Feljton: Pekinška Patka – Prvi pank bend na ćirilici (2)

Plitka Poezija

Subotički Omladinski festival bio je u to vreme veoma važan mladim rok bendovima, a ukoliko bi neki uspeo da zainteresuje javnost, bila bi to velika odskočna daska.

Pekinška patka je za ono vreme bila vrlo progresivna. Bili su inovatori, u muzičkom smislu, na vrlo bogatoj muzičkoj sceni Jugoslavije koja je tada bila u vrhu evropskih zemalja što se progresa u muzici tiče. Mnogo kasnije su se u Francuskoj ili Nemačkoj javili takvi bendovi, na primer. Mislim da su oni odigrali veliku ulogu u kreiranju muzičkog ukusa, daljeg razvoja i inspiracije za mlade muzičare.

Kada je u pitanju uticaj Patke na mlađe muzičare, kao i na potonje generacije, Kovač je apsolutno u pravu. O Subotici i uticaju Patke, nešto slično rekao je i Sreta Kovačević:

Najveća naša uloga je bila u tome što smo otvorili medije za „ludake“. Taj nastup u Subotici na kom smo se pojavili bio je potpuno ludilo. I već od sledeće godine spremljen je teren za novi talas, nije bilo više koncepta šlagera. Mi smo ih skroz razmontirali, iako nam to nije bila namera. Naša pojava je bila takva da je izazvala tu promenu u konceptu, produkciji.

Kada je Karolj Kovač, svojevremeno, prepričavao svoje utiske Siniši Reljinu, pominjao je i momente kada članovi benda pljuju. To pljuckanje na bini ne znači ništa, ali meni je to pljuvanje odredilo da ih smestim – u izlog! Odlično, pomislio sam, treba mi staklo i da tu pljuju, priseća se Reljin (Čovek patka – svedočanstva; prim.aut).

NORK

Bio je jun ’79. Počelo je još jedno novosadsko leto. U izlogu Robne kuće „Nork“ dešava se performans koji je, po svojoj inovativnosti, ušao u istoriju i definitivno pomerio granice kada je u pitanju ponašanje rok bendova na sceni. Na inicijativu Siniše Reljina, autora emisije „Na svoj način“, članovi Pekinške patke odsvirali su sedam svojih stvari, a čitav performans snimljen je za potrebe gore pomenute emisije. Tokom samog snimanja, ljudi su spontano počeli da se okupljaju – neki, zaintrigirani nastupom, koji je bio potpuno drugačiji od svega što je Novi Sad pre toga video, drugi, preneraženi i zgroženi, u ovome su videli direktan atak na sve vrednosti koje su baštinjene u tom jugoslovenskom društvu, i treći, koji su se tu našli sasvim slučajno, privučeni pukom radoznalošću. Kako je Čonta već tada bio profesor elektrotehnike u jednoj srednjoj školi, ispred „Norka“ su se pojavili i neki od njegovih učenika, kako bi učestvovali u spektalu.

Ipak, koliko god da je ideja bila originalna, a dobar deo publike oduševljen, članovi benda su (ponovo) od strane partijskih apartčika bili okarakterisani kao „antisocijalistički“, odnosno, „remetilački faktor“. Stoga emisija nije prikazana na televiziji, nego je završila u bunkeru, gde je tavorila trinaest godina. Tek 1992. neki segmenti su prikazani, a deo zapisa pojavio se i na jutjubu.

Od svih reakcija dežurnih dušebrižnika, jedna od najgrotesknijih je, svakako, jednog od članova uredništva, sa svojom paranoidno-kretenskom izjavom: „Ovaj pljuje Jugu!“, da bi se još gori idiot oglasio sa tvrdnjom: „a i Titu...“. Snimak je pogledao i velikan filmske umetnosti, jedan od predvodnika crnog talasa, Želimir Žilnik, koji je pretpostavio da će emisija biti zabranjena, što se ubrzo i ostvarilo. O ovom događaju Čonta je govorio kao gost u potkastu „U 4 zida“, skoro 45 godina nakon čitave ujdurme:

Taj video, da je emitovan, nama bi to podiglo popularnost bar puta tri. Takav video nije postojao u svetu. Mi bi razbili!

Ironijom sudbine, i neemitovana emisija imala je i te kako uticaja, kako na njenog autora, tako i na bend. Siniši Reljinu je narednih desetak godina bilo zabranjeno da radi autorske emisije; umesto toga, radio je kao snimatelj, sve do dolaska Žilnika na mesto urednika kulturno-umetničkog programa. „U najboljim godinama sam zaustavljen i prekinut u kreativnom izrazu“, tvrdi Reljin. S druge strane, performans u „Norku“ bendu je povećao popularnost kod publike, iako su se, kako je rekao Čonta, „od miljenika štampe i medija“ nakon tog nastupa „našli na crnoj listi“. Činjenica da je Čonta bio srednjoškolski profesor samo je pogoršala stvar. Salve glupih komentara, zlobnih i zajedljivih opaski pripadnika tvz. srednje (malograđanske) klase upućene su na račun kreativnih, mladih ljudi koji su svojom muzikom i stilom pokušavali da učmaloj palanci (kakva Novi Sad i jeste, bez obzira na mnogoljudnost) ponude nešto novo i drugačije. Tako je javno mnenje ispiralo usta, dok je broj poštovalaca benda sve više rastao, a na zidovima novosadskih fasada ispisivani su grafiti „Živeo pank“ i „Čonta je bog“.

…

Dok pišem o ovim događajima, o istorijskom i političkom kontekstu u kome su se rađali pank i nju vejv u nekadašnjoj zajedničkoj zemlji, nad glavom mi stoji pitanje na koje nemam odgovor – kako je moguće da je u koliko-toliko uređenoj državi, u kojoj je svako mogao da radi i da se školuje, bilo toliko buntovništva i društveno-angažovanih umetnika, da bismo danas, kada svakom od šest novonastalih državica upravljaju primitivni, polupismeni i bezobrazni, i kada je bahatost postala uobičajen (i prihvaćen) model ponašanja na putu do uspeha, dospeli u situaciju da nema ni promil nekadašnjeg društvenog angažmana? Šta se to desilo narodu ustanika i revolucionara? Da li je moguće da je, nakon 5. oktobra, toliko ubijena nada i volja za bilo kakvom akcijom i da smo, kao nekom injekcijom, kolektivno anestezirani?

Dozvolili smo da se kojekakve spodobe dokopaju mnogih veoma važnih funkcija, sa kojih mogu da grabe sve više bogatstva i moći, da bi institucije kulture bile srozane na najniži mogući nivo. Duplo dno, što bi rekli. Dok se sa oficijelnih medija krevelje mufloni i opajdare, borbu za očuvanje zdravog razuma predvode ljudi koji se bliže sedmoj deceniji života. A s obirom na apatiju koja vlada među većinskim delom naroda koji se ne slaže sa aktuelnom kulturnom (i bilo kakvom drugom) politikom, svi su izgledi da ćemo još godinama da trpimo postojeće stanje stvari.

PLITKA POEZIJA

Na Omladinskom festivalu u Subotici Patka je osvojila drugu nagradu publike. Čonta, međutim, 40 i kusur godina kasnije, priča o tome kako je dobar deo glasova namenjen Patki izvađen iz njihove kutije i premešten u drugu, te je, uz veliku pomoć dušebrižnika, uplašenih za imidž jugoslovenske mladeži ukoliko bi se poveo za muzikom i performansom razuzdanih pankera, prvu nagradu publike dobio riječki sastav Xenia. „Ne mož’ sad pank bend da pobedi te ’79. a drug Tito bolestan“, konstatuje Čonta.

Ipak, zahvaljujući popularnosti koju su naprečac stekli, Novosađani su dobili priliku da snime prvi singl. Subotičanin Gabor Lanđel, saradnik Radio Novog Sada, omogućio im je ovo kao nagradu za uspeh na festivalu. Singl su činile dve pesme – „Bela šljiva“ i „Biti ružan, pametan i mlad“, a producent je bio Slobodan Konjević, muzički urednik Studija B i recenzent časopisa Džuboks. Zahvaljujući Konjeviću, pesme su se našle na svim top-listama u Beogradu, a bile su, takođe, podržane i od Radio Novog Sada. Saradnja sa Konjevićem nastaviće se i na snimanju oba potonja albuma.

Nakon singlova koji su doživeli uspeh kakav bend nije ni sanjao (prodato je 40 hiljada primeraka; prim.aut.), došlo je vreme da se snimi materijal za prvi studijski album. Kako PGP RTB nije imao sluha za novi zvuk, bend je potpisao ugovor sa zagrebačkim Jugotonom. Za propast pregovora sa beogradskom kućom, po svoj prilici, zaslužan je neko iz CK.

Siniša Škarica, tadašnji urednik Jugotonove pop-rok redakcije, čovek čije su zasluge za proboj jugoslovenskog novog talasa nemerljive, priča o prvom susretu sa singlom Pekinške patke:

Iskreno, istinski se sjećam snimke singla kod prvog preslušavanja u Jugotonu, u Dubravi: i „Bela šljiva“ i „Biti ružan, pametan i mlad“. Obje su praštale od pankerskog poleta i svježine tako da sam odlučio da to bude singl s dvije A strane, što se radilo rijetko. Jedino onda kada sami niste mogli odabrati koja stvar je bolja.

Materijal je sniman u studiju koji je bio smešten u nekoj vikendici na Fruškoj gori. Neposredno po završetku postprodukcije, još jednom je neko, ovoga puta iz samog vrha KPJ, stopirao izlazak albuma na šest meseci. Bio je to lično drug Tito, koji je odlučio da momcima pokvari planove i umre baš u maju, pred planirani izlazak „Plitke poezije“. Ipak, nekoliko dana kasnije, izašao je prvi veliki hit, „Bolje da nosim kratku kosu“, koji je vremenom postao nezvaničnom pankerskom himnom.

Album „Plitka poezija“ objavljen je početkom septembra i promovisan je na Splitskom festivalu, kada je i Azra promovisala svoj novi materijal. Prihvaćen od strane publike, u ono vreme avangarda, ovaj album je imao nemerljiv uticaj na potonje sastave. Pravu revoluciju izazvale su kratke, žestoke pesme čija je satira bila inteligentni oblik društvene kritike. Teme pesama, koncertni performansi i zajebancija na sceni, reakcije publike i kritike, a naročito značaj albuma prvenca za dalji razvoj panka u Jugoslaviji, mogu da se uporede sa pojavom Pistolsa u Velikoj Britaniji. O „Plitkoj poeziji“ i cenzuri Čonta je 1993. govorio za kragujevački fanzin, „U mojim očima“:

Činjenica je da smo mi kroz pljuvanje dotadašnje muzike, pljuvali direktno i društvo. Ali mi smo to morali da demantujemo, iako su nas prozivali. Jer, da smo priznali, svirali bismo u bajboku. Ipak, to su bila oštrija vremena. Mi smo sigurno bili prva pobuna u ovom delu Jugoslavije. Slovenija je, ipak, bila u svemu drugačija. Da su se Pankrti kao takvi u to vreme osnovali u Beogradu ili Novom Sadu, sve bi ih pohapsili! To je sigurno. Do naše pojave tekstovi ostalih grupa bili su za opatijski festival šezdesetih godina. Prvi sam pomenuo kontracepciju, a pošto kurton nije smelo da se kaže, koristio sam izraz – gumena stvar. Kada smo išli u Radio Novi Sad da snimamo, niko nam nije zamerao što falširamo, što nismo dovoljno uvežbani, ali su nam zato tražili tekstove napismeno.

Sreta Kovačević o Patkinom prvencu i tim danima kaže:

Uvek smo odstupali od forme i želeli da pokažemo (bunt) šta mislimo o uređivanju kulture i konkretno stvaranju muzike u to vreme. Naša forma bila je kratka, tekstovi precizni i konkretni sa porukom i iskazanom misli. Stil u svirci je bio potpuno neočekivan, posebno kod Cile, pevanje je bilo deranje klasično, a izgled nije čak odavao počast panku – tek po koji bedž.

Krajem 1980. godine, sastav Patke se prepolovio. Sreta napušta bend i pridružuje se ska sastavu Kontraritam, a gitaru preuzima Zoran Bulatović Bale, dok novi basista postaje Mare Vukmanović (obojica članovi grupe Pečat). U novoj postavi, Patka sprema materija za novi album.

Nastaviće se…

Tagovi: Biti ružan pametan i mlad, Bolje da nosim kratku kosu, Gabor Lanđel, Jugoston, Nebojša Čonkić Čonta, nork, Omladinski festival, Pekinška Patka, Plitka poezija, Siniša Škarica, Slobodan Konjević, Sreta Kovačević, Subotica, Želimir Žilkik