Klotljudi: Rokenrol bez kompromisa
RKC „Matka“ Novi Sad (31.05.2025.)
Frontmen Ilija Uzelac je posebna priča… Onako žgoljav i sa onim kaubojskim šeširom umnogome podseća na Matthewa McConaugheya u filmu „Dallas Buyers Club“. Deluje kao da će se svakog momenta srušiti na scenu, a zapravo je nabijen energijom više nego što biste mogli i da zamislite.
Tražeći prostor za ostvarivanje profita, muzička industrija je u manjoj ili većoj meri umetnicima oduvek nametala određena prilagođavanja. Mlade muzičare i bendove uglavnom ponesu entuzijazam, putovanja, dobar provod, seks, alkohol… Jednom reči – rokenrol. Nešto kasnije, kada osete čari scene, a menadžeri i producenti im napune glave, kreću razmišljanja i priče o novcu.
A ako želite novac… E, onda morate da poštujete određeni dress code, da odete malo u mainstream, nije poželjno da previše psujete, da prozivate politički establišment, pravite skandale… No, da li je to onda rokenrol? I koliko je njih spremno na tako nešto zarad novca? To je, čini se, pitanje svih pitanja, a praksa pokazuje da pravih rokenrol bendova gotovo da više i nema.
No, onda se setim reči Daniela Kovača, gitariste i pevača beogradskog sastava Jarboli, koji često naglašava da su mu Klotljudi omiljeni bend i trenutno jedini rokenrol bend u Beogradu. Hmm… Kovač nije bilo ko, to je čovek od integriteta i njegove reči se moraju shvatiti ozbiljno. Do sada sam Klotljude dva puta čuo uživo i nisam imao baš takav utisak. Mislim, njihovi koncerti jesu bili zanimljivi, ali su mi na momente delovali kao dezorganizovana banda.
Verovatno se nešto u međuvremenu promenilo, jer Kovač ih ne bi tek tako i na sva usta hvalio. Uostalom, prošlo je nekoliko godina otkako sam poslednji put Klotljude slušao uživo. Bilo je to 2019. godine, takođe u Novom Sadu, u legendarnom (i sada nepostojećem) domu b-612, jednom od poslednjih uporišta alternative u prestonici Vojvodine. Nakon dugih šest godina, evo njih ponovo u Novom Sadu, u klubu slične provenijencije, gde fin i upeglan svet ne zalazi često.
Dolazim nešto ranije u “Matku” kako bih na tonskoj probi dobio nagoveštaj atmosfere, snimio koju fotografiju i obavio dogovoreni razgovor sa liderom benda Ilijom Uzelcem. Mada je, zapravo, bolje osloviti ga sa “the artist formerly known as Milan Stevanović”. Razlozi za tako nešto su lične prirode, pa u njih nećemo zalaziti. Tek, frontmen Klotljudi se sada i zvanično (papirološki) zove Ilija Uzelac, a tako ćemo ga i mi nadalje oslovljavati.
Postava benda je sasvim drugačija od one koju sam poslednji put čuo i video, pa sam morao da se raspitam “ko su svi ovi ljudi”. Dakle, uz Iliju Uzelca (vokal, a povremeno i gitarista) Klotljude čine Nemanja Bajagić (vokal), Pavle Stanković (gitara), David Debeljević (bas), Nikola Perić (klavijature) i Oliver Mladenović (bubanj). Moram da priznam da atmosfera na tonskoj nije previše obećavala. Sve je na početku izgledalo previše raspadnuto i low cost, mada je to više zbog prostora i klupske opreme nego zbog samog benda.
Međutim, zvuk je polako dobijao na žestini i štimungu. U jednom momentu su menadžeri “Matke” upali na tonsku i zatražili od benda da malo stiša ton “jer su se čuli do obližnje crkve”. Ne bi bilo baš poželjno da se koncert završi pre nego što je i počeo, pa su Klotljudi prihvatili sugestiju. Elem, mic po mic, ton po ton… I mogla se nazreti konačna verzija zvuka, koja je delovala znatno ozbiljnije, a naročito mi se dopalo kako je zvučao bas.
Ljudi su u “Matku” pristizali sporo i u ne tako velikom broju. Razlog za tako nešto je činjenica da je novosadska publika malo više “mondenska” i naklonjena mainstreamu. Underground jezgro je malo, ali izuzetno verno, pa sam i među mlađarijom uspeo da prepoznam veliki broj posetilaca ovakvih dešavanja. Od njih sam znao šta mogu da očekujem, ali od nove postave benda baš i nisam. No, završetak tonske probe obećavao je beskompromisnu svirku.
Koncert je počeo nešto posle 22 sata, a zašto baš u to vreme i zašto je broj 22 značajan za bend, čitaćete u razgovoru sa Ilijom i Nemanjom. Kao i većina novinara, trudim se da u svom radu demistifikujem neke tajne, skrivene poruke, nazive albuma i pesama, njihova značenja i slično. No, sa Klotljudima to ne ide nimalo jednostavno, a pre svega zbog toga što su poprilično alergični na svaki pokušaj demistifikacije. No, u ponečemu smo i uspeli.
Krenulo je sa po jednom pesmom sa svakog od tri albuma benda. Za sam početak odabrana je „Anton Pictures Present“ sa prvenca „Svi oće voće“. Usledio je dobro poznati „Jozef Heler“ sa „Fašizma ljubavi“, a čast da načne poslednji album „Moda“ imala je „Gej sila“. Članovi benda su na binu izašli u casual izdanju, kao da su izašli u kraj na pljugu i pivo. Ilija je neznatno odskakao sa ružičastim kaubojskim šeširom i duksericom koja je imala oznaku „police“ (za šta, takođe, postoji dobar razlog o kome ćete nešto više saznati u intervjuu).
Već posle prve 2-3 numere skontao sam da mi Klotljudi do sada nisu zvučali ovako dobro. Ako sam ih nekada i potcenio, odnosno okarakterisao kao neozbiljne, sada su me u potpunosti demantovali i pokazali da su iza njih sati i dani ozbiljnog rada. Zvuk je u potpunosti kompaktan, svako zna šta treba da radi i to čini veoma dobro. Poseban utisak na mene je ostavio basista David, koji zvonkim tonovima ispunjava sve pore u finalnom proizvodu benda.
Za njim nimalo ne zaostaje ni gitarista Pavle koji je zaslužan za prepoznatljiv, sirovi zvuk benda. Osim što je dovoljno atraktivan za profilnu sliku Klotljudi na društvenim mrežama, klavijaturista Nikola doprinosi specifičnim i neobičnim tonovima koji bend uvode u neku formu anti-rocka. Oliver je savršeno precizan na bubnju, ali i sposoban da u sekundi promeni ritam, te tako bend pogura u nekom sasvim drugom pravcu.
Kao vokal, Nemanja je sa svojim „gromoglasom“ potpuni antipod Iliji. U momentu kada Bajagić preuzme mikrofon, a Uzelac se lati gitare, Klotljudi postaju neki drugi sastav, odnosno bend koji okupljenima razara bubne opne. No, očito je da to prija i bendu i publici, a kako će Nemanja aktivno učestvovati u pripremi četvrtog albuma, na njemu se može očekivati mnogo više buke nego do sada. A verovatno i neki novi žanr, nakon sirovog rokenrola i death popa.
Frontmen Ilija Uzelac je posebna priča… Onako žgoljav i sa onim kaubojskim šeširom umnogome podseća na Matthewa McConaugheya u filmu „Dallas Buyers Club“. Deluje kao da će se svakog momenta srušiti na scenu, a zapravo je nabijen energijom više nego što biste mogli i da zamislite. A kada se razgoliti i stalak za mikrofon vine u vazduh, izgleda kao da je upravo došao sa Woodstocka, čiji bi delić atmosfere rado podelio sa publikom.
Pomenuli smo na početku da rokenrola u svom izvornom obliku gotovo da više i nema. A ako ga ima, Klotljudi su njemu nešto najpribližnije. Na sceni su potpuno isti kao i van nje, direktni i neposredni, bez ikakve šminke, peglanja, dodataka i modifikacija. Fizički, emotivno i izražajno ogoljeni do koske. Iliti „klot“, kao što im i ime govori. Zbog toga verovatno govore o „pasulj ljubavi“, odnosno čistoj, bezuslovnoj i bez ikakvih stega (kao što je i klot pasulj bez mesa ili bilo kakvih drugih dodataka).
Reč je o rokenrolu u svom najsirovijem, neprerađenom obliku, snažnijem i prodornijem i od samog punka. Zbog toga su Klotljudi rado viđeni gosti širom regiona iako slove za „najveće barabe na sceni“. Šteta je što ih u „Matki“ nije ispratilo malo više ljudi, jer svojim nepristajanjem na bilo kakve kompromise Klotljudi to svakako zaslužuju. Mnogi domaći bendovi su na svom bunjištu potcenjeni, što je zasigurno slučaj i sa Klotljudima. No, oni pripadaju undergroundu i možda je i bolje da tu i ostanu nego da postanu popularni među širim narodnim masama.
Poslednji album „Moda“ predstavlja kvalitativni i žanrovski odmak od svega što su Klotljudi do sada radili. No, srž sirovog rokenrola je i dalje prisutna, a koliko smo mogli da primetimo, bend ne namerava da je se odrekne. Kako su nam rekli, sledeći žanr u kome će se okušati biće emo nacionalni rock. Iskreno, ne mogu ni da zamislim kako će to izgledati i zvučati. No, verujem da će nam Klotljudi, kao i uvek, prirediti neko iznenađenje, a, opet, ostati verni sebi i svojim korenima. Jer, neki bendovi nisu bendovi, ali Klotljudi definitivno jesu. I to veoma dobar bend!
