Mizar & Ludwig Ludwig: Idu nemim gradom neki ljudi…

Istina Mašina – Niš (14.06.2025.)

---

Za 45 minuta bespoštedne svirke Kruševljani su dobro zagrejali binu i publiku i ostavili ih Makedoncima na „radnoj temperaturi“. A novi Mizar, ako ga zbog novog pevača i „otkrovenja“ tako možemo nazvati, primetno se vraća svojim korenima, a opet zvuči i nekako moderno.

Ludwig Ludwig

Do sada nisam bio u Istina Mašini, pa baš i nisam znao šta mogu da očekujem. No, čim sam kročio u avliju shvatio sam da naziv mnogo više aludira na industrijsku zonu grada u kojoj se klub nalazi nego na čuvenu pesmu benda Time. Napušteni objekat koji je pripadao nekoj fabrici, sa velikim parkingom i magacinskim prostorom… Idealno mesto za underground dešavanja, dovoljno udaljeno od stambenih zona, pa gotovo i da nema onih koji bi mogli da se požale na buku. „Mašine“, koje još i govore istinu, ove večeri bili su Mizar i Ludwig Ludwig.

Kako sam nekoliko godina proveo u Nišu, iskustvo mi je govorilo da bi svirka mogla da kasni barem jedan sat, ako ne i duže. No, kada Hangtime radi koncerte, satnica je bukvalno neumoljiva. Stoga, bolje je doći nešto ranije. Kruševljani su bili planirani za 21:30, a Mizar jedan sat kasnije. Već oko devet se u „krugu fabrike“ stvorio popriličan broj ljudi, pa se mogla naslutiti i dobra darkwave žurka. Kako je koncert trebalo dočekati „spreman“, najveća gužva bila je oko šanka i toaleta.

Tokom „ispitivanja terena“ srećem Ljubišu Jovanovića (a.k.a. Ponoćnog vodeničara) iz Ludwig Ludwiga, koji me domaćinski zove u backstage na rakiju. Naravno, „slatkiše“ nikada ne odbijam, ali prvo moram i sam na olakšavanje. Tri WC kabine, od kojih je jedna ženska, druga muška, a treća ne radi. I dok je „protok“ u ženskoj više nego dobar, muška kabina biva neuobičajeno zauzeta. Situacija postaje napeta, a to dovodi i do blage, a potom i sve veće nervoze među čekačima.

„Šta je, bre, ovo?! Ko je to toliko zaglavio u muškom WC-u?!“, vajkao se jedan od posetilaca. Nakon nekoliko minuta iz toaleta izlazi Saša Ognjanović, druga polovina Ludwig Ludwiga, glave „okrečene“ u belo. Inače, to je Saletova dugogodišnja i prepoznatljiva šminka za nastupe benda. „Aman, šta si toliko dugo radio tamo?“, posetilac se sada direktno obratio Saši. „Šminkao sam se, šta misliš da sam radio?“, mirno je odgovorio on. Lokalac, koji očigledno teren već dobro poznaje, bio je iznenađen: „Pa, kako si se šminkao kada u WC-u nema ogledala?“, upitao je. „Pa, imam ja svoje“, spremno je replicirao Sale.

Potom dolazi momak, očigledno pod velikim „pritiskom“. „Da li je zauzeto, ima li nekoga u WC-u“, pita on. „Niko je u toaletu“, odgovaram. „Misliš, slobodno je? Niko nije u toaletu?“, nije mu baš najjasnije. „Ne, lepo ti kažem. Niko je u toaletu“. Utom iz kabine izlazi Niko Gjorgievski, prvi glas Mizara. „Da, to je bila gramatički sasvim ispravna rečenica“, uz osmeh je Niko odgovorio „nervoznom“ posetiocu i prepustio mu toalet. Srdačno se pozdravljam sa pevačem, čiji smo rođendan proslavili na prethodnom koncertu Mizara u Dorćol Platzu.

Red je javiti se i ostalima, pa uz neizbežne darove krećemo u backstage. Čarapani baš i nisu očekivali svog sugrađanina, pa su bili prijatno iznenađeni. Ništa manje ni Makedonci koji su, ipak, znali da će biti „propraćeni“. U odnosu na decembarski nastup u Beogradu, Mizar je bio „kraći“ za basistu Iliju Stojanovskog. Kako su nam rekle njegove kolege, otišao je u Dubrovnik, na poznatu jazz gažu. Jebi ga, od nečega mora i da se živi. Od rokenrola se malo ko najeo ’leba… No, svi ostali su bili tu: vođa i mastermind Mizara Gorazd Čapovski, drugi basista Pece Kitanoski, bubnjar Dragan Teodosiev, klavijaturista i prateći vokal Aleksandar Ristovski – Princ, te već pomenuti Niko Gjorgievski.

Prijatno ćaskanje sa umetnicima prekida Saša Ognjanović glasnim uzvikom: „Jebote, mi za pet minuta sviramo“. To je znak da se i mi trgnemo i uzmemo oružje (foto aparat) u ruke. Ispred bine je već bilo stotinak ljudi, što je za niške standarde u pola deset uveče respektabilan broj, ali i dokaz da Ludwig Ludwig ima široku bazu vernih fanova i izvan matičnog grada. Kruševački „ćelavci“ su otvorili nastup novim, nedavno snimljenim singlom „O besčoveku“. Posle „riđeg“ i „plavog“ čoveka, ovom pesmom su zaokružili trilogiju posvećenu ljudskom biću. Mada, znajući njih, u budućnosti se može očekivati još ovakvih antropoloških tema.

Posmatram publiku… Ima tu Saletovih i Ljubišinih prijatelja, ali i mnogo klinaca koji ih zasigurno ne poznaju tako dobro. Ali, uredno znaju sve tekstove pesama i naglas ih pevaju. „We Forgot“, „Kao san“, „Ohne Fleisch“… Sve napamet! Iako ponekad tako deluju, Ludwig Ludwig nije zajebancija, već ozbiljan i respektabilan bend. Naravno da bih u njihovom izrazu voleo da čujem živi bubanj i bas, ali Sale i Ljubiša su postali kao nokat i meso, pa je pitanje koliko bi jednom takvom „prstu“ prijao bilo kakav „prsten“ koji bi, sasvim moguće, pored njih izgledao kao strano telo.

„Idu gradom“, „Neka ih“, „TV kiselina“, nastavili su Ludvi(g)zi u svom, prepoznatljivom ritmu. Kako njihov darkwave ima dosta elemenata muzike za igru, u publici su se mogle primetiti i razne „Kretnje“. Potom su na scenu stupili „riđi“ i „plavi“ čovek i najavili trenutak (augenblick) rastanka od niške publike. Više nego prigodna za tu priliku bila je „Dozvoli mi da ostanem u tvome krevetu“, obrada legendarnog (niškog) sastava Dobri Isak. Za 45 minuta bespoštedne svirke Kruševljani su dobro zagrejali binu i publiku i ostavili ih Mizaru na „radnoj temperaturi“.

---

Mizar

Vođeni logikom „da krenemo na vreme, pa da imamo više vremena za after“, Makedonci su veoma brzo izašli na binu. Kako dobre stvari valja ponavljati, rešili su da Nišlijama prirede istu set listu kao u Makedonskom kulturnom centru 15. decembra prošle godine. Inače, tim koncertom je i počela regionalna turneja Mizara koja i dalje traje. Što će reći… Koncert otvara „Intro-Gavranot“, koji lagano i neprimetno prelazi u „Psalm 135“, prvi singl koji će se naći na narednom albumu Mizara. Niko Gjorgievski odmah kreće da eksploatiše svoj moćni operski glas i najavljuje nezaboravnu noć pod niškim nebom.

„Jaooo, kakav glas ima ovaj čovek“, uz vrisak mi kaže koleginica Ivana Antović, očigledno čuvši Nika po prvi put uživo. „Čekaj da na red dođe „Grozomora“, za koju je on napisao tekst“, odgovaram joj dok Gorazd Čapovski gitarom besomučno „reže“ vazduh pun vlage. Svojevrsna slava Gospodu okončana je pokličem „Aliluja“ koji je označio i početak borbe sa „izrodima“ u našim redovima. Zaista, takvima je „bolje da beže“ kada nebo zapara „krvavo crveno sunce“. Posle takve paklene vreline, u „našoj bašti ostaje samo pepeo“, mada bi mnogo lepše bilo „prošetati maslinjakom posle kiše“…

Zaista, set lista je bila izuzetno konceptualna, pa je posle numera „Blood Red Sun“ i „Uninije“ došao red i na pomenuti „Doždot“ (kiša), pesmu koja je, po mojoj ličnoj proceni, ostavila najjači utisak na nišku publiku. Okupljeni su horski i veoma glasno pratili Nika, a on im je u jednom trenutku ispružio mikrofon želeći da ih još bolje čuje. Princ je u svojstvu pratećeg vokala sjajno „omekšao“ ovu setnu pesmu i dao joj dodatu emotivnu vrednost. Navikao sam na dve bas gitare, pa mi je Ilija Stojanovski malo nedostajao, ali je Pece Kitanoski i bez njega bio više nego „primetan“, a naročito je došao do izražaja upravo u „Doždotu“.

Treba pohvaliti i Dragana Teodosieva, izuzetno nadarenog i svestranog mladog bubnjara. Njegov raspon mogućnosti je veoma širok, pa bez problema može da svira sve žanrove. No, čini se da mu je Mizar u potpunosti „legao“, pa sasvim lepo pliva kroz kompleksnost izraza ovog benda. Naravno, ničega ovog ne bi bilo bez istrajnog Gorazda Čapovskog, vrsnog gitariste i čoveka koji je uvek spreman „na promene kako bi sebe i bend sačuvao od promene“. Novi Mizar, ako ga zbog novog pevača i „otkrovenja“ tako možemo nazvati, primetno se vraća svojim korenima, a opet zvuči i nekako moderno.

Usledio je set nešto mračnijih i pesimističnih pesama poput „Magle“ i „Devojke od bronza“, a živo izvođenje numere „Istekuvam“ je mnoge od nas bacilo u kolektivni knockdown. No, to je bio samo uvod u „tešku artiljeriju“ koja je ostavljena za sam kraj. Čast da se nađe uz legendarnog „Galeba“ i „Gradot e nem“ dobio je i drugi (novi) singl „Grozomora“, od koga bend (s pravom) ima velika očekivanja. Jednostavno, „Grozomora“ ima snagu, viku i tehničko pevanje, sve ono na čemu Čapovski insistira u novom „ukazanju“ Mizara, a što Niko Gjorgievski besprekorno isporučuje.

Katarza je došla u sporom ritmu, prolaskom kroz „Konstantinopol“, te uz vanvremensku „Počesnu strelbu“ i „Zlatno sonce“. Mizara nikad dosta, pa se bend vratio na bis i ponovio „Doždot“ i „Psalm 135“. Gjorgievski je bio posebno emotivan rekavši da mu je ovo prvi nastup u Nišu i da će se, sasvim sigurno, vratiti u rodni grad Konstantina Velikog, čoveka o kome je samo koji minut ranije pevao. Sve u svemu, može se reći da su i Ludwig Ludwig i Mizar opravdali očekivanja i publici priredili sjajan nastup. Osim toga, ovi bendovi su pokazali i da su veoma kompatibilni.

Recimo i to da je zvuk bio kristalno čist, što je na kraju i najvažnije. Jedina mana bilo je osvetljenje, koje je šarenilom i jednosmernošću više priličilo vašaru nego koncertu. Organizator je imao dovoljno reflektora na raspolaganju, potrebne su bile samo merdevine, šrafciger i francuski ključ da se snopovi svetlosti malo bolje preusmere. Sitnica koja može dramatično da promeni utisak, a i (nama) fotografima mnogo znači. Sve ostalo je bez zamerki, odnosno nema ničega što se ne bi moglo istolerisati. Kako kuburimo sa prostorom za ovakva dešavanja, moramo se boriti za svaki klub i truditi se da ga učinimo još boljim.

Ako se može izvući neki zajednički imenitelj, odnosno poruka nakon odličnog nastupa Ludwig Ludwiga i Mizara u Istina Mašini, onda je to definitivno sve jasnija i potreba da se kao društvo u celini konačno razračunamo sa svim „riđim“, „plavim“ i sličnim (ne)ljudima i izrodima. U suprotnom, prizor koji ćemo svakodnevno gledati je „krvavo crveno sunce“, a grad će biti nem jer u njemu više neće biti ljudi. No, ne treba zaboraviti da smo mi ti koji činimo grad i da ne smemo ostati nemi na stvari koje se oko nas dešavaju. A one su „grozomorne“.

U predvorju 15. izdanja Arsenal Festa

Tags: Ludwig Ludwig, Mizar, Niš