Feljton: KUD Idijoti – Cena ponosa (2. deo)

BOLJE IZDATI PLOČU NEGO PRIJATELJA
Pobeda na Omladinskom festivalu u Subotici dovela je do toga da su bendu otvorena mnoga vrata i da se proširio krug slušalaca. Krenuli su sa svirkama po klubovima u Nemačkoj, Švajcarskoj i Italiji. U to vreme izašao je i singl Bolje izdati ploču nego prijatelja, na kome su se našle pesme Cirkus, Ratna pjesma, Maja i Kad sunce opet zađe, da bi za njim izašla još dva singla: Budimo solidarni s bogatima i Hoćemo cenzuru. Godine 1989. za malu izdavačku kuću Incognito Records izlazi i prvi LP pod nazivom Bolivia r’n’r, koji se sastojao od pesama sa već objavljenih singlova i starijih demo snimaka.

Samoupravni socijalizam je u vrijeme našeg uzleta očito proživljavao svoje zadnje trenutke pa se neposredno pred izdisaj, pred sam samrtnički hroptaj činio kao ugodan sustav. Kultura se razvijali velikom brzinom, a nama se činilo da je dobar dio tog zamaha posljedica panka i novog vala i da je ta sloboda iz drugog dijela osamdesetih produkt pokreta kojem smo samo ideološki pripadali.

Mi smo ovdje samo zbog para

Prvi pravi LP KUD Idijota objavljen je 1990. godine, pod nazivom Mi smo ovdje samo zbog para. Momci su išli od jedne do druge izdavačke kuće sa svojim materijalom i svugde su bili odbijani, da bi se za njih zainteresovao Boris Bele (nekadašnji član rok grupe Buldožer) iz male slovenačke izdavačke kuće Helidon, za koju su i izdali album. Za snimanje je odabran studio koji se zvao Barbaro i bio stacioniran u Novom Sadu. Razlog odabira studija je ranije besomučno preslušavanje domaćih albuma baš iz razloga da bi se, na osnovu procene o tome kakva je produkcija, donela odluka o tome gde snimiti novi materijal. Na kraju, posle preslušavanja drugog albuma Partibrejkersa, momci su odlučili da potraže Milana Ćirića koji je sa Antonom producirao album. U maju 1990. momci su imali u rukama nosač zvuka na kom je bio snimljen njihov prvi studijski album. Preuzeli su ga dan nakon koncerta u Dobrovi u Goriškim brdima, na kom su bili predgrupa kanadskom bendu D.O.A. Ubrzo su usledili pomenuti koncert u Subotici, na kom im je Čuljak pravio probleme, i nezaboravni koncert u Domu omladine u Beogradu. Koncert je bio rasprodat, publika je reagovala fenomenalno, a posle koncerta prišli su im članovi grupa EKV, Orgazma, Discipline kičme, Partibrejkersa. Poslednji dani istinskog bratstva, čini se.

Nekoliko pesama sa albuma izdvojilo se u odnosu na ostale. U pesmi Neću da radim za dolare autocenzura je dovela do toga da se izbegne veliki skandal i da se bendu zatvore mnoga vrata. Naime, prvobitna verzija trebala je da bude:

Neću da radim za državu
Neću da radim za lopovsku družinu

Umesto „države“, izabrana je kompromisna reč – „dolari“. Ova pesma ima simpatičan, ali prilično naivan refren, koji podseća na Marlijeve stihove: GET UP, STAND UP FOR YOUR RIGHTS! Posle otpevane strofe, Tusta i ekipa u prilično pevljivom refrenu, poručuju:

Mi ćemo uvijek biti jači od onog ko nas tlači, pjevaćemo pesmu pobede!

Ova pesma bila je svojevrsna reakcija na nepravdu u fabrici Uljanik u kojoj je bilo zaposleno mnogo radnika iz Pule – među njima i sam Tusta.

Minijatura je pesma o marihuani:

Nitko ne vidi što u mom džepu ima/ uskoro se neće ništa vidjeti od dima/ u koji ćemo svi sad uroniti.

Ovu pesmu Goblini su voleli da sviraju na svojim koncertima, u vreme kada se maštalo o tome da „sranje prođe“ i da Idijoti ponovo zasviraju u Srbiji.

Dan kada sam ostao sam pesma je o čoveku koji odjednom shvata da nigde nema apsolutno nikoga – u lokalima, na ulici, bukvalno – nigde. Pesma odiše prilično apokaliptičnom atmosferom – baš u skladu sa vremenom koje je dolazilo, pa je možemo smatrati i nekom vrstom „proročanstva“, metafore o nadolazećem haosu.

Mi smo ovdje samo zbog para pre svega ima zavodljiv ritam; pesma je, inače, slojevita. Radi se o albumu prvencu. Meni je najbliže istini tumačenje po kom se radi o parodiji na ne baš kvalitetne bendove koji uspeju da dođu i do novca. Na to upućuju stihovi:

Nismo liga/ nismo trend/ mi zapravo i nismo bend; neki nas još uvijek pitaju/ kada ćemo prestati folirati/ i već jednom naučiti svirati…

A možda je u pitanju samo sarkazam. Ono što je sigurno istina je da su ovi momci sve vreme ginuli i na probama i na bini i da su sve podredili bendu. U svakom slučaju, bar KUD Idijoti nisu svirali „samo zbog para“ .

Valjda zbog melodije, omiljena pesma kao klincu bila mi je – Ljudi iz podzemlja. Reč je o potpuno skrajnutim ljudima, na samoj ivici egzistencije, koje je i bog zaboravio, koje sistem ne jebe dva posto. Kako to može predstavlja još jedan krik radničke klase, vapaj za socijalnom pravdom, a Smrt – pesma o osobi koja je izgubila život pod nerazjašnjenim okolnostima (možda pesma aludira i na neki konkretan slučaj, ali, s obzirom da je, od njenog nastanka prošlo 30 godina, ne mogu da tvrdim o čemu se, zapravo, radi).

Bandjera Rosa predstavlja obradu pesama Anarchy in The UK i Divide and Conquer. U vreme buđenja nacionalnih strasti i šovinizma, kao i dolaska nemilosrdnog, neoliberalnog kapitalizma, komunistička ikonografija, kao i ova pesma, mnogima je bila prst u oko u ono vreme – što je, naravno, bio i cilj – iako su Tusta i ekipa, u biti, bili socijalisti koji su uvek bili na strani radnika, pa je ta petokraka predstavljala simbol njihovog političkog stava – osim što su bili na strani socijalno ugroženih, takođe su bili i anti-nacionalno opredeljeni.

Glupost je neuništiva

Posle pobede na Omladini, svirki po inostranstvu, objavljivanja singlova i, napokon, prvog albuma, popularnost benda je naglo rasla, pa su postali jedan od vodećih pank bendova u zemlji. Međutim, situacija u društvu je bila sve gora, rat se osetio u vazduhu. Fric o ovom periodu piše:

Paralelno s našim razvojem negdje skroz na drugom kolosijeku, daleko od nas razvijao se i nacionalizam. Mi ga nismo bili svjesni jer smo takve pojave smatrali marginalnima.

Ovo je sasvim logično, jer ljudi čiji se život sastoji od turneja, koncerata, novih poznanstava i svega što ide s takvim načinom života, imaju mnogo pametnija posla od toga da se bave dnevnom politikom. Htedoh reći – onoga ko se bavi nečim što je lepo i kreativno, i pri tom deli tu svoju kreaciju sa ljudima, čineći im život bar malo podnošljivijim (mislim, generalno, na sve umetnike), baš boli kurac za dnevnopolitička sranja, „ideološko opredeljenje“ i slične budalaštine.

O nekim retrogradnim idejama nije bilo govora, nitko od nas niti u ludilu nije pomislio da će se samo godinu dana kasnije naši koncertni prostori pretvoriti u zgarišta.

U aprilu 1991. Idijoti kreću na manju turneju po Jugoslaviji. Svirali su u Zagrebu, Banjaluci, Novom Sadu, Staroj Pazovi, Nišu, Beogradu i Daruvaru. Najjači utisak ostavio je koncert u Daruvaru, u Hrvatskoj, gde su svirali sa Partibrejkersima. Primetili su kako je publika bila podeljena – dok su Idijoti svirali, deo publike je skakao i pevao, a drugi deo je stajao iza i posmatrao. Kada su zasvirali Partibrejkersi, ljudi u publici su se zamenili – ovi što su skakali sada su se povukli, dok su ovi što su stajali počeli da skaču uz muziku Caneta, Antona i družine. Posle koncerta bili su utučeni i jedni i drugi; teško je bilo poverovati da su se klinci tako podelili – a jasno je bilo da je podela bila na nacionalnoj osnovi. U razgovoru sa Partibrejkersima, konstatovali su da je „sve otišlo u tri pičke materine“ i da je sranje, koje je nagoveštavano, bilo neizbežno. Samo dan nakon ovog koncerta (početak maja, ’91), zapucalo je u Borovu Selu – što se, po mnogima, smatra službenim početkom rata.

U Hrvatskoj je u međuvremenu raspisan referendum. Evropa je dobila još jednu nezavisnu državu, koja će, za koju deceniju, postati i njena članica. Buknuo je rat koji se više nije mogao zaustaviti. Mediji su, i u Hrvatskoj i u Srbiji, svakodnevno podsticali mržnju, emitujući nekakve „reportaže“ o „ugroženosti svog naroda“ i o „zločinačkim poduhvatima“ suparničkog. Odjednom je Jugoslavija postala „tamnica naroda“.

Sve što je bilo ranije bilo je izvrgnuto mržnji ili poruzi. Ljudi se i danas sprdaju s K15, sa svinjskim polutkama i sindikalnim zabavama, smiju se sami sebi, rugaju se vremenima kada su im socijalna prava bila neusporedivo veća i kada se štovala starost i hendikep, ismijavaju vrijeme kada se dostojanstvenije živjelo i umiralo. Mislim da povijest nije zabilježila da se netko odrekao svih svojih prava, svoje imovine dajući sve novim vlastodršcima i hijenama koje su pohlepno nadirale.

Nele Karajlić ima simpatičnu opasku na ono što se nazivalo „promenom sistema“:

Sa dolaskom demokratije odlazi vrijeme u kome je skromnost vrlina, a dolazi doba kurčenja.

Drugi album, Glupost je neuništiva izašao je u leto 1992. godine. Po onome što se dešavalo oko njih, naziv se sam nametnuo. Album je snimljen u studiju Radija Pule, a izdat za slovenački Helidon. Na albumu se vidi da su momci autorski i svirački sazreli. U onom ludačkom vremenu, rad na novim stvarima i cimanje oko albuma pomoglo je da ostanu koliko toliko normalni. Pesme su malo melodičnije – što je i logično, s obzirom da su najveći uzori benda bili Ramonsi. Što se mene tiče, ubedljivo najbolja stvar je ona koja otvara album – To nije mjesto za nas:

Ne idem tamo više nikada/ ta su vrata zatvorena/ za ljude kao što smo mi/ nitko više ne mari/ mada nema razloga/ ne idem tamo više nikada/ to nije mjesto za nas.

Pesma je, pre svega, pevljiva, a stihovi su takvi da svako može da ih provuče kroz filter svojih iskustava i doživi na svoj način. Da li se misli na neko posebno „mesto“ i šta se ovim htelo reći – zaista nemam pojma, ali mi je poznat osećaj kada se zainatim i sebi samom negde zatvorim vrata, kao što se dešava i da u neko mesto, u koje sam nekada voleo da svraćam, nagrnu neki, meni ne baš simpatični ljudi – i shvatim da je vreme da se povučem.

Amerika (anti – anti) – proročka pesma o kapitalizmu koji je tek dolazio.

Nema više snifera – pesma počinje stihovima:

Tad je bio hit/ “Now I Wanna Sniff Some Glue” (u pitanju je pesma grupe Ramones; prim.aut)/ i to je dugo trajalo i trajalo/ neki su se i otkačili/ i doslovno su sve to shvatili/ nikad nije kasno da postaneš idiot.

„Sniferi“ su ljudi koji duvaju lepak – a baš o tome govori i hit Ramonsa koji se pominje. Nije redak slučaj da se klinci, slušajući neku muziku, napale toliko da počnu da se ponašaju u skladu sa stihovima pesama koje vole. Ova pesma je delom i o tome, a delom i o „dobrim starim vremenima“ koja su prošla, o vremenima kada su se slušali Ramonsi, svirale gitare i u parku okupljala masa istomišljenika.

Glupost je neuništiva savršeno opisuje ono vreme… Mada, čini mi se da se 30 godina kasnije nismo mnogo pomakli. Neki od stihova zaista su antologijski:

Danas je vrijeme ovakvo/ a sutra će biti drugačije/ A mi smo ljudi bez muda/ I baš me zato ništa ne iznenađuje.

Kada se pominju „ljudi bez muda“, pretpostavljam da se misli na masu antiratno raspoloženih ljudi koji su nemi stajali i posmatrali šta se dešavalo oko njih. Sledeća strofa zvuči još ubojitije:

Ostale su samo sjene/ GLUPOST JE IPAK POBIJEDILA/ ostali su neki junaci/ SREĆA I SLOBODA U LANCIMA/ GLUPOST JE NEUNIŠTIVA, NEUNIŠTIVA, NEUNIŠTIVA.

Ostajem sam je simpatična ljubavna pesma.

Delamo skifo je još jedna antiratna pesma, sa zavodljivim refrenom, prepunim sarkazma:

Curi ratna pjesma, curi ratni poklič/ hoj hoj hoj/ Curi ratna pjesma, curi ratni poklič/ u boj u boj u boj/ Tjeramo pravdu; posebno je zanimljiv stih: a vani na ulici, napaljeni mangupi/ jer vrhu se nikad, nikad ne suprotstavlja.

Uz Bepo, vrati se, ovo su pesme koje su na mene ostavile najsnažniji utisak.

Iako najbolji studijski zapis do tad, album je ostao maltene bez reklame. U doba mitomanije i idolopoklonstva, koga su mogla da zanimaju četiri luđaka koja pevaju nekakve anti-ratne pesme i ukazuju na sveopštu glupost? Kritike albuma gotovo da nije niti bilo. Ono malo novina koje se nisu bavile Tuđmanom i Miloševićem bavile su se Izetbegovićem, ali za muziku nije bilo prostora.

Zanimljiv je Fricov komentar na ponašanje određenih kolega:

Jedini odvratniji od samog rata bili su konvertiti, pizduni i estradni ratni profiteri koji su svoju karijeru gradili na muzici naroda.

Fric ovakve kolege nije ni malo štedeo kada je pisao o njima u svojoj knjizi:

Obrazac im je bio identičan. Svi su morali pjevati Titu, svi su i ranije vjerovali u boga i svi su sanjali suverenu i samostalnu državu. Svi oni su u biografiju ubacili poneko loše iskustvo iz Srbije, svi su imali u obitelji nekog nepravedno ubijenog ujaka i svi su krišom u krugu obitelji razgovarali o Blajburgu.

U takvom medijskom prostoru tek su rijetki imali muda napisati da nam je izašao album.

Nastaviće se…