Vojislav Malešev (Killo Killo Banda): Najlakše mi je da budem ja

Uvek pokušavam da dam nešto iskreno iz svojih sopstvenih dubina… Ne žudimo za vrhovima, super mi je što postojimo i imamo kontinuitet… Ljudi su puni nesigurnosti i boje se reakcija na ono što je iskonski njihovo

To drvo je obično tu, nedaleko od nas. A mi ga ne primećujemo jer nam se čini da je drugo drveće lepše i zelenije od ovog našeg. Kada se malo bolje zagledamo u to, naše drvo, shvatimo da ga odnekud poznajemo. Štaviše, poznajemo ga veoma dobro. A ako se usudimo da uberemo koji od njegovih plodova, otkrićemo neke sasvim nove momente.

Naravno, ne govorimo o drveću, već o lokalnim bendovima, gradskim likovima, našim drugarima… Koji ne umeju, možda čak i ne žele da prave hitove, ali imaju nešto važno da nam saopšte. A to važno je često važnije i iskrenije od svega drugog u muzici. I najčešće se tiče – nas samih.

Jedan od takvih bendova je Killo Killo Banda, a njegovo zaštitno lice je Vojislav Malešev, multi-kulti lik sa novosadskog asfalta. Pevač u operskom horu, disk džokej, muzičar, kulturni poslenik… Sigurno postoji još nešto, ali mu i ovo život čini više nego zanimljivim i uzbudljivim.

Koncerata Killo Killo Bande nema baš tako često. No, kada ih ima, oni se pretvore u nezaboravnu gradsku žurku prepunu energije, osmeha i plesnih koraka. Da ste nedavno bili u Bulevar Booksu sa nama, čuli biste kako cela knjižara peva „Volare“ sa Bandom. Pošto niste, evo vam šefa bande glavom i bradom, na kojoj mu i dalje rastu dlake.

Sa nama je Vojislav Malešev, predsednik novosadskog Kluba poljoprivrednika 100P Plus…

Vojislav: Hahaha, dobro si me izguglao, da…

Znaš čoveka? Ili je to tvoj agrikulturni alter ego?

Vojislav: Daaa, to mi je agrikulturni alter ego. Pa, ko zna… Ima u jednoj pesmi stih „mogao sam biti ja na njivi traktorista“. Ali, eto, bacilo me je na drugu stranu. Neka imenjak radi svoje, a ja ću svoje.

Da li se poznajete?

Vojislav: Ne, čak mislim da nije ni iz naše šire familije.

U kojoj se ulozi ti osećaš najkomfornije: kao DJ, kao (reggae) muzičar ili kao pevač u operskom horu?

Vojislav: Sve su to moji razni oblici. Ja se osećam veoma komforno u svim tim izdanjima i zaista sam zahvalan što imam tako lep posao u operskom horu Srpskog narodnog pozorišta. To smatram najlepšim mogućim poslom, zaista. Baš sam se našao u tome i ne bih ga menjao ni za tri puta veću platu. A ovi autorski izleti sa bendovima su mi, takođe, veoma značajni, jer tu uspevam da kažem nešto i da se nadam da će neko nešto i da čuje. Uvek pokušavam da dam nešto iskreno iz svojih sopstvenih dubina ili da nešto iz ove naše zajedničke stvarnosti ovekovečim u pesmi.

Kako si i sam rekao, pevanje u operskom horu je stress free posao, zbog čega ga i smatraš velikom privilegijom. Pa, kako izgleda jedan dan pevača u operskom horu?

Vojislav: To zavisi od programa u samoj operi. Nekada radimo tzv. gvozdeni repertoar kada nije potrebno previše proba, već se samo podsećamo na nekim generalnim, scensko-orkestarskim probama, kao i u horskoj sali, gde samo hor ima svoje probe. A nekada pripremamo neku premijeru, pa mesecima ranije krenemo da žvaćemo tekst, pogotovo što većinu opera radimo na originalnom jeziku, što je nekada italijanski, a nekada francuski, ruski… Ima posla, ali sve je to lagano. Probe nikada nisu veoma rano ujutro zbog prirode posla, odnosno zbog glasa. Zatim, nisu u kontinuitetu duže od 4-5 sati… Sve to mi ostavlja dovoljno vremena da se posvetim ženi, deci i drugim hobijima, odnosno drugim vidovima muzike. Čak sam se nešto malo i sportom zanosio, pomalo i menadžerišem u kulturi, organizujem neke festivale ili sam stage manager na EXIT-u. Osim što mi sve ovo dopušta, opera je lep posao i za ostariti jer ideš u fade out, ne gasiš se odjednom. Prosto, scena ti više ne dozvoljava da glumiš mladića ili devojčicu, već dobijaš takve scenske zadatke koje u skladu sa svojim godinama možeš da realizuješ.

Čoveče, ti si već 27 godina u operskom horu… Job for life, kao u komunističko vreme. Završiš fakultet, zaposliš se i teraš do penzije. Kanda ti se smeši takav scenario…

Vojislav: Da, samo što ja nisam uspeo ni da završim fakultet. Nešto sam malo počinjao, ali u tom traženju mi je majka pomogla rekavši: „Što se ti zamlaćuješ sa tim fakultetima? Vidiš da ti ne ide, bolje idi odmah i nađi posao. Evo, ovo je tačno za tebe“. A pošto sam ja voleo da pevam u horovima još od osnovne škole, a potom i u srednjoj školi i crkvenom horu, onda mi je ovo delovalo kao nešto što sam već radio, pa je opera došla kao neki logičan nastavak.

Neverovatno mi je i da Killo Killo Banda postoji već 17 godina. Sve nekako imam utisak da ste počeli tek pre koju godinu…

Vojislav: Mnogo je to vreme čudno i relativno. Kod bendova je to dosta zeznuto kad se osvrneš i zapitaš se „kad je to bilo“. Onda pogledaš fotke i vidiš kako smo izgledali na nekim svirkama, tako mladi i neiskusni… I mršavi, naravno. Dakle, vreme neizostavno ide, a u njemu nešto uspeš da osvestiš… Ili ne uspeš. Ja volim da se trgnem i uštinem s vremena na vreme, pa tako znam da kažem „ovo su najbolje godine“, a onda to isto kažem i nakon pet godina.

I šta je to prvo što primetiš kada se tako trgneš i osvrneš?

Vojislav: Pa, primetim kako nivo entuzijazma prilično opada u tim poslovnim aspektima kao što su menadžment, podrška bendovima… Nekako sam više verovao u te stvari kada sam bio mlađi, ali ne u smislu da smo vremenom sve promašili. Zapravo, više se ne zamlaćujem time da idemo ka nekim vrhovima ne znam čega, već mi je jednostavno super što imamo kontinuitet, što postojimo, što nas vreme nije razdvojilo, ubilo i posvađalo.

Imaš li utisak da vas ljudi, publika, javnost… ozbiljno shvataju?

Vojislav: Pa, mislim da jeste tako. No, opet, to je pitanje od osobe do osobe. Neki ljudi se kače za neke vesele tekstove i razbibrižne teme, dok su drugima zanimljivije neke angažovane priče ili neke moje introspekcije koje im pomažu da prepoznaju određeni deo sopstvene ličnosti. Ne mogu da kažem da naša publika ima neki generalni profil. Mlađa publika od 7 do 14 godina, kojima su roditelji verovatno puštali našu muziku kod kuće ili u autu, takođe se vezuje za određene tekstove, pa se ja ponekad zapitam da li je možda trebalo da pripazim na rečnik. Ali, sve to nekako prođe i onda se dešava da deca maltretiraju naše drugare i traže im našu muziku, pa bude reakcija „jao, slušali smo vaš CD do mora, sigurno nekih desetak puta, ne mogu da vas smislim više“ i tako neke smešne stvari, što je meni super. Prija mi kada čujem da naša muzika dopire do tih malenih, čistih srdaca.

Da se dotaknemo i naziva benda… Nisam hteo da kopam i istražujem, želeo sam da se oslonim na svoju intuiciju. I prvo što mi pada na pamet je ono što se u većem delu Srbije zove „litar litar“…

Vojislav: Upravo tako, jedan vrlo kafanski i prozaičan izraz. Sve je počelo od jedne anegdote koja mi se dopala kada sam počinjao da radim kao DJ u Kopakafani na obali Dunava. Tu sam bio veoma jevtin u smislu da puštam muziku, ne tražim nikakve pare, dobijem „litar litar“ i ja sam zadovoljan, pa puštam muziku cele noći. I tako je to krenulo sa „kilo kilo“, pa me je drugar Marko pitao „a što se ti ne bi zvao DJ Killo Killo“, što je meni savršeno odgovaralo. Činilo mi se da je dosta zvučno i da se lako pamti. A kada sam napravio bend, onda smo samo dodali „banda“ jer više nisam bio sam.

Dakle, vi ste špricer banda…

Vojislav: Ne biramo, kako da ti kažem (smeh). Nismo baš ponosni na to, jer cuga nam je slaba tačka.

Ima i tu podvarijeteta… „Kilo kilo“ može doslovno da bude „litar litar“, odnosno soda i vino. A može i „kilo kilo“ kao litar vina i kilo pečenja. Šta ti je srcu draže?

Vojislav: Jaooo, to su sad već teška pitanja… Najlepše je kad ima od svega pomalo.

Znači, tri kila?

Vojislav: Tako nekako. Pa, volimo svi te stvari. Kontam da to spada u taj neki umetnički hedonizam. Da bi sve zazvučalo kako inače zvuči, mora neka kapljica da se poljubi, a za sve to treba imati podlogu u nekoj finoj hrani.

Vrlo je jasno da je u korenu vaše muzike reggae, odnosno neka njegova forma. Takođe, očito je da ti nemaš neki klasičan reggae glas sa dosta basa, kao što je slučaj sa jamajčanskim vokalima. Tvoj glas nekako više vuče na pop muziku. I sam si negde rekao da nemaš školovan glas iako pevaš u horu. Negde čak imam utisak da ti namerno želiš da ostaviš glas takvim kakav jeste.

Vojislav: Mislim da sam i ja vremenom mutirao i da mi se glas promenio. To je karakteristika ljudskog glasa: kako starim, sve mi je teže da otpevam ono što sam sa lakoćom mogao pre deset godina. Sada se malo pomučim da bih izvukao određene visine. Isto to mi se dešava i u operi, samo što je tamo teže prebaciti mozak na drugi glas. Ako bih sada prelazio iz tenora u bariton, morao bih da učim sve baritonske linije, a tih opera je za 27 godina bilo mali milion. Ali, da, kao što kažeš… Mi smo se uhvatili te neke reggae matrice jer nam je najviše odgovarala po svojoj jednostavnosti, tu sam video dovoljno prostora da stavim akcenat na pesme. U početku nisam razmišljao stilski, već o tome šta je jednostavno, šta je to što nam ostavlja prostora za neke dubine. Muziku čine i pauze, a reggae je prepun tih stanki, nekog mekanog međuprostora u kome reči lepo odzvanjaju. To je bio razlog zašto smo se mi opredelili za taj stil, a u to vreme sam i ja malo više slušao reggae. No, nisam želeo da kopiram i podražavam taj jamajčanski stil jer smo želeli autorski da obeležimo to što radimo. Namera nam je bila da radimo nešto iskreno, originalno, autohtono… Pritom, nismo znali, a ni danas ne znamo puno o toj rastafarijanskoj kulturi. Odmah sam video i da mi nismo ti okoreli rastafarijanci, mi smo, ipak, samo neko ko je voleo i naslanjao se na tu muziku. Doduše, mi se tokom vremena nismo previše ni držali tih reggae matrica. Počeli smo da prilagođavamo muziku pesmi, što i danas radimo. Dakle, ako neka pesma iziskuje blagi stilski iskorak, mi se ne libimo da to uradimo, tako da tu bude i nekog funka, soula, popa, rokenrola… Kako god, samo da pesma zazvuči.

Pa, šta ti je od reggae zvuka prvo ušlo u uvo i ostalo kao baza za vašu muziku?

Vojislav: Ja sam u to vreme mnogo slušao Boba Marleya. On mi je, na neki način, bio i učitelj pevanja, a zahvaljujući njemu sam uspeo da doživim i razumem reggae sentiment. Kasnije sam počeo da otkrivam i druga imena, a sa pristupom internetu i kompletnu belosvetsku reggae scenu. Nekako maštam da i mi probamo da uhvatimo taj talas, pošto je reggae veoma živ i van Jamajke. Greh je što se to kod nas nije primilo u većoj meri. S druge strane, to je nama možda i olakšavajuća okolnost pošto nismo jedni od mnogih, već jedni od vrlo malo njih koji se bave ovom muzikom.

Ovo je, da tako kažemo, reggae koji je prilagođen vojvođanskom, ravničarskom mentalitetu, pošto u njemu ima i Dunava, Štranda, rinflajša, šunke, špricera…

Vojislav: Deo koncepta je i da se bude iskren, jer meni je, ipak, najlakše da budem – ja. Sve druge uloge u koje treba da se stavim, da nekog glumim ili imitiram, tu uvek osećam tremu i nelagodnost. Tu se uvek pitam da li je dovoljno dobro, da li liči na original… Ali, kada sam ja u svojoj koži, onda nemam nikakve strahove i stojim iza svega što otpevam, makar to bio i blagi falš. Nekako mi sve to spada u koncept iskrenosti. Utoliko se slažem da su teme često lične i crpimo ih iz svakodnevice koja se meni i kolegama iz benda dešava. Osluškujem te stvari, baš kao i celu našu generaciju, šta je to što nam se generacijski dešava, kako starimo, kako nam se menjaju pogledi na svet…

Najčešća tema od svih je definitivno Dunav…

Vojislav: Ja dosta vremena provodim na Dunavu, a to nam je i generacijska odlika. Često smo i svirali na plaži, kako sa Killo Killo Bandom, tako i sa drugim bendom Drum’n’Zez. Redovno sam išao, a i danas idem u šetnju i vožnju biciklom po keju. To mi je omiljena destinacija za čišćenje mozga i spoj sa prirodom. Ne odem u šumu, već odem na Dunav. Prija mi kad mi pogled pukne niz i uz reku.

Kako stranci reaguju na to što radiš, s obzirom da si nastupao svuda, od Brazila do Rusije?

Vojislav: To se više dešavalo meni kao DJ-u. Naravno, i bend je probio granice regiona, pa i šire od toga, ali se, realno gledano, to nije dovoljno primilo. No, nisam ja previše ni gurao na tu stranu jer sam znao da jezička barijera može da bude problem. Tekstovi pesama su u 90 odsto slučajeva na našem jeziku. Ja engleski pričam relativno dobro, ali kad hoću da izrazim neke dublje emocije ili dvosmislene igre reči, to na engleskom već ne znam tako lepo i vešto da uradim. Kad pitaš za strance, mislim da naša muzika njima nije nešto ekstremno interesantna i progresivna, a ako još ne razumeju ni tekst, onda je to već komplikacija. Ali, kada smo radili uživo u Nemačkoj, Austriji, Mađarskoj ili gde već, videli smo da ljudi odreaguju na vibe, na tu energiju koju mi šaljemo sa bine. Ja ponekad nešto i prevedem, pa se stvori neka interakcija sa publikom i sve bude super. Ali, mislim da stranci promaše ono glavno, a to je da osete težinu svih tih reči u svom originalnom izdanju.

Čini se da ti je bendovska megalomanija usud. Nastupaš u operskom horu, u Drum’n’Zezu vas je trenutno dvanaestoro, u Bandi vas je sedmorica… Hoćeš li nekada u životu napraviti pesmu ili album sa dvoje ili troje ljudi? Ili možda neki solo projekat?

Vojislav: Ja i jesam na početku zamišljao kako ću sam uz matricu da pevam neke Killo Killo pesme, ali prvi put kada sam čuo kako to zvuči kada bend odsvira, odmah sam znao da je to prava stvar. Koliko god se ljudi zasite jedni drugih, koliko god da postoji neki mikroanimozitet između pojedinih članova u bendu, takođe postoji i neka familijarna povezanost. Na kraju su se neki od nas čak i oženili sa koleginicama iz benda. Što je manje ljudi u bendu, sve je ekonomičnije i lakše se dogovorimo oko proba, prevoza, cene nastupa, ali nekako se osladi čoveku koliko god da je teško. Kada smo na okupu, to je čista uživancija. Sve te probe prolaze kroz šalu i zabavu, imamo veoma dobar prostor za vežbanje na tvrđavi. Inače, vežbamo u jednom ateljeu, gde čak imamo šank i frižider. Dakle, imamo uslove rada i kolektiv za poželeti.

A kako logistiku hendlujete? Treba skupiti sve te ljude na jedno isto mesto, smestiti ih u isto prevozno sredstvo, baš kao i njihove instrumente. Tu je i večno pitanje „ko vozi, a ko pije“…

Vojislav: Sve je to veoma teško, ali „dobra“ je stvar što nismo baš toliko popularni, pa nemamo previše tih briga. A kada nam se povremeno desi neka svirka, mi se svi obradujemo, pa odmah lakše ide i ta organizacija, svi imaju neku dodatnu motivaciju i odmah se nađe rešenje. Naravno, uvek nas vozi profesionalni vozač, imamo ljude sa kombijima koji nam pomažu u prevozu. To „ko će da vozi, a ko će da pije“ nikako ne bi išlo, od toga smo u startu odustali.

Manu Chao i Killo Killo Banda su jednom prilikom nastupili zajedno na SPENS-u. Da li je bilo nekog kontakta između vas? O čemu ste razgovarali, kakav si utisak stekao o njemu?

Vojislav: Na kraju nismo ništa iskomunicirali, što mi je baš žao. Sve se to dešavalo u nekoj frci: te mi imamo tonsku, te je ima on, pa smo mi u bekstejdžu, a on je otišao u hotel… I bukvalno smo se izmimoilazili, iako smo se svi tu muvali po SPENS-u. Možda sam i ja poluautističan… Ne bukvalno, više mislim na introvertnost. Iako mi je posao pomogao da postanem nešto otvoreniji, da se više družim i pričam, u realnosti nisam tako pričljiv, druželjubiv i zanimljiv.

Kada ćemo čuti prvu šansonu, odnosno prvi šlager iz tvoje kuhinje? To ti negde stoji kao ideja, da li je došlo vreme za tako nešto?

Vojislav: Ja imam tu želju, imam i neke pesme na lageru, ali ne znam šta treba da se desi da one ugledaju svetlost dana. Očigledno će to život nekako da namesti, jer ne vidim tačno kako ja treba da pokrenem tu inicijativu niti vidim scenu koja čezne za tako nečim. I dalje moja generacija vidi sebe na svirkama i sličnim dešavanjima, pa poriče da je došlo vreme za šlagere. Često pomislim da smo možda već pregazili tu zamišljenu granicu da sa ovoliko godina idemo na svirke i putovanja. Uvek vratim film kada sam ja bio mlad, tada sam više voleo da čujem i vidim mladu ekipu na bini. Nekako imate zajedničke teme i vibe, a ovako se pojavimo mi i onima sa 20 godina izgledamo kao neko ko je zreo za penziju.

Da li bi mogao da zamisliš sebe kao Radeta Šerbedžiju na sceni? Pevaš, piješ vino, bend te prati, publika puni sale, a pare samo kaplju…

Vojislav: Kako ne (smeh). Upravo sam zamislio i super mi sve to izgleda. To bi bio odličan nastavak karijere. Sad, da li sam ja taj kapacitet, možda baš i nisam. To me pomalo plaši… No, možda to isto tako dolazi s godinama, ta neka dubina, ozbiljnost i mudrost. Možda me život išamara u međuvremenu, pa budem od još ozbiljnijeg materijala.

„Moram da spasim ovaj grad“… Da li ovom gradu zaista treba spasenje i od čega?

Vojislav: Bojim se da to treba svakom gradu. Kada pevam tu pesmu, ja pokušavam da celu priču učinim univerzalnom, da se obratim ne samo ovom gradu i ne samo kao ja, već kao neko ko ima hrabrosti, volje i želje da spasava. Mislim da svakom gradu to treba, a naročito gradovima u našem okruženju. Mnogo sam putovao i tužan sam kada se vratim u svoj grad. Prvo što primetim su ta siva i namrgođena lica. Sad, ne znam da li ja to primetim zbog velikog kontrasta u odnosu na svet ili jednostavno očekujem da ću po povratku odnekud odmah da potonem.

Pa, kada već pominješ ta siva lica, da li i u kojoj meri ljudi pokazuju svoje pravo lice, ili su ono što mi vidimo samo „kamuflaže“ i „mimikrije“?

Vojislav: Uh… Bojim se da je dosta toga kamuflaža i mimikrija. Teško je biti ono što zaista jesi jer ljudi su puni nesigurnosti i plaše se reakcije drugih na ono iskonski njihovo. Stoga nabacuju neke opšte prihvatljive maske koje su u društvu dobrodošle i standardizovane.

„Pobeda je biti čovek“… Kako danas biti i ostati čovek u nesagledivoj gomili neljudi oko nas?

Vojislav: Tu bih opet krenuo od sebe. Mislim da svako treba da krene od sebe, da bude dobar sam sa sobom, da ima svoj mir i leže u krevet čiste savesti, bude dobar prema bližnjima i daljima… Kada bi svi pošli od toga, to bi bilo dovoljno za neki generalni preokret. Još kada bi to moglo da se uradi na „tri, četiri, sad“, to bi bilo savršeno, ali… Ima tu posla. Kada se probudi, neka svaki čovek razmisli o tome šta bi danas lepo, dobro i pametno mogao da uradi za ovaj svet.

Po prirodi si umereni optimista. Da li je tako i po ovom pitanju, veruješ li da čemo uspeti nešto da promenimo?

Vojislav: Ne bih sad sam sebi da upadnem u stomak… Rekao bih „rezervisani optimista“, jer mislim da će na kraju sve biti kako treba, ali da će sve to biti veoma teško. No, ne bi smelo da bude bilo kakve predaje ili odustajanja.

Ipak borba?

Vojislav: Ipak borba, upravo tako!

Leb i Sol: Ovo nam je najbolja postava

Tagovi: Killo Killo Banda, Vojislav Malešev