Nišville 2026 (dan 4.): Lokalpatriotski đir

 

32. Nišville Jazz Festival (Niška tvrđava, 13.08. – 16.08.2025.)

„Kakva god bila, Galija je naša i mi je volimo“, reče mi jedna koleginica iz Niša. Njena generacija verovatno Lavinu ne voli u toj meri, ali toliko klinaca obožava taj bend da je to prosto zastrašujuće. Ta dva benda bila su kičma četvrtog dana festivala, a legendarni Daltoni i Bohemija bili su mišići i tkiva koja su zaokružila posturu cele priče.

Nije prvi put da smo od njega čuli nešto što se na kraju nije obistinilo. Rekao je da se razmišljalo o naplati ulaska u nišku Tvrđavu. Nije se naplaćivalo. Rekao je da postoji mogućnost da se festival izmesti iz Srbije. Nije izmešten. Rekao je da zbog teške finansijske situacije većina zaposlenih na Nišvillu mora da bude otpuštena. Svi su tu, i dalje rade. Tako je rekao i da će glavni program Nišvilla ove godine trajati tri dana. Trajao je četiri. Zbog čega je i ovoga puta promenio mišljenje? Ponajviše zbog nastupa Galije 30. maja na Letnjoj pozornici u Niškoj tvrđavi, kada je bend obeležavao 50 godina postojanja i rada. Očekivano, taj koncert je bio rasprodat i za njega se tražila karta više.

Videvši kapacitet i trenutak da Galija okupi još više publike, što se savršeno poklopilo i sa postevrovizijskim hypeom koji se diže oko progressive metal sastava Lavina, Blagojević je odlučio da četvrtog dana, ipak, bude i da ga posveti niškim rokenrol bendovima. Sasvim razumljivo, jer sve je već bilo postavljeno, nema nekih velikih dodatnih troškova, što uz očekivanu posetu ostavlja prostor za više nego pristojnu zaradu. Valjda je svima iz dosadašnjeg iskustva jasno da je ovo festival koji je više ekonomski nego programski orijentisan. Da nije tako, četvrti dan je mogao da bude posvećen niškim jazz bendovima, ako se već igralo na lokalpatriotsku kartu (a jeste se igralo). Uostalom, Nišville je jazz festival, zar ne?

Kao i uvek, umesto jazza smo dobili populizam. Nišlije jesu velike lokalpatriote, možda i najveće koje poznajem, ako ni zbog čega drugog, onda iz inata. Dobio sam i vrlo slikovit primer za to od jedne koleginice: „Kakva god bila, Galija je naša i mi je volimo“. Njena generacija verovatno Lavinu ne voli u toj meri, ali toliko klinaca obožava taj bend da je to prosto zastrašujuće. Ta dva benda bila su kičma četvrtog dana festivala, a legendarni Daltoni i Bohemija bili su mišići i tkiva koja su zaokružila posturu cele priče. Bila je ovo veoma uspešna sublimacija četiri potpuno različite generacije niških muzičara bazirana na manipulaciji lokalpatriotizmom Nišlija.

Šta da napišem o bendu koji je osnovan kada ja još nisam bio ni u desetogodišnjem planu? Koji se i raspao pre nego što sam se ja rodio… Mogu samo da prepisujem/prepričavam ono što sam pročitao/čuo, što ne želim da radim. Čuvši ih na Earth & Sky stageu te večeri, mogu da kažem da su Daltoni tipični predstavnici rokenrol generacije šezdesetih godina koji su se, sasvim logično, ugledali na legendarne Beatlese. To je, valjda, bio i razlog zašto je njihov repertoar na Nišvillu bio mešavina autorskih i pesama liverpulskih „buba“. U jednom trenutku im se na sceni pridružila za ovu priliku specijalno formirana duvačka sekcija (Marijan Cvetanović na trubi, Filip Stipsić na tenor saksofonu i Nikola Stanojević na trombonu), što je bila sjajna transgeneracijska muzička konekcija.

Na kraju nastupa je Žarko Stanković iz Daltona dobio specijalno priznanje Nišvilla za doprinos benda rokenrolu. S obzirom da su Daltoni bili prvi ozbiljan bend iz Niša, bilo je lepo vratiti se nasleđu i korenima i videti ih posle pet decenija ponovo na sceni, tim pre što je ovaj sastav bio potcenjen u širim (jugoslovenskim) krugovima. Samo je pitanje šta sada sa njima? Hoće li ovo biti jednokratna upotreba i povratak Daltona u penziju ili će bend, shodno svojim mogućnostima, nastaviti povremeno da svira i(li) snima novu muziku?

Za razliku od Nišlija, imam tu vrstu geografskog otklona od Galije, pa (se nadam da) mogu o bendu da sudim malo objektivnije. Njihovu muziku tokom odrastanja nisam mogao da izbegnem, jer je u to vreme bila medijski i društveno nametnuta. Sve mi je to imalo smisla dok je stihove za Galiju pisao čuveni Radoman Kanjevac. No, zaokret ka folku i populizmu, baš kao i angažman frontmena Neše Milosavljevića u Socijalističkoj partiji Srbije, odvratili su me od daljeg praćenja jednog od najpopularnijih niških bendova. Za razliku od njihovih sugrađana, ja neke stvari ne mogu (i ne moram) da im oprostim. Na kraju krajeva, nisam došao na Nišville da bih slušao „Zonu Zamfirovu“, već zbog nečega sasvim drugog.

No, kao što već rekosmo, Nišlije vole Galiju kakva god ona bila, pa se pred glavnom binom stvorila neviđena gužva. Nemam tačkasti softver, pa nisam siguran da li je moja procena realna, ali čini mi se da je više posetilaca došlo na Galiju nego na Boney M. Hiljade grla je pevušilo zajedno sa Nešom i ekipom. Pevušilo, jer nekako je trenutak tako zahtevao. Svečarski momenti, oni koji ostaju zapisani u istorijskim knjigama, traže takvu vrstu tišine, jer za Nišlije je koncert Galije na otvorenom prostoru Tvrđave bio neka vrsta hodočašća. Bend baš i ne volim, tako da me nisu dotakle „Trube“, „Kotor“, „Da me nisi“, a pogotovo ne „Zona Zamfirova“. No, kada je Galija ušla u završnicu svog nastupa pesmom „Dodirni me“, nije mi bilo baš svejedno. Očekivano, i Neši Galiji je po okončanju koncerta dodeljeno isto priznanje kao i Daltonima sat i po ranije.

Mač je uveliko bio postavljen na sceni još tokom nastupa Daltona, a ispred bine su spremni stajali bacači plamena, tako da je odmah bilo jasno šta nas čeka tokom koncerta Lavine. Još jedan audiovizuelni spektakl, mnogo manje audio, a mnogo više vizuelni. Fotografisanje iz foto-pita nije bilo dozvoljeno upravo zbog najavljene pirotehnike. No, mladež se nije bojala, pa su se deca (uglavnom devojčice) tiskala uz ogradu kako bi bila što bliža bendu. „Luka, mi te volimooo“, zaorilo se u nekoliko navrata iz prvih redova. Lavina je dobrom energijom uzvratila ljubav, a već tokom prve pesme se i plamen vinuo u nebo, uz opštu ciku i vrisku klinaca.

„Šta ti misliš o ovome“, upitao me je jedan od kolega, na šta sam ja samo odmahnuo glavom. „Pa, bolje je da se deca navuku na metal nego na narodnjake“, spremno je uzvratio. „Valjda je tako“, odgovorio sam, mada sa velikim znakom pitanja nad glavom. Već sam pisao o tome, pa da ponovim u kratkim crtama: ne volim bendove koji više vremena potroše na garderobu i šminku nego na sviranje sopstvenih pesama. Svima nama (uključujući i klince) je potrebna muzika koja ne zahteva dodatne sadržaje i objašnjenja, koja motiviše na razmišljanje i traženje rešenja. Da li je to Lavina? Ne bih baš rekao. No, većina očigledno misli drugačije…

Najuporniji i najverniji ostali su do kraja večeri kako bi ispratili nastup sastava Bohemija. Ako izuzmemo Lavinu, čija je popularnost posledica (post)evrovizijske pompe oko ovog benda, Bohemija je uz Igralom najbolje što Niš trenutno ima, bez obzira na lične afinitete (uključujući i moje). Zbog toga je na koncertu ovog benda ostalo društvo malo, ali odabrano. Usudio bih se da i tu kažem – najbolje što Niš trenutno ima. Plato ispred glavne bine postao je svojevrsno ostrvo slobode za sve misleće ljude koji su došli na Nišville. Važno je očuvati to jezgro, jer, kao i u ostalim urbanim sredinama, duh grada se i u Nišu teško odupire primitivizmu i gramzivosti koje sa sobom donose doseljenici iz manjih mesta.

Iako mi se ne dopada zvuk Bohemije, poštujem činjenicu da su u njoj vrsni muzičari, kao i činjenicu da taj kolektiv vole moje brojne kolege i prijatelji koje smatram zdravorazumskim ljudima. Nastup benda je pred kraj obogaćen i učešćem Gudačkog kvarteta Corona, koji je psihodeličnom rocku Bohemije dodao nove i zanimljive nijanse. A sama završnica bila je rezervisana za izlet frontmena Janka Džambasa u publiku, njegove gitarske bravure i žicanje cigareta. Kanda nema ništa slađe nego purnjati dok pržite svoj gitarski solo… Na kraju su se sa bine začuli stihovi „studenti pobeđuju“, na opšte oduševljenje okupljenih.

Da li je ovakav potez (vraćanje četvrtog dana posvećenog niškim rokenrol bendovima) imao opravdanje? Ekonomski jeste, bez svake sumnje. Takođe, to je bilo dobro i za dizanje morala, jer Nišlijama je potrebno da se osete ništa manje vrednim od stanovnika drugih velikih gradova, pre svih Beograda. Sve ostalo je krajnje sporno, jer Nišville je u osnovi jazz festival, a jazza je četvrtog dana bilo samo u tragovima. Isto tako, reč je internacionalnom festivalu i on to treba da bude ne samo po bendovima koji na njemu nastupaju, već i po publici. Nišville zaista ima potencijal da bude manifestacija svetskog ranga, ali se zbog nerazumevanja republičkih vlasti, ali i svesne orijentacije organizatora, svodi na festival lokalnog karaktera. A to, siguran sam, nije nešto što većina nas želi.

Nišville 2026 (dan 3.): U ritmu muzike za ples

Tagovi: 32. Nišville Jazz Festival