Uspomene na San – zaboravljeni dragulj YU roka
Preslušavši je pažljivo, čak tri puta, jednostavno nisam mogao da verujem da nešto tako lepo i kvalitetno, gotovo „neprimetno“ prođe našom u to vreme i te kako jakom rok-scenom. Idući dalje u razmišljanjima, shvatih da bih, da sam tada (a i kasnije) znao ovo što sada znam, tu ploču sigurno stavio na visoko mesto (među prvih pet) na svojoj rang-listi, prilikom izbora za YU 100 – najbolje albume jugoslovenske rok i pop muzike, a da bi verovatno slično reagovali i mnogi drugi (izuzetno kompetentni) učesnici ovog izbora.
Jer, ova ploča apsolutno zaslužuje (osim što je loše „narezana“, kao i dobar deo ostale PGP-ove produkcije) da se nađe u samom vrhu ex YU izdanja i verujem da bi za nju glasali svi koji vole Korni grupu, Tajm, kao i prvi album Josipe Lisac, džez-rok i fanki, ali i zlatni period beogradske akustičarske scene.
Poput raznih drugih, odnekud mi je poznata ona krilatica „Malo je mnogo“ u čije filozofsko dekodiranje se ovde ne bih upuštao, osim što bih je obrnuo u „Mnogo je malo“, što u priči koju bih ovde da ispričam nekako ima više smisla.
Elem, besomučno kupujući ploče još od polovine šezdesetih, pa i decenijama potom, sve dok se za slušanje neke muzike „kad god hoćeš“ podrazumevalo da moraš da je imaš na ploči, nakupovavši ih na hiljade, a nikad ne shvatajući sebe kao kolekcionara, u nekom trenutku sam neizbežno došao do toga da u suštini i ne znam šta sve imam. Ili da dobar deo toga čujem samo jednom, čak ni sve pesme, i odložim negde na neku od polica koje su mi se, kao i same ploče, razmnožavale svuda po kući, gde god je za njih bilo mesta. Tokom svih tih godina nakupovao sam i na stotine kompilacijskih „Best Of“ ili „Greatest Hits“ izdanja pojedinih imena čiji kompletan opus me nije posebno zanimao, ali i još brojnijih ploča sa raznim izvođačima koje sam uzimao često samo zbog jedne pesme koju nisam imao, a eto želeo sam da je slušam. Iako domaćih izdanja toga tipa u Jugoslaviji i nije bilo baš mnogo, ipak, vremenom se nakupilo i toga, toliko da baš ne znam šta se na kojoj ploči nalazi.
Kada su se, počev od osamdesetih, i kod nas pojavili ljudi koji su trgovali retkim izdanjima, znali, i kao posebnu, dobro čuvanu tajnu, krili informaciju o tome koje naše ploče imaju visoku cenu na inostranim sajmovima diskofila, neki od njih davali su mi i neke spiskove ploča „koje traže“. Što je već, samo po sebi, ukazivalo na to da „tamo negde“ imaju kupce za njih po desetostruko većoj ceni od one koju su ovde bili spremni da ponude. A pošto su ti spiskovi nagoveštavali da se radi o retkim i skupim pločama, čije većine nisam bio spreman da se odreknem, pažnju mi je pobudilo to da se na njima (pored onih već dobro poznatih) redovno pojavljivala i neka kompilacija pod nazivom „Uspomene“. Kako sam kompilacija sličnih naziva imao više, u razgovoru sa jednim od tih „kolekcionara“ na moje pitanje – Otkud da tako nešto nekom treba? – odgovorio mi je, lukavo trgovački nabrajajući koji se sve pevači na toj ploči nalaze, podsmešljivim glasom banalizujući neke od njih i sam se (kao) čudeći da to nekom treba, možda samo zbog toga što neke od tu uvrštenih pesama „ovog ili onog“ nema na drugim izdanjima. Tako je i smešno niska ponuđena cena za tu ploču bila totalno neinspirativna čak i da me natera da je potražim. Pa sam tu priču i tu ploču zaboravio. A setih je se, posle dvadesetak godina, tek nedavno.
Kada je pre godinu i nešto više dana umro Aleksandar Sanja Ilić, u moru neinventivnih, dozlaboga jednoličnih i šturih tekstova o ovom značajnom muzičaru i kompozitoru, kog sam imao čast da upoznam i sa njim sarađujem, reših da o njemu napišem tekst, ali to, kao i mnogo što-šta drugo što sam planirao, ne uradih. Zato barem, dok sam se spremao da ga (ne)napišem pročitah u Perinoj enciklopediji i drugde još ponešto o Sanji i tada saznah nešto što mi je do tada promaklo, a bilo mi je tako blizu.
Pre nedelju-dve, dok sam nešto prekopavao po pločama, pokušavajući da napravim neki red među njima, što mi nikako ne uspeva, jer stoje na nekoliko mesta, čak i u sinovom stanu u kom sam mu zauzeo celu jednu sobu, naiđoh na long-plejku „Uspomene“ i shvatih da „to mora da je ta“ koju su mi neki od tih svojevrsnih „nakupaca“ tražili još pre dvadesetak godina, sad već znatiželjan da vidim po čemu je ta kompilacija vrednija od mnogih drugih sličnih, a gotovo bezvrednih. Gledajući značajna, ali i poneka danas nepoznata imena na njoj zastupljenih pevača i pesme od kojih sam za neke čuo a za polovinu čak i nisam, tek pri dnu poleđine omota pročitah sitnim slovima odštampano:
Ceo orkestarski materijal snimljen je u toku januara 1975. godine, za LP ploču grupe San. Zbog tragičnog događaja od 2. februara 1975. u Nišu, grupa San nikada nije završila ovu LP ploču. Kao uspomenu na prijatelje i kolege koji su tek krenuli ka vrhu jugoslovenske pop muzike, ploču su završili Bisera Veletanlić, Zlatko Pejaković, Dado Topić, i grupa Maj, a usput sa istim stvarima napravili i jugoslovenski hit.
Još dok sam to čitao, već u prvoj rečenici, kao vremeplovom prebačen u početak sedamdesetih, setih se svog prvog susreta sa grupom San, kada su svirali u prepunom dvorištu Elektrotehničke škole „Nikola Tesla“, u pauzi između prve i druge smene, a ja u toj školi tada bio u drugom ili trećem razredu. Ovu grupu nikad potom nisam video uživo, ali sam ih nekoliko puta gledao na televiziji i, kad bih na „njih“ naleteo, kupovao neke od njihovih pet izdatih singl-ploča, od kojih su, koliko se sećam, najpopularnije i najkvalitetnije (polu-hitovi) bile pesme „Legenda“ i „Anabela“. U to vreme bio sam sav uronjen u neke progresivnije rok-vode i nisam baš pomno pratio šta se dešavalo sa grupom San, pa sam tek „sa zadrškom“ čuo i o tragediji koja im se desila na koncertu u niškoj Hali „Čair“, kada ja od strujnog udara poginuo njihov pevač Predrag Jovičić. Nakon čega se grupa raspala, a njen vođa i glavni kompozitor Sanja Ilić se zarekao da više nikad neće uživo nastupati sa nekom grupom.
Obećenje je održao čitavih dvadesetak godina, posle kojih je osnovao Balkaniku. Upoznao sam ga nešto pre toga, kad nam je radio muziku za predstavu „Eks kralj i…“ kojom smo krajem 1992. godine otvorili Teatar „Kult“, a ja u toj predstavi bio u trostrukoj ulozi, prvo kao organizator i producent, a na kraju i kao jedan od njenih aktera. Sanja nam je tada uživo svirao na premijeri, a na kasnijim predstavama u alternaciji sa svojim šurakom Dejanom Petkovićem. Sreli smo se još jednom kasnije, kada sam za Radio TV reviju pisao tekst o obostrano korisnoj saradnji rok-muzičara sa pozorištem i filmom, a povodom (iako je on sličnih iskustava imao mnogo) u to vreme aktuelne „Plave ptice“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, za koju je uradio sjajnu muziku. Za koju mi je tada čvrsto obećao da će je izdati i kao soundtrack-album, što nažalost nikad nije učinio, pa sjajan song iz ove antologijske predstave oni koji za nju znaju nažalost mogu pogledati (i čuti) samo na Jutjubu, gde ima na milione pregleda.
No, da se mi vratimo ploči zbog koje sam sve ovo i krenuo da pišem.
Preslušavši je pažljivo, čak tri puta, jednostavno nisam mogao da verujem da nešto tako lepo i kvalitetno gotovo „neprimetno“ prođe našom u to vreme i te kako jakom rok-scenom. Idući dalje u razmišljanjima, shvatih da bih, da sam tada (a i kasnije) znao ovo što sada znam, tu ploču sigurno stavio na visoko mesto (među prvih pet) na svojoj rang-listi, prilikom izbora za YU 100 najboljih albuma jugoslovenske rok i pop muzike, a da bi verovatno slično reagovali i mnogi drugi (izuzetno kompetentni) učesnici ovog izbora. Jer, ova ploča apsolutno zaslužuje (osim što je loše „narezana“, kao i dobar deo ostale PGP-ove produkcije) da se nađe u samom vrhu ex YU izdanja i verujem da bi za nju glasali svi koji vole Korni grupu, Tajm, kao i prvi album Josipe Lisac, džez-rok i fanki, ali i zlatni period beogradske akustičarske scene.
Zašto je to sve ostalo bez odjeka – razloga je mnogo. Prvi i osnovni je njen totalno neatraktivan i neprivlačan naslov „Uspomene“ (i tome adekvatan omot), koji u startu odvlači potencijalnu publiku na neku sasvim drugu stranu, najavljujući jednu „običnu“ i zbrda-zdola „sklepanu“ kompilaciju na kojoj se nalaze sve same „žabe i babe“ i totalno neprimetno „objašnjenje“ o čemu se tu radi. A koliko se u PGP-u time uopšte nisu bavili, nego su je (u 1.000 primeraka) izdali tek „reda-radi“, govori i to da na njenom omotu nikakvih podataka nema o tome ko je tu sve (na kojoj pesmi) svirao i mnogo toga još što je, čak i za to vreme, bilo uobičajeno.
Želeći da sačuva uspomenu (otud i takav nesrećni naslov albuma) na grupu San, Sanja Ilić je dve godine nakon tragičnog događaja, na pre njega snimljen instrumentalni deo albuma, za snimanje vokala pozvao neke od svojih prijatelja i poznanika sa pop-rok-scene, od kojih će većina njih tek kasnije postati velike zvezde, pa i otići u legendu, dok će drugi, kao i ovaj album, ostati manje-više zaboravljeni. I, osim što su mi neke od tih pesama poznate, što su (možda) zastupljene i na budućim pločama tih pevača, ovde se neću baviti šta od toga jeste, a šta nije izdato na drugim pločama. Negde naiđoh na podatak da su u snimanju osim grupe San, kao pojačanje učestvovali i članovi Korni grupe (iako ne znam ko sve na kojoj pesmi), a bolji poznavaoci opusa ove legendarne grupe će i sami „morati“ da po „rukopisu“ prepoznaju virtuoznu gitaru Josipa Bočeka, isto takvo sviranje bubnjeva Vladimira Furduja, a sve govori i da je neke deonice na klavijaturama (iako ih je svirao i sam Sanja Ilić) snimio Kornelije Kovač, uz tri tad već bivša pevača Korni grupe (Dado Topić, Zlatko Pejaković i Zdravko Čolić).
Autor gotovo kompletne muzike, oko polovine tekstova i svih aranžmana je, naravno, Sanja Ilić; jednu pesmu komponovao je tragično stradali Predrag Jovičić, jednu basista grupe San Aleksandar Stojić; tri teksta napisao je Zafir Hadžimanov, dva Aleksandar Stojić, a jedan duo Mira i Spira (koji je inače i autor jednog kultnog albuma i legendarne pesme Suncokreta „Prvi sneg“).
No, da „inventarišemo“ čega tu sve (dobrog) na ovoj ploči još ima.
Dve pesme, u fanki ritam vešto ukomponovanu melodičnu „222 805“ i džeziranu baladu „Tužno popodne“, sa pevljivim refrenom (bespotrebno je reći sjajno) peva Bisera Veletanlić koja nekako baš otada prestaje da bude „mlađa Senkina sestra“ i postepeno postaje jedna od najboljih pevačica u Jugoslaviji. Pesmu „Znam red vožnje“ izvodi grupa San, a da ne znamo da li je na njoj pevao tragično stradali Jovičić, jer posle njegove smrti je grupa i prestala da postoji, a zanimljivo je da je tekst pisao izvesni S. Krunić, čije ime nisam uspeo da dešifrujem, pa me to (verovatno pogrešno) asocira na Spasoja Krunića, koji će devedesetih godina postati gradski arhitekta Beograda i poznati političar. Ova, ali i pesma „Ja bih je ljubio“ (ne treba je brkati sa „Čokoladom“ Idola koja ima sličan refren) koju izvodi grupa Maj, neodoljivo podseća(ju) na sad već legendarnu beogradsku akustičarsku grupu Dag, tim pre što je Dragan Popović nakon raspada Dag-a i osnovao Maj. Jednu, ali vrednu, pesmu „Jutro“, džez baladu sjajno peva Zdenka Kovačiček koja će godinu dana posle toga snimiti za PGP svoj prvi album i izbiti u sam jugoslovenski vrh među pevačicama.
Pesmu „Svitanje“ peva tada još uvek ne toliko popularni Zdravko Čolić i to je (po mom skromnom mišljenju) jedna od najboljih u njegovoj bogatoj karijeri.
Pesmu „Putnik“, kao njen kompletan autor, peva basista grupe San Aleksandar Stojić, a kuriozitet je u tome što je urađena u maniru grupe Santana (tada na vrhuncu popularnosti) u kojoj Josip Boček gitaru svira u stilu legendarnog Karlosa. Pesmu „Priroda“ izvanredno peva Zlatko Pejaković, a komponovao je tragično stradali Predrag Jovičić, (tekst Aleksandar Stojić), a ona otvara i prvi (odlični) Zlatkov album „Lice“, na kom ga prati skoro kompletna (njegova bivša) Korni grupa. Uz jedan fanki-džez-rok instrumental „Pozerka“ potpuno u stilu Korni grupe, sa maestralnom gitarom Josipa Bočeka, album zatvara sedmominutna pesma „Ljudi, ljudi“, u ubitačnom fanki ritmu sa džez pasažima i sjajnim Furdinim i Bočekovim deonicama, a izvrsno je peva Dado Topić, još jedan bivši Kornijevac, na neki način najavljujući u sličnom stilu snimljenu muziku za film „Nacionalna klasa“.
Siguran sam da neke od pomenutih pesama znate, iako ih nikako ne povezujete sa grupom San, pa možda ni sa Sanjom Ilićem (jer sve ovo ni sam donedavno nisam znao), pa predlažem da ovo remek-delo od albuma potražite na Jutjubu i preslušate u kompletu. Neće vam biti teško, naprotiv uživaćete, pa i proveriti da li sam u svojim ocenama preterivao. Naravno, bilo bi poželjno i vratiti se u sedamdesete godine i pokušati u njemu prepoznati šta je mogao značiti u tim još uvek pionirskim godinama jugoslovenskog rokenrola, na šta je sve uticao i koga kasnije inspirisao. Ploču na kojoj je sve to snimljeno teško ćete pronaći ili ćete je debelo platiti.
Osim ponovnog „otkrivanja“ tog izgubljenog dragulja našeg rokenrola, ovaj tekst pišem i ne bih li nekog od izdavača inspirisao da ga ponovo izda, makar na CD-u, a još bolje na vinilnom LP-ju, da sve bude u duhu vremena. I, ako bi se to kojim srećnim slučajem desilo, neizostavno bi trebalo promeniti naziv albuma u, recimo – “Grupa SAN i prijatelji“, čime bi bar unekoliko bila ispravljena jedna velika istorijska nepravda.
