Ceo život između dve “Kose”
Navršilo se pedeset i pet godina od izvođenja mjuzikla “Kosa” u Ateljeu 212. Osim što je to bila četvrta “Kosa” u svetu i prva u nekoj od socijalističkih zemalja, za sve nas koji smo tada bili mladi predstavljala je pravu duhovnu “revoluciju” i umnogome uticala i na naša shvatanja i kasnija ponašanja. I, ako jedna pozorišna predstava može da ti promeni život i utiče na mnogo toga u njemu, onda je to meni bila “Kosa”.
Mnogo više nego `96. kad je tokom protesta protiv nepriznatih lokalnih izbora lansirana čuvena parola „Beograd je svet“, on je to stvarno bio šezdesetih godina, a da mi to niti smo znali niti smo govorili, nego smo to jednostavno osećali, jer nam je bilo tako normalno. I nekako se podrazumevalo.
Jedan od tih svetskih „kurioziteta“ koji tada niko nije posebno isticao, a danas na njega gledamo kao na “svetsko čudo”, bila je predstava „Kose“ u Ateljeu 212, premijerno izvedena `69. godine, kao četvrta u svetu, posle Njujorka, Londona i Minhena, a pre Pariza i svih drugih svetskih metropola u kojima će ovaj mjuzikl kasnije imati svoju premijeru.
Pre beogradske premijere, za „Kosu“ sam prvi put čuo kad se singl ploča sa pesmama iz ove predstave „Aquarius“ i „Let the Sunshine In“, u izvođenju grupe Fifth Dimension, kao dvostruka A strana, pojavila na svetskim, pa i našim, top-listama. Igrom slučaja, ta ploča, zajedno sa nizom drugih, naći će se u to vreme i na muzičkim odeljenjima naših robnih kuća, u izdanju kompanije „Dum Dum“ iz Indije, čije će ploče krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih umnogome obogaćivati asortiman u našim prodavnicama ploča.
No, biće to samo prva u nizu ploča vezanih za „Kosu“ koju ću u životu imati, jer ubrzo posle toga nabaviću i album sa muzikom iz londonske predstave. Pre toga, međutim, gledao sam prvi put izvođenje „Kose“ u Ateljeu 212 i blago je reći bio šokiran, pozitivno naravno, svim i svačim u predstavi koja je meni, tada sedamnaestogodišnjaku, bila nešto posve nestvarno i lepo, nešto zbog čega ću za ceo život definitivno zavoleti i pozorište, jer u njemu i “takve stvari” mogu ne samo da se vide – nego i da se čuju i osete. O rušenju seksualnih tabua i skidanju članova (a naročito članica) hipi-plemena u tom smislu da i ne govorim. Jer, tek sam pošao u srednju školu i bio isuviše mlad da bih i sam mogao da budem hipik, ali mi se to toliko sviđalo da sam barem neku filozofiju hipika, od borbe za slobodu do mirotvorstva, „Make Love not War“ i „Give Peace a Chance“, do nekih spoljnih manifestacija, garderobe, frizure, bedževa i drugih detalja, mogao da pokušam da sledim. A čak ni to nije bilo lako, jer u školama smo morali da nosimo neke plave „uniforme“, dok je dužina kose bila individualna stvar – svakog od profesora. Kako je to u praksi izgledalo možda najbolje odslikava primer koji ću ovde opisati.
Bio sam drugi razred Elektrotehničke škole „Nikola Tesla“ kad smo kao predmet dobili „električno osvetljenje“ i s njim profesora-inženjera Ljubu, koga smo svi, po jedinici za jačinu osvetljenja, zvali Kandela. Na početku školske godine u razred nam je došlo i nekoliko ponavljača, od kojih je čak njih četvoro na popravnom oborio baš Ljuba Kandela. Svi oni, koji će potom biti sasvim solidni đaci i sa nama zajedno maturirati, pričali su nam gotovo istu priču, koja se otprilike sastojala u tome da, ako kod Ljube na početku godine dobiješ keca, nećeš moći da ga popraviš i ostaće ti za kraj. I mada sam tu priču imao u glavi i bog zna kako pazio da mi se to ne desi, prvi put kad sam odgovarao „osvetljenje“, koje nije da nisam učio, nešto sam se spetljao i Ljuba mi je zalepio keca. Kog ću potom vući cele godine, a da on nikad neće imati vremena da me ponovo pita. Jer, često (radeći neke privatne projekte osvetljenja sportskih hala, železničkih stanica i drugog) nije ni dolazio na časove, a i kad bi došao, nešto bi nam na brzinu ispredavao, da bi posle toga išli u dvorište i zajedno s njim igrali fudbal. Tako se desilo, da i pored nekih dvojki na pismenim vežbama i nekim crtežima i proračunima, do poslednjeg dana ostane da imam keca iz usmenog i da sam tu negde između keca i dvojke. I nisam samo ja bio u takvoj situaciji, već nas je bilo desetak, koji smo strepeli od toga da nas Ljuba ne obori na popravni. Naravno, u međuvremenu sam nabubao toliko da sam „sijao osvetljenje“, ali nikad nisam došao u priliku da odgovaram.
Bio je poslednji dan u školi, kada je Ljuba došao na čas da zaključuje ocene, otvorio dnevnik i počeo da proziva:
– Antonić, Božić, Đorđević… – i tako redom – Svi na šišanje! Ko mi se do kraja časa vrati podšišan dobiće dvojku, a ko ne dođe ili se ne podšiša pada na popravni. I, nemojte da mi tu nešto izvodite, nego lepo, onako momački – što je podrazumevalo „kao on“, koji je imao frizuru kao oficir JNA.
Srećni što nam se ukazuje makar i takva šansa, svi u roku od jednog minuta zaglavismo u najbližoj berbernici, ispod poslastičarnice „Balkan“ u Balkanskoj ulici, svesni da sad tu nema puno vremena za izmišljanje frizure. A da bi stigli na red, brže-bolje objasnismo bricama o čemu se radi i ovi nas potom na brzinu – „upropastiše“. To što je od sutra počinjao raspust, što je važilo ono „što ti duža kosa to si veći frajer“ i što sam se nadao da će mi tokom naredna dva-tri meseca kosa još više porasti, više nije imalo nikakve veze, kao što i niko od nas nije imao petlju da se nešto tada buni i bori za neka svoja “prava”.
Ljuba je, srećom u nesreći, tom prilikom bio od reči i svima nam podelio dvojke, a moja keva i društvo iz kraja nisu mogli da se načude „što se ošiša poslednjeg školskog dana“, pa ću to posle još nedeljama, sve više se osećajući kao kreten, morati da objašnjavam.
Naslovnu pesmu iz „Kose“, zbog toga, kao i borbu za druge slobode, pamtiću decenijama potom i po ovom ličnom iskustvu.
Ovu predstavu, do njenog skidanja sa repertoara `73. godine, posle 210 izvođenja, gledaću još samo jednom, jer se za nju, kao i za „Kralja Ibija“ i za „Radovana trećeg“ nešto kasnije, strašno teško dolazilo do karata, ali će mi zato njeni protagonisti, ne samo glavni glumci od kojih sam tek ponekog i znao, nego baš članovi hipi-plemena, u neku ruku postati idoli. A da pomenem i to, smenjujući se tokom četiri godine (u alternacijama, glavne uloge igrali su: Miša Janketić, Dragan Nikolić, Branko Milićević Kockica, Mihajlo Kostić Pljaka (otac Vuka Kostića), Miodrag Andrić, kasnije poznatiji kao Ljuba Moljac, Miki Manojlović, Seka Sablić, Mira Peić, Nada Blam, ali i kasnije legendarni pevač Dušan Prelević, Jugoslav Vlahović, član grupe Porodična manufaktura crnog hleba i potom čuveni ilustrator, pa i Aleksandar Saša Gajović kasnije poznati rok-novinar i urednik Džuboksa, Rok-Ekspresa, Hupera i mnogih drugih listova. Godinama potom u najrazličitijim umetničkim sferama prepoznavaću aktere te kultne predstave, što će svakom od njih kod mene dodavati jedan veliki plus u oceni njihove ličnosti. Na pojedinačnim primerima, međutim, shvataću da neki baš i nisu bili „pravi“, poput Nade Simić, koja će se kao seks-bomba u kostimu iz „Kose“ pojaviti na naslovnoj strani jednog ko-zna-kakvog Diskosovog licencnog singla sa pomenutim pesmama na engleskom, da bi posle toga, više zahvaljujući atraktivnom izgledu, postala pevačica narodnjaka. S druge strane, da ne pričam o Preletu, koji će otići u legendu, zanimljiva je priča o Proleteru (da li se zvao Tomislav Tomović – nisam siguran), koga svi pamte po tadašnjem nadimku, momku sa dugom tršavom plavom kosom kakvu je tada retko ko imao, a kojem će „Kosa“ ostati zaštitni znak. A koji će, živeći i dalje „kao hipik“, tek povremeno kao statista biti angažovan u nekim filmskim i TV snimanjima. Da bi ga i mi, više u želji da mu pomognemo, devedesetih uključili u ekipu ljudi koji su nam pomagali u Teatru „Kult“, među čijim sam osnivačima bio, gledajući ga i dalje, iako je uglavnom radio neke fizičko-scenske poslove, sa nekom vrstom strahopoštovanja, zbog onoga u čemu je učestvovao. I u čemu je bio „pravi“.
U međuvremenu pojaviće se i antologijski Formanov film, pa i neke druge pozorišne predstave, mislim da je kod nas to bilo neko novosadsko ili subotičko pozorište sa predstavom na mađarskom. I sve ću ih gledati, praveći neizbežne paralele sa onom prvom i jedinom koja mi je zauvek prirasla za srce. Godinama potom ću, naravno, nabavljati i druge ploče iz raznih „Kosa“ izvedenih po svetu na raznim jezicima i uvek će mi ostati žal što onu našu nikad niko nije snimio i izdao.
U Ateljeu 212 pre nekoliko godina sam gledao novu verziju „Kose“, koju je režirao Kokan Mladenović (sa Branislavom Trifunovićem i Gordanom Kičićem u glavnim ulogama), koja osim iste muzike i neke, ali ne onakve, mladalačke energije, sa onom starom malo toga da je imala zajedničkog.
Pa, iako mi se, uz neke manje ili veće zamerke, u osnovi dopala, neizbežno sam je tokom izvođenja poredio sa onom „starom“, koja je u mojoj duši u međuvremenu porasla do neslućeno nadrealnih razmera. I kao što sam tada bio mlad i iskreno verovao da „možemo promeniti svet“, a danas znam da za to nema nikakve šanse, u tom „revidiranju stavova“, između dve „Kose“, prošao mi je ceo život. Ili bar onaj njegov mnogo lepši deo.
