prodato je više od 100 hiljada primeraka. Na albumu je na orguljama bio i Drale (Neletov brat Dražen) a bubnjeve je svirao Predrag Rakić (Šeki Gajtan). Većinu muzike i tekstova napisali su Sejo i Nele. Međutim, pošto su na početku karijere novoprimitivci mnogo toga radili zajedno, na prvim albumima ima pesama koje su autorski izmešane. Na primer, tekst za pesmu Neću da budem Švabo pisao je Elvis, a muziku je radio Zoran Degan, dok su Drale Janković i Sejo uradili veći deo muzike za prvenac Elvisovih Meteora. Tog leta, snimljen je i prvi TV serijal Top liste nadrealista, koji je imao veliku gledanost širom Jugoslavije.

Velika popularnost koju je Zabranjeno pušenje doživelo, jednim delom može da zahvali uspehu TLN-a, ali mnogo više činjenici da su se pojavili u periodu kada su pank i novi talas bili na vrhuncu, i u Evropi (new wave) i u SFRJ (novi val u Hrvatskoj, novi talas u Srbiji). Novi talas nas je izvrnuo naopako, kaže Nele. Naravno, svi koji ulaze u tinejdžerske godine nalaze sebi prikladnu muziku, ali kad je ta muzika još svježa i nova, kakav je bio pank, ta identifikacija je brza, a sljedbenik je fanatičniji. Ova priča zvuči mi poznato. Kada su ’96. i ’97. godine Goblini, Ritam Nereda, Džukele i drugi doživeli svoju najveću popularnost, bio sam spreman da se, sa svojih trinaest godina, pobijem sa svakim ko bi rekao da su ovi bendovi loši; kada su, sredinom poslednje dekade XX veka, na scenu stupili Kanda, Kodža i Nebojša, Eyesburn i Darkwood Dub, nije bilo koncerta u Vojvodini a da ih nismo ispratili. Baš zbog toga i razumem ekipu koja je stasavala kada su u Jugu počele stizati ploče Pistolsa i Kleša, kada se pojavio projekat Paket aranžman (Šarlo Akrobata, Električni orgazam, VIS Idoli), kao i bendovi sa zapadne strane države – Paraf, Prljavo kazalište, Pankrti, Azra…

Sejo Sekson u emisiji o Novom primitivizmu, sećajući se tog perioda, kaže da su se svi oni (rokeri; prim.aut) našli u apsurdnoj situaciji, u kojoj je država pomagala i forsirala rokenrol, podstičući klince da se late instrumenata, dok je sam rokenrol ukazivao na šupljine u društvu, bacajući poneku otrovnu strelicu i na sam režim. O ovome piše i Karajlić:

Titina smrt ubrzala je proces topljenja komunizma (…), a novi talas, bezobrazan i arogantan, nošen mladalačkom prepotencijom, turao je kažiprst vlastima u oko. Tu se krila i Titina greška, što je pustio djecu da sviraju rok, misleći da će svojom tajnom službom kontrolisati njeno odrastanje, punoljetstvo i zrelost. Međutim, čim je Stari umro, djeca se oteše kontroli i počeše udarati oko sebe nesputano i zlobno, kao što tuku šrapneli i ispaljene granate. Niko više nije mogao predvideti posljedice ove slobode. Muzika je dolazila iz podruma i s krova, nalijetala je, postala društveno angažovana. Ljudi su počeli da stvari nazivaju pravim imenima. Počelo se govoriti o problemima, o nestašicama…

Album Das ist Valter ima sve odlike dobrog pank albuma. Međutim, jedna od važnih karakteristika po kojoj se Pušenje razlikuje od većine novotalasnih bendova je što tekstovi nisu bili pretenciozni, a momci nisu sebe toliko ozbiljno doživljavali – i mislim da je to i jedan od razloga zbog kog ih je narod zavoleo. Pričali su priče o raznim sarajevskim marginalcima, o gubitnicima iz kraja, o zanesenjacima, radnicima, o likovima koje su svakodnevno sretali na ulici, a koji su napokon dobili nečiju pažnju, makar u pesmi. Upravo kroz priče o takvim likovima, raskrinkavali su sistem koji je ubeđivao svoje građane o tome kako, kao društvo, „svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujemo“ (krilatica iz Kustinog filma Doli Bel; prim.aut). Pesma Anarhija ol over Baščaršija ismeva likove koji su u ono vreme bili „samo pojave“, dok su danas takvi šabani u apsolutnoj većini. Glavni junak, Sejo s Vratnika, ne može da podnese „novu modu“, hipike, kao i sve što se kosi sa nametnutim klišeima; u osnovi njegove mržnje je, naravno, strah od novog i nepoznatog. Upravo zbog toga, a zbog nesposobnosti da razume novu modu, u nedostatku „argumenata“ poseže i za silom (sinoć je na ulici razbio hipika), jer je duboko u sebi ljubomoran na omladinu koja se dobro zeza. Abid je prilično mračna pesma o izrabljivanju radničke klase. Put u središte rudnika Kreka Banovići je istinita priča o eksploziji u jednoj od najvećih jama rudnika koji se zove Raspotočje. Selena, vrati se, Selena govori o devojci koja je, pod uticajem Holivuda, nasela na priču o „američkom snu“, pa želi da se odseli tamo. Šeki iz on d road agen je priča o tome koliko je zajeban posao taksiste. Kino Prvi maj govori o zaluđenosti velikim filmskim platnom, o dečaku koji se, od životnih problema, sklanja u bioskop, identifikujući se sa likovima koji su naj-naj u svemu i čije „uspehe“ doživljava kao svoje. Neću da budem švabo u dotiranom filmu priča priču o komunističkoj kinematografiji, o još jednom filmskom spektaklu koji ispira mozgove i krivotvori istoriju.

Pesma Čejeni odlaze metafora je o egzodusu Srba sa Kosova i Metohije, vešto zavijena u priču o sukobu dva indijanska plemena – Čejena i Šošona. Komunistička vrhuška, ne samo da je prećutkivala mnoge zločine i nepravde učinjene Srbima, nego je branila da se o tome priča, pa su se te teme prećutkivale čak i u kafani (zbog sveprisutnih udbaških doušnika). Čak je i Nele bio priveden u policijsku stanicu zbog te pesme – panduri su pokušali da iznude od njega „priznanje“ da pesma ima političku konotaciju.

Zenica bluz je pesma koja čak nije ni trebala da bude na albumu, a ispala je hit zbog kog su bend počeli da slušaju i oni koji nisu voleli rokenrol. Sejo je smislio rimu, izrecitovao Neletu – i onda je došlo do pišanja od smeha. Prvobitna ideja je bila da se obradi pesma Džoni Keša, Sen Kventin. I ovde se vidi poseban talenat ovih momaka – da prilično mračnu temu pretvore u zajebanciju. Uz ovu pesmu se ljudi vesele, i dok plešu, nesvesno izgovaraju njene stihove, ne razmišljajući o njihovom značenju (priča o klanju čakijom, koje je osveta muža zbog ženine švaleracije). Konstatacija Karajlića, posle mnogo godina, je da je odluka da se ova pesma stavi na album dovela do toga da, u kombinaciji sa TLN, bend izgubi status kultnog garažnog benda i postane bend koji puni hale i dvorane.

Jebiga, Nele! Ne mo’š imati i jare i pare!

NASTAVIĆE SE

 

Tagovi: Das Ist Valter, Fajront u Sarajevu, Goran Bregović, Ivan Ivačković, nele karajlić, New Primitivs, Novi talas, Sarajevo, sejo sekson, zabranjeno pušenje