Zoran Bulatović – Bale (Pekinška Patka, Luna): Strah od nestvarnih stvari

Preturajući po internetu pre skoro godinu dana, naleteo sam na informaciju da “Fatalamanga Records” iz New York City-a priprema reizdavanje Luninog albuma “Nestvarne Stvari” na CD-u. Poslao sam e-mail poruku na adresu kuće sa zahtevom za više informacija o ponovnom objavljivanju te, bez preterivanja, neverovatno dobre ploče i bio prijatno iznenađen kad sam ukapirao da iza svega stoji Zoran Bulatović – Bale.

Neku godinu kasnije čuo sam i Lunu i očajnički tražio njihov jedini album “Nestvarne stvari” po prodavnicama, sve dok sasvim slučajno nisam naleteo na četiri primerka te ploče po bagatelnoj ceni u nekoj radnji u Makarskoj. Naravno da sam kupio sva 4 primerka.

Bale danas “živi i radi” u New York-u i priprema CD izdanje “Nestvarnih stvari”. Sa zadovoljstvom mogu da kažem da je pred vama jedan deo priče o njegovoj uzbudljivoj karijeri.

Ako se ne varam, prve studijske snimke si napravio sa 14 godina. Kada i zašto si počeo da sviraš i gde si sve svirao pre Pekinške Patke?

Bale: Mislim da mi je sudbinu “zapečatio” moj ćale. Naime, kao poklon kevi za moje rođenje ćale je kupio gitaru, na kojoj sam i počeo da sviram. Danas je od te gitare ostao samo vrat posle neuspešnog pokušaja da od nje napravim “elektronku”. Ozbiljno sam počeo da sviram sa 12 godina. Pre toga sam pomalo “nabadao” i trudio se da ponešto naučim. U petom razredu osnovne škole sam imao prvi bend Mrlja, u kom je bio i Edi Keler, kasnije bubnjar u Obojenom i Vrisku Generacije. Imali smo jednu svirku ispred razreda na priredbi za neki praznik. Posle toga sam promenio školu i počeo da sviram sa ekipom iz nove škole. Grupa se zvala Alfa, a kasnije HUSH, a tu je bio i Firči sa kojim sam posle svirao u Luni i na nekim drugim projektima. E, to je već bilo ozbiljnije. Skidali smo stvari i svirali na školskim igrankama. U stvari, skinuli bi po neki deo ili riff a onda na to improvizovali. Mislim da je to bilo jako dobro zato što smo tako, u stvari, i učili da sviramo. Najvažnija svirka nam je bila na Novosadskom sajmištu ispred 4000 ljudi na dobrotvornom koncertu za distrofičare. Tamo smo nastupili kao atrakcija između pevača, komičara i ostalih zabavljača, koji se mogu naći na takvim priredbama. Kasnije smo svirali kao predgrupa novosadskoj grupi Proces, gde je svirao moj učitelj gitare Mihajlo Dzunja, koja je svirala igranke po okolnim selima. Moj idol, u to vreme, je bio gitarista Procesa Steva Korovljev od koga sam “krao” šta god sam mogao. Steva je bio tip koji je znao da odsvira 3 tona i da svaki “ubode” tačno tamo gde treba. To mi se jako dopadalo i tako sam se trudio da sviram, za razliku od gitarističkog trenda u to vreme, da se odsvira što više tonova u što manje vremena (mada sam voleo i Rithcie Blackmorea iz Deep Purple). Posle HUSH-a sam svira u grupi Quadrant, bandu bez nekog većeg značaja. U Pečat sam došao sa 15 godina i to je bio prvi bend koji je svirao isklučivo svoj materijal. Stilski je tu bilo svačega, a slušali smo prvi album Police, Ian Durija , Television… Bas je svirao Mare, kasnije član Pekinške Patke. Pečat je imao punu podršku novosadske televizije na kojoj smo bili česće nego na radiju. U RTVNS postoje prvi snimci Pečata, gomila spotova kao i ceo polusatni TV show. Mislim da me je Mare izbacio iz Pečata, ali se ne sećam razloga, no to me nije puno jebalo. E, posle toga sam počeo u Patki.

Da li si voleo Pekinšku Patku pre nego si postao član benda?

Bale: Da, voleo sam Patku i pre mog dolaska, a naročito posle (pošto su odmah bili mnogo bolji, he he).

Koliko se menjala postava Patke dok si ti svirao s njima?

Bale: Pa, koliko se sećam prvi je otišao Sreta, originalni član, posle jedne svađe sa Čontom. Bora (originalni basista) je već otišao kad sam ja došao. Bas je svirao Srba, koji je valjda i svirao u nekoj “najoriginalnijoj” postavi, a koji je dolaskom Mareta prešao na gitaru i bio sa nama još neko vreme, ali je posle otišao… ili bio otpušten, ne sećam se.

Kako je bilo na snimanjima “Bila je tako lijepa” singla i “Strah od monotonije” LP-ja? Kakvi su bili producenti/snimatelji/studio u to vreme kod nas i je li bilo cenzure oko zvuka/tekstova?

Bale: Sve smo to radili u privatnim studijima, tako da nije bilo govora oko cenzure zvuka ili tekstova pošto su tamo ljudi bili plaćeni da rade posao, a cenzura se mogla desiti samo kasnije u “Jugotonu” , ali kol’ko se sećam nije bilo problema. Možda i jeste, ali oko toga će najbolje Čonta moći da ti kaže, pošto je on bio taj koji je kontaktirao Jugoton i vodio poslovnu stranu benda. Cenzure je bilo na pretek na drugoj strani, radio, TV, zabranjivanje koncerata… Što se tiče snimanja “Bila je….”, to je bilo ludo i nezaboravno. Po ugovoru smo morali da odradimo jedan singl pre albuma. Čonta je izmislio da se radi ta obrada, obrada Dragana Stojnića.

Bili smo nafurani da to bude što brze i luđe. Snimano je na 4- kanala (kao Sgt Pepper) tako da je skoro sve moralo da ide iz prve. Bas i bubanj na 2 kanala, vokali na 1 i gitara na 1. To se lepo čuje na gitarskom solu, ritam gitara nestaje neposredno pre ulaska sola, koji je nasnimavan, i vraća se posle završetka sola. B strana je bila totalna zajebancija i “samoobrada” pesme sa prvog albuma. E, tu je i došlo do problema sa brojem kanala. U sredini pesme postoji deo gde Čonta govori “Ova grupa se zove PP…” dok se u pozadini čuju zvečke. Nekoliko dana kasnije, kad je došlo vreme da se pesma mixa, Čonta je hteo nešto da promeni u tekstu tog dela tako da ga je snimio ponovo. Kad je završio, videli smo da nesto fali. Ukapirali smo da fale zvečke kojih u tom trenutku više nije bilo u studiju. Pošto se osećala velika “rupa” morali smo nešto da izmislimo. Problem je rešen tako što smo Mare i ja na drugom mikrofonu iz pozadine “simulirali” zvečke pevajući “cuke-chuke, cuke-chuke”. Pošto je cela tehnika bila na tako zavidnom nivou, ne sećam se da je iko ikad primetio razliku između zvečki tokom cele pesme i “zvečki” u sredini, pošto je ionako sve zvučalo “spasavaj se ko može”. Šetajući se po Dunavskoj ulici jedno popodne, video sam MOJ PRVI SINGL u izlogu Jugotonove radnje. Bio sam van sebe od sreće, ali sam isto tako bio potpuno dekintiran i nisam mogao da ga kupim. Visio sam okolo i čekao da neko poznat naiđe da se ogrebem za lovu. Naišao je poznati novosadski grafičar Bane Radošević, koji mi je dao lovu da ga kupim. Ko je mogao da dočeka da dobijemo promo primerke od Jugotona.

Snimanje “Strah-a” je bilo nešto sasvim drugo. Sve smo mnogo ozbiljnije shvatili. Producent je bio Sloba Konjović i radili smo na “čitavih” 8 kanala.

Iako je “Strah…” snimljen svega nekoliko meseci nakon “Bila je…” singla razlika u zvuku je neverovatna. Da li ste namerno ciljali na to ili je do toga došlo spontano?

Bale: Zaokret je napravljen sasvim svesno. To je bilo vreme Joy Division-a, Magazine-a, druge filozofije i drugačijeg zvuka koji nam se dopadao i koji nam je u toj novoj postavi potpuno ležao.

Kakva je bila reakcija javnosti na “Bila je…” obradu i šta je Dragan Stojnić mislio o tome?

Bale: U vreme izlaska “Bila je…” smo mi već uveliko radili na “Strah-u…” tako da se ne sećam reakcija javnosti. Što se tiče Dragana Stojnića, a kako je to jedan beogradski magazin preneo, on je “obradu čuo i… preživeo”!

Šta su publika i kritika mislili o materijalu sa “Straha…”? Da li je bilo “ispada” od strane pankera kada ste svirali nove stvari na koncertima?

Bale: Posle izlaska “Strah-a..” nismo imali puno koncerata zato što je ubrzo Čonta morao da se “oduži domovini” i odgilja godinicu u sakou bez bedževa. Imali smo nekoliko velikih svirki, “Hipodrom” u Zagrebu, “Rokoteka” na Kalemegdanu u BG… Reakcije su bile onakve kakve smo i očekivali. Znali smo da će se pankeri podeliti, ali to se inače među njima u to vreme dešavalo. Bilo je onih koji su ostali “tvrdi” i onih koji su počeli da slušaju New wave i koji su “ukapirali” stvar. Kritike su uglavnom bile povoljne (P. Luković) mada je bilo i loših. No, nas stvarno nije bilo briga i mislim da je “Strah ..” bio, ako ništa drugo, onda jedan “hrabar” album, a ja sam još uvek ponosan na njega.

Kako je došlo do raspada i šta se desilo sa članovima Patke?

Bale: Čonta – vojska = Patka – razlaz. Mare je otišao na neko vreme u London, Cila se zagnjurio u karate i yogu, a ja sam se smucao po Novom Sadu i ubirao plodove “slave”, kao “Najlepši punker u YU” (ITD magazine – čitaj, mažnjavao ženske). A i šta bi drugo sa tim renomeom i sa 17 godina u dupetu.

Da li si odmah posle Patke uskočio u Lunu i kako je došlo do osnivanja tog benda uopšte?

Bale: U leto ’81. Muzička omladina Novog Sada (u to vreme odlično “orjentisana”) je organizovala mini turneju nekoliko bendova ( Čista Proza, Foto Model, La Strada i Lačni Franc) sa koncertima u NS, BG i Pančevu. Sva tri novosadska benda su vežbala u prostorijama Muzičke omladine gde se inače i skupljao sav napredan muzičarski svet (između ostalih i ja). Desilo se nekako da je nekoliko dana pre turneje La Sradu napustio basista Bora (onaj isti probisvet iz originalne Patke), a to se isto desilo i sa klavijaturistom Foto Model-a. Cela turneja je dovedena u pitanje. E, tu sam se pojavio ja da spasem celu stvar, tako da sam se na toj turnejici pojavio u dvostrukoj ulozi, kao basista La Strade i klavijaturista Foto Modela! Baš je bilo super, a i neko me je u “Džuboksu” silno nahvalio posle beogradskog koncerta, ali se ne sećam šta. Inače, Foto Model je bio odličan bend o kome se užasno malo zna. Imali su interesantne stvari i dobre tekstove. Stvarno mi je žao što iza njih nije ostalo baš ništa, šteta. Elem, pošto La Strada praktično nije više postojala, ostali su Slobodan Tišma gitara – glas i Firči – bubnjevi, a ja sam bio slobodan, rešili smo da probamo nešto zajedno. Ja sam krstio bend po filmu “Luna”. Prošlo je još dosta vremena dok je to sve dobilo oblik onoga po čemu se Luna danas pamti. Imali smo užasnih problema oko prostora za probe i odabira “pokrivača donjih frekvencija”. Izbor je pao na Jasminu Mitrušić – Minu, Firčijevu i moju školsku drugaricu iz srednje muzičke škole, u koju smo Mina i ja još uvek išli (Firči je pao godinu, pa napustio školu). Dopadala nam se ideja da umesto bas gitare imamo synth.Tako je nastala prva i poslednja postava Lune.

Za razliku od Patke u Luni si bio autor kompletne muzike. Otkud odjednom takav napad ideja i šta te je inspirisalo u to vreme?

Bale: Pa, jednostavno, u Patki je Čonta bio šef, tako da je njegova bila poslednja kad se vršio odabir stvari. Na primer, za “Strah” je bila kompletno snimljena još jedna stvar, koja je bila potpuno moja, ali se odlukom šefa nije našla na albumu. Takav način je sigurno uticao na mene i učinio da preuzmem potpunu kontrolu nad onim sto je Luna radila. Jednostavno sam želeo da konačno držim konce u rukama. Moram reći da je to s’ vremena na vreme izazivalo incidente, ali ja sam izgleda morao da prođem tu fazu u životu. Sad to radim malo drgačije. A šta me je inpirisalo? To je teško reći. To je bilo vreme New wave-a i bilo je toliko dobre muzike da jednostavno nisi mogao da stigneš da preslušaš sve novo što je dobro. Ali mislim da tu i nije bilo nekog specijalnog muzičkog uticaja, već je jednostavno sav taj naboj slobode u muzici bio inspiracija da kopaš po sebi i “oslobodiš” ono što je zakopano negde, ispod površine. Ono što mi se dopadalo kod New wave-a i jeste to što on nije ograničavao stil već naprotiv, dozvoljavao sve. Kakve su, na primer, sličnosti između Joy Division i Madness? Ja ih ne vidim, sem što i jedni i drugi koriste električne gitare! Ta raznovrsnost je bila ono što je bilo značajno za taj period kome smo i mi, nadam se, dali svoj doprinos. Čak je jedan kritičar i napisao da je najveći uspeh Lune to što se ne može porediti ni sa jednim “svetskim” bendom, već da je Luna “naš punokrvni doprinos svetskoj sceni i ravnopravni saborac sa Siouxie … Joy… i ostalima. Ne mislim da je kritičar preterivao.

Koliko je često Luna svirala pre snimanja prvenca i kako je došlo do ugovora sa Helidonom? Je li bilo još nekih ponuda?

Bale: Ne mogu reći da smo svirali često, al smo vrlo brzo privukli pažnju svih koji prate muziku, tako da su nam koncerti uvek bili puni i odlično primljeni. Negde ’82-83. smo poslali demo snimke u “Jugoton”. Oni su mislili da još nismo zreli za ceo album i ponudili nam da sa Otrocima Socijalizma iz Ljubljane snimimo album pola – pola. Mi jednu stranu, a oni drugu. Naravno, to nije dolazilo u obzir. Neposredno posle toga, u Zagrebu u nekom klubu, sam u razgovoru sa Kojom, koji je u to vreme isto bio u potrazi za izdavačem, saznao da su isto to i njemu ponudili sa nekim bendom. U razgovoru mi je palo na pamet da predlozimo “Jugotonu” da Luna i Disciplina dele LP, ali smo se ubrzo obojica složili da to ne bi bilo dobro ni za njega ni za nas.

U proleće ’83. smo krenuli na turnejicu po Hrvatskoj i Sloveniji. Između ostalog smo svirali i u Izoli. Tamo nas je primio “WC-Direktor” (kako sam sebe zove), Marko Brecelj. Živa legenda, majstor, nada i uzdanica, prvoborac, genije, ljudina, idol i junak našeg detinjstva. Malo smo se usrali što nas gleda ON, al kao i obično to je sve nestalo kad smo počeli da sviramo. Imali smo nekoliko biseva i bilo je odlično. A posle svirke nismo mogli biti zadovoljniji kad je ON počeo da nas hvali. Bili smo presrećni. Marku smo se toliko dopali da je on sutradan seo u svoj “AMI 8” i došao da nas ponovo gleda u Rijeci. U Rijeci je isto bilo odlično i on je tražio da mu pošaljemo demo – snimke. Po povratku u NS poslali smo mu “demone” koje je on odneo Borisu Beleu u “Helidon” i… to je bilo to. Već u septembru smo bili u studiju.

Oduvek me je čudilo kako “Nestvarne stvari” produkcijski i aranžmanski bogato zvuče, naročito s obzirom da naš vinil zvuci kao “iz bureta”. Je li bilo teško snimiti zvučno tako bogat album?

Bale: Pa prvo, to je bio odličan studio i odličan snimatelj (Đorđe Petrović). A drugo, mi smo tako dobro bili pripremljeni da je producent (Saša Habić) u jednom momentu rekao: “Mene je sramota što dobijam pare za ovo”. Mi smo došli totalno navežbani, sa unapred ispisanim ‘track-sheet-ovima’ gde je sve bilo isplanirano šta se snima na koji kanal, tačno smo znali kojim redosledom ćemo nasnimavati stvari i šta želimo u mixu. Mislim da su to bili glavni razlozi koji su doveli do tog rezultata.

Bend se raspao pre izlaska ploče – zašto i da li je bilo pokušaja da se ikada ponovo okupi?

Bale: Previše tenzije, a malo prilike da se ona popusti. Nije bilo pokušaja oko okupljanja.

Reci nešto više o reizdanju “Nestvarnih stvari” na CD-u koje pripremaš?

Bale: Malo sam se oko toga ulenjio, mada je praktično sve gotovo sem nekih sitnih dodataka na omotu. U stvari, nisam ja baš neki čovek od akcije kad dođe do rešavanja tehničkih stvari te prirode. Ima puno ljudi koji se javljaju iz cele bivše Yuge i celog sveta (od kako smo se rasuli po istom) i pitaju, a ja im evo svečano obećavam, da će biti gotov u prvom kvartalu ’99-te. Do originalnih matrica, sa kojih je rezana ploča, sam došao ‘misterioznim putem’ to je sve obrađeno na najsavršenijoj digitalnoj opremi (Sonic Solution), tako da će kvalitet biti “bolji od originala”.

Čime si se bavio nakon Lune i gde si sve svirao?

Bale: Ono čega se rado sećam je Imperium of Jazz. Potpuno ad-hok grupa gde se isključivo improvizovalo, parodiziralo i maximalno divljalo. Imperium je tvorevina Branka Andrića – Andrle, slikara, pesnika, pisca i pevača, koji živi između Novog Sada i Beča, gde smo više puta i svirali. To je uvek bio lud provod. On je 1992. godine kad je rat uveliko pičio po Yugi, u Beču organizovao svirku bendova iz svih republika. U stvari na kraju su se pojavile Bombe iz Ljubljane (HM), SEXA iz Zagreba, koja je, u stvari, došla iz Holandije, gde su se bili preselili i Imperium iz Novog Sada. Trebao je da dođe i Mizar iz Skoplja, ali su otkazali. Bilo je to posebno zadovoljstvo, prkositi “životinjama” koje su počele svo ono sranje koje se dešavalo i još uvek traje.

Počeo sam da radim muziku za pozorište i TV. U početku sam radio sa Peđom Vraneševićem. Radili smo gomilu stvari. Između ostalog i slovenački film “Veštački Raj” koji je nezvanično bio prikazan u Kanu. Radio sam produkciju Sing Sing Singersima (nikad objavljeno, šteta) i Generaciji Bez Budućnosti – oba albuma. Paralelno sam stalno snimao i neke svoje stvari i za neke od njih snimao spotove. Spot za “Bakaramb” je dobio nagradu za specijalne efekte u emisiji “Brzi bendovi Srbije’, a spot “Prince of chaos” je prikazan na evropskom MTV, što me čini prvim čovekom (posle Psihomodo Pop-a ) na toj stanici. Bilo je tu još koječega, ali sad sam već malo umoran od kucanja.

Kada si došao u NYC i kako si se odlučio na takav potez?

Bale: Došao sam 1993. Pa, New York je bilo jedino mesto na koje sam mogao da se “vratim”, pošto je tu bio Firči koji je ovde ostao još od 1988., kad smo zajedno došli. Ja sam se posle 6 meseci vratio, a on ostao. Sa 400 $ u džepu baš i nemaš puno izbora nego da gledaš da se nekom privališ za prvo vreme, a ja sam kao takvu varijantu imao samo njega. A odlučio sam se pošto jednostavno drugačije nisam mogao. Pre toga sam bio 2 meseca u Beču, mesec dana u Budimpešti, pa u Ljubljani, pa nazad u Pešti a… jednostavno sam morao negde da se skrasim jer lutanje više nije imalo smisla.

Šta voliš/ne voliš u NYC i kakva je ekipa sa kojom se družiš? Ako se ne varam nekolicina “faca” sa ex-Yu scene je tamo…

Bale: Još uvek ima više stvari koje ne volim nego koje volim. Malo sam se zasitio konstantne panike i tenzije koju ovaj grad ima. Imam osećaj da ne možeš da se opustiš ni na sekund, jer će ti nešto promaći, nešto što će imati posledice… “neprijatelj nikad ne spava”. Sledeće nedelje počinjem da radim na CD-u sa Drakulom (ex-Igra Staklenih Perli i White Rabbit Band). Malo sam ga priučio kompjuteru i digitalnom snimanju, tako da je on uradio neke stvari, pa sve to prebacujemo kod mene u studio i šljakamo. Za sada ne mogu ništa o tome da kažem, jer jednostavno nemam pojma kako će sve to ispasti. Trudićemo se.

Da li se i dalje aktivno baviš muzikom i na koji način?

Bale: U New Yorku sam svirao sa dva benda. ICU, totalni hardcore. Svirali smo na Lallopalooza turneji, tako da sam se malo muvao po USA i snimili CD. Producent na CD-u je bio Dony Fury, čovek koji sebe smatra godfather-om hardcore sounda i koji je radio sa Agnostic Front, CIV… Po mom mišljenju jedan veliki serator. Drugi bend je bio Furniture sa kojima sam svirao kao predgrupa The Stranglers, mojim herojima iz mladosti i snimio CD. Radio sam muziku za 2 pozorišne predstave i jedan kratki film. Nekoliko CD ROM-ova-prezentacija i… tako to.

Kako vidiš život pred tobom?

Bale: Ponovno totalno uranjanje u muziku, u viši deo svesti i jedino moguće stanje dostojno života.

Tagovi: Luna, Pekinška Patka, Zoran Bulatović - Bale