Leb i Sol: Ovo nam je najbolja postava

Peca Popović je voleo energične bendove, a mi smo energije imali na pretek… Moraš da pustiš intuiciju i talenat da prosviraju kroz tebe i Univerzum… Kada postoji bend, onda kažeš „mi“, jer svako ima svoju važnu ulogu… Vasil Tupurkovski je sa Klintonovima bio na Woodstocku, svi oni su bili hipici

Kada upoznate Bodana Arsovskog i Nikolu (Kokana, Kokija) Dimuševskog i zapodenete razgovor sa njima, brzo vam postane jasno da su ti ljudi oličenje gostoprimljivosti i skromnosti, te da za svoj bend (Leb i Sol, naravno) nisu slučajno odabrali takvo ime. Teško je i zamisliti da se ovaj bend zove nekako drugačije, prosto ne bi ni imalo smisla.

Da podsetimo, grupa Leb i Sol osnovana je 1. januara 1976. godine, a pored Arsovskog (bas) i Dimuševskog (klavijature), u prvoj postavi benda bili su i Vlatko Stefanovski (gitara) i Dimitrie Čučurovski (bubnjevi). Kao i u svakom bendu, personalne promene su bile neizbežne i za Leb i Sol, a najosetljivija je bila pozicija bubnjara, na kojoj su se najduže zadržali Garabet Garo Tavitjan i Dragoljub Đuričić.

Aktuelna postava benda nije se menjala više od 15 godina. Arsovski i Dimuševski su višedecenijska konstanta, a vremenom to postaju i Dimitar Mičo Božikov (gitara) i Mihail Miško Parušev (bubnjevi). Na nedavno održanom koncertu u velikoj sali novosadskog Studentskog kulturnog centra pokazali su da funkcionišu kao izuzetno skladna celina. A to je bila prilika i da za Rockomotivu i njene čitaoce prozbore koju o svojim iskustvima i uspomenama.

---

Bodan Arsovski i Nikola Kokan Dimuševski:

Daj da poletimo!

Bezmalo pet decenija uspešne karijere je iza vas. Šta vidite kada se okrenete iza sebe? Čega se ponajviše sećate?

Kokan: Imao sam nepunih 18 godina kada smo došli u Novi Sad da snimamo prvi album. To je bilo davne 1977. godine, kada nas je PGP RTB pozvao. Došli smo u Novi Sad vozom, poneli smo sve instrumente koje smo tada imali… Ja pamtim samo lepe stvari, a one su nam se uvek dešavale. Kad upoznaš nove ljude i novu scenu, kad snimiš novi album, kad napraviš novu pesmu… Ima puno toga. Prošlost obično ostavljam iza sebe i pokušavam da živim danas, a šta će biti sutra… Ne znam. Sutra je nešto što ne postoji, baš kao što ne postoji ni prošlost. Postoji samo ovde i sada. Onoga što je bilo samo se sećamo. Ako uspemo da se setimo…

Novi Sad je bio jedan od prvih gradova u kojima ste nastupili van Makedonije, grad u kome ste snimili prvi album… I ne samo prvi, već i mnogo drugih (albuma i pesama). Koliko je, zapravo, ovaj grad značajan za vas?

Kokan: Ako saberem koliko puta sam bio u Novom Sadu i ako to „zipujemo“ da ne bude sa pauzama, verovatno će ispasti da sam u Novom Sadu živeo 3-4 godine. Novi Sad mi je jednako drag kao i moje Skoplje, jer ovde je naš početak. Nakon 50 godina, sada smo ponovo ovde i najavljujemo turneju koja će se dešavati naredne i 2026. godine povodom jubileja, 50 godina aktivnog rada. Sve lepo što mi se desilo bilo je baš u ovom gradu.

Možda jedan od najznačajnijih događaja na početku vaše karijere bio je čuveni koncert kod Hajdučke česme, kada ste bili predgrupa Bijelom dugmetu? Kako pamtite taj dan?

Bodan: To je bio naš prvi nastup izvan Makedonije, nešto izvan svih naših očekivanja. Došli smo u Beograd vozom, nosili smo gitare u tramvaju. Nismo poznavali grad, pa nismo ni imali pojma gde idemo. I odjednom stižemo na Hajdučku česmu, a tamo je već bilo 100 hiljada ljudi. Nismo mogli da verujemo šta se dešava niti šta sve može da se dogodi. Međutim, kada se popneš na scenu, što više publike ima, to je trema manja. Ni dan-danas sebi ne umem da objasnim zašto je to tako, verovatno zbog toga što ta masa upije sav tvoj strah. I onda nemaš izbora nego da daš sve od sebe i budeš najbolji. Zapravo, tek tada shvatiš da to i nije tako teško. Na kraju je i zadovoljstvo bilo veoma veliko, jer publika je u potpunosti prihvatila naš zvuk i energiju. Peca Popović je voleo energične bendove, a mi smo energije imali na pretek. Mediji su bili blagonakloni prema nama, pa nas je i javnost lepo prihvatila. Naravno, u tom trenutku nismo zasenili Bijelo dugme, to je tada bilo nemoguće, ali smo uspeli da bacimo neku malu magiju i nagovestimo da će od nas nešto biti. I bilo je. Sledeći naš nastup bio je u Novom Sadu, u Studiju M. Moram da pomenem Vitomira Simurdića, muzičkog urednika Radija Novi Sad, koji nas je najviše hvalio, Anđelka Maletića, takođe jednog od urednika i voditelja na tom radiju, novinara Bogicu Mijatovića, producentkinju Katalin Farkaš i Ištvana Tibaia, ton majstora u Radiju Novi Sad zaduženog za snimanje. To su bili ljudi koji su nas mnogo zavoleli i podržali na početku karijere. A mi smo došli kao klinci, u Novom Sadu nismo svirali pred 100 hiljada, već pred 150-200 ljudi. E, to je bila prpa, kad vidiš da te gledaju kao pod mikroskopom. To je bio naš prvi utisak. No, kada su krenuli i prvi aplauzi, kada smo videli da su nas prihvatili, onda smo se opustili i počeli da sviramo kako treba. To je bio znak da nas pozovu i na Omladinski festival u Subotici. Tada je sve krenulo, postali smo vidljivi u Srbiji, pa su nam urednici PGP RTB-a ponudili da za njih snimimo ploču. I nju smo snimali u Novom Sadu, praktično nismo mogli da se otrgnemo od ovog grada i Vojvodine.

Kokan: Mi smo u to vreme svirali sasvim drugačiju muziku od svih ostalih bendova. Time smo iznenadili sve: sebe, kolege, ali i publiku.

Kada ste se muzički osećali slobodnije i komotnije, u prošlom ili u ovom veku?

Bodan: Tada nisi gledao da li ti je komotno, bilo je važno da se svira, da se završi posao. Sada pokušavaš da se osećaš lepo, komotno i slobodno, ali svet se pokvario i nema mesta za tu tvoju slobodu. Sada znaš šta ti treba i šta tražiš od slobode. Tada nismo imali vremena da o tome mislimo, a sada kad slobodu tražiš, nje ima sve manje. Borimo se da se ovaj svet oplemeni, ali ponekad se pitam da li smo uopšte nešto i uradili. Mislim na sve nas muzičare, umetnike… Radiš, radiš, misliš da te svet prati i ponekad se uhvatiš u mislima da je sve što si uradio bilo džaba. I to me zbunjuje u ovim godinama. Da je vredelo, vredelo je. A da li je ostavilo traga? Kao da nije… Ali, opet, pojavi se neko ko kaže “bio sam tada na vašem koncertu, bilo mi je veoma lepo, učinili ste me najsrećnijim čovekom na svetu” i onda shvatiš da si nešto uradio. A potom odeš na neki intervju, dođe neka mlada novinarka ili novinar i pita vas “a kada ste vi počeli da radite?”. Oni nemaju pojma s kime razgovaraju, češće ćeš u publici pronaći nekog ko je iskreniji, obrazovaniji i ima više informacija od onih koji su učili da rade taj posao. I to je ono što me plaši, imamo učeni kadar koji ništa ne zna. Ako je tako u novinarstvu, mogu samo da zamislim kako je u drugim oblastima. Pitanjima nikad kraja, njih je sve više, a odgovora je sve manje.

Kokan: Ljudi su postali lenji. Kada smo mi bili mladi, nije bilo dostupnih informacija o bilo čemu, o stvarima koje te zanimaju: kako se svira, zašto se svira… Sada je sve dostupno, ali se sve brzo dešava, tako da niko nema vremena da bar dva puta presluša pesmu ili ploču. Ove generacije slušaju pesme zbog tekstova. Ovo je drugačija muzika koja ima svoje tajne, ima 3D u sebi. Ako ljudi ne primećuju te sitnice, onda je uzalud i naš trud, ali i onoga ko to sluša jer nije razumeo.

Od samog početka ste bili fusion band. U vašoj muzici ima rokenrola, etno muzike, jazza… Ako kažemo da je rokenrol opšte mesto, a etno karakterističan za ove naše prostore, koji su vam jazz muzičari bili uzor i inspiracija na samom početku?

Kokan: Uh, teško je to pitanje… Uvek se trudiš da se družiš sa onima koji su bolji, pametniji i više znaju od tebe. I muzika je na neki način zanat, matematika. Moraš da naučiš taj zanat, tu matematiku, a onda da to zaboraviš i pustiš intuiciju i talenat da prosviraju kroz tebe i Univerzum. Ja za sebe smatram da sam samo ruka hvataljka koja ima mišiće i tetive i da ne sviram ja, već neko drugi, nešto veće što je u meni, a isto tako i u Bodanu, Dimitru, Mihailu. Ti koristiš instrument da se izraziš, a koliko si u direktnoj vezi sa Univerzumom i Bogom, to je individualna stvar.

Kako ste Vi došli do tog specifičnog i prepoznatljivog zvuka na klavijaturama? Rekao bih da sam slične partiture čuo kod Randy Crawford i njenih klavijaturista. A ako biste svirali organ, zvučali biste slično Rayu Manzareku iz Doorsa…

Kokan: Joe Sample je sarađivao sa Randy Crawford, možda sa njim imam nekih dodirnih tačaka. Kao Ray baš i ne, ali možda ponekad zvučim kao Jimmy Smith. Kada sam imao 12-13 godina, Jimmy mi je bio veoma zanimljiv i voleo sam taj veliki instrument sa najtoplijim zvukom. I u ono vreme, a i danas, Jimmy je bio i ostao guru na Hammondu. Naravno, ima i drugih muzičara, ali Jimmy je baš pravi, mnogim generacijama je bio uzor. Nije poenta da kopiraš, već da naučiš kako se nešto radi. Kad igraš šah sa kompjuterom, on je nabildovan informacijama, zna sicilijansku odbranu, razna otvaranja, ali nema intuiciju. On može da predvidi idući potez, notu, šta god… Ali, to te pravi robotom, ti nemaš svoj miris, boju i ukus, praktično si nevidljiv. Ima puno takvih koji su veoma dobri muzičari, ali ti ne znaš ko su oni. Oni pravi odsviraju jedan ton i ti znaš da je to Miles Davis, Herbie Hancock ili ko već.

Bodane, u ranijoj fazi karijere ste često svirali na fretless basu. On se obično koristi za akustične koncerte, jazz i blues aranžmane. Koji su bili Vaši motivi da svirate na takvom instrumentu, kakav ste zvuk želeli da postignete?

Bodan: Bas bez pragova ima neki nedefisani zvuk i mene je uzbuđivalo kako se to uklapa sa ostalim instrumentima. Onda sam kupio gitaru 1978. godine i počeo da je sviram. Na početku je to izgledalo tragično, zvučalo je bezveze, ali sam vremenom „namestio“ ruku i počeo sam veoma dobro da se snalazim na tom fretlessu. Lepši je bio za kreiranje nekih specifičnih melodija, bolje mi je „ležao“ u rukama i mekoća njegovog zvuka je prijala mom karakteru. Dugo sam svirao fretless, ali sam se na proslavi 30 godina benda vratio na bas sa pragovima i ostao sam na tom instrumentu. Danas mi pragovi ponekad smetaju kad sviram, pa pomislim „što mi fretless sad nije pri ruci“. Svirati fretless je izazov. Limitiranost je za mene prednost, jer tada nalaziš neka nova rešenja koja mogu da budu i uglavnom jesu kreativna. Što kažu: „Ako jednom pogrešiš, to je samo jedna greška. Ako dva puta pogrešiš, onda nešto nije u redu s tobom. A ako tri puta pogrešiš, onda je to stil“. Ranije smo lakše putovali i nosili mnogo instrumenata sa sobom. Danas je sve to mnogo komplikovanije, na skoro svakih 50 kilometara se zaustavljamo na granici, carinici nas maltretiraju i pitaju „zašto nosiš gitaru“, „imaš dve gitare, jednu ćeš da prodaš, ti si trgovac“, pa treba da se ubeđuješ sa njima, vadiš neke specijalne papire za međunarodni transport… To je sve postalo toliko komplikovano da sam rešio da idem samo sa jednom gitarom. Krivo mi je, znaš. Mi smo ranije sa sobom nosili cele kamione instrumenata, sve što imaš kod kuće poneseš na turneju. Naređaš 3-4 gitare na binu, pa koja ti se sviđa, na njoj i sviraš. I po potrebi menjaš. Ali, sada vidiš da je sve to veoma opasno, možeš da izgubiš silno vreme… Ako hoćeš iz Makedonije u Srbiju, pa posle iz Srbije u Bosnu, granica i maltretiranja koliko hoćeš. I svi su carinici nedovoljno upućeni. Naletiš na nekog ko nema pojma ko si ti i onda te maltretira bezveze, izgubiš sat vremena na granici. Više nije dostojanstveno baviti se time, uzmeš jednu gitaru i šta je tu je.

Jedan od najpoštovanijih i najvoljenijih muzičara na ovim prostorima bio je vaš nekadašnji bubnjar Dragoljub Đuričić. Kako ga pamtite?

Kokan: Teško je u dva minuta opisati nekoga ko ti je bio drag, ko ti je živeo u kući nekoliko godina, ko ti je postao kao član porodice… Kada pričam o dragim ljudima koji više nisu sa nama, ja uvek govorim u sadašnjem vremenu. Ti ljudi su energetski oko nas. Iako ih ti ne vidiš, njihova energija se umuva među nas ako je to bilo istinsko prijateljstvo. Svi ga znaju kao čoveka koji ne zatvara usta, koji stalno priča. Stalno ima sve moguće informacije, voli da priča, u sve se meša… Evo jedne anegdote vezane za njega. Pošto je živeo u mojoj kući 3-4 godine, jedne večeri smo otišli na piće u jedan od kafića u Skoplju. Popili smo po nekoliko hladnih piva. Vraćamo se kući, ležemo u krevet. Ujutro ustaje Dragoljub i ne može da priča, promukao je. Kaže: „Koki, ja ne mogu da pričam“. A ja kažem: „Hvala ti, Bože. Imaćemo dva dana mira u kući, jer Dragoljub neće moći da otvara usta“. Kada ga vidiš onako ogromnog da mlatara rukama, da hoda kao crnac iz Harlema… Tako se ponaša, to mu je u krvi. Ali, on je u suštini veoma mek, da ne kažem nesrećan i povučen. On se brani tim napadačkim odnosom kako bi sakrio svoju milozvučnost. Sjajan lik, neverovatan prijatelj, šarmantan i snalažljiv. Kada se pojavi neki problem, on odmah ispriča neku foru, ohladi situaciju i učini je podnošljivijom. Balkanska scena je njegovim odlaskom izgubila sjajnog bubnjara i još boljeg čoveka. Dragoljub je mnogo pomagao klincima, organizovao je festival za mlade muzičare u Crnoj Gori, uvek je bio nasmejan i nikoga od kolega i klinaca nije gledao sa visine.

Zašto se bend razišao 1995. godine?

Bodan: To su bile lepe godine za Leb i sol. Nažalost, početak devedesetih nije bio dobar za narode Jugoslavije, ali mi smo bili na vrhuncu svoje slave i odlično nam je išlo. Bili smo uigran bend, imali smo i menadžera. No, svi su tada krenuli da rade i solo albume. Vlatko je napravio svoj, Koki takođe, Garo je počeo da radi na svojoj ploči, a na kraju i ja. I kada sam ja završio svoj album, svi su mi došli na promociju osim Vlatka. On je otišao u Ohrid, pošto je dva dana kasnije trebalo da imamo koncert tamo. Rekao je da je morao da ode dva dana ranije, imao je posla u Ohridu… Nešto pre toga smo se i posvađali, kada je on snimio svoj prvi solo album i krenuo na turneju sa nekim drugim muzičarima. Na albumu je imao veliki broj svojih pesama, možda 10-12. Od svih tih pesama svirao je samo dve, a sve ostalo što je svirao bile su pesme Leba i soli. Ja sam mu rekao: „Take it easy, man. Bend još postoji, glupo je ovo što radiš. Sviraš „Jovano, Jovanke“, „Aber dojde Donke“, sviraš sve pesme benda, a to niko nije uradio“. To ni Beatlesi nisu radili, čak ni kada se bend raspao. Svako je svirao svoju muziku. I rekoh mu ja da nije fer to što radi, a on je odgovorio „šta ima veze, što je problem da ja to sviram?“. I onda sam ja izdao album na čiju promociju Vlatko nije došao, a svi drugi su došli. Čak je i Garo došao, iako on tada nije svirao u Leb i sol, i bio je zajedno sa Dragoljubom. Dva bubnjara su se zagrlila, pričala i družila se. Iskreno, to me je malo pogodilo što Vlatko nije došao. Kod njega je bio prisutan veliki revolt, možda mu je i bilo krivo što sam ja izdao album, mada ne znam zašto. Valjda zbog toga što je to bio zaista dobar album. I kada sam ja organizovao koncert u Skoplju da promovišem taj album (Endless View), on je došao i izašao posle druge pesme. Makedonska televizija je snimala koncert, a na izlasku iz sale snimatelji su ga pitali gde ide, na šta je Vlatko odgovorio: „Nije mu ovo trebalo, nije mu ovo trebalo“. Nije mi trebalo da sviram na svom koncertu?! Nakon Skoplja sam svirao i u Bitolju i tada mi je Vlatko rekao: „Dosta je bilo Leba i soli, videćemo se drugom prilikom“. Na to sam ja odgovorio: „U redu, prijatelju, kad si tako odlučio“. I kraj…

Je li sve ovo bio razlog da ni pokušaj ponovnog okupljanja benda 2006. godine ne uspe?

Bodan: Pa, niko nije popustio…

Kokan: Energetski to nije uspelo. Kad postoji bend, onda kažeš „mi“. Ne mogu da kažem „ja i moj bend“, to smo svi mi zajedno. Svako ima svoju veoma bitnu ulogu u celoj priči. Vlatko je inteligentan i odrastao čovek koji odlično svira. Neka mu je sa srećom, ali žalosno je to što je radio, jer to nije njegov nivo. OK je da zaradiš novac, da se prodaš, da budeš pevač… Mi sad kada ga vidimo u šali kažemo „evo našeg bivšeg pevača“. Ali, čemu sve to? Imaš avion, imaš MiG-51 od benda, a ti ga parkiraš i pereš mu šoferšajbnu. Daj da poletimo!

Nakon svega toga, glavni zadatak bio je naći novog gitaristu. Kako je izbor pao na Dimitra?

Kokan: Mi smo odavno prijatelji, dugo se znamo, energetski smo kompatibilni i mi sa njim i on sa nama, tako da nije bilo mnogo dilema. Važno je naglasiti da on nije zamena za Vlatka, da je ovo potpuno iskrena priča. Ovo je najbolja postava benda Leb i sol ikada napravljena! I ona originalna je bila OK, ali ona je rekla šta je imala i završila je svoju misiju. Ovo je postava koja zna da poleti i ona je najbolja moguća. A znaš li zašto? Zato što svako ima svoju slobodu, ali mora da se ispoštuje stil, zvuk, miris i boja benda Leb i sol. Ujedno, mi smo sada 18 godina lakši. Družimo se za vreme i van svirke, uvek pravimo neke fore i šale, nameštamo jedni drugima nogu da se neko saplete i da se smejemo na bini, da nam bude interesantno i da to odjekne i u publici. Mi se smejemo na sceni, a publika se pita zašto je to tako. Tek kasnije ukapiraju da je to energetski. I svi su slobodni, nema pravila. Jedino pravilo je da to zvuči kao Leb i sol. Ali, on (bubnjar) ne glumi Gara, on je Miško. On (gitarista) ne glumi Vlatka, on je Dimitar.

Dado Topić vam je blizak saradnik, učestvovao je na nekim vašim pesmama, a ima i svoj veliki hit „Makedonija“. Utisak je da je on jedan od retkih umetnika sa strane koji je uspeo da pogodi makedonski sentiment.

Kokan: On je veliki emotivac i najbolji muški vokal koga ja poznajem. Možemo da nabrajamo i druge da se ne naljute, ali on je zaista guru kao vokal i kompozitor. Kada smo snimali poslednji album „I taka nataka“, došli smo na ideju da ga zovemo da otpeva pesmu „Si zaljubiv edno mome“, pošto je to bila sasvim različita verzija od one koju smo napravili osamdesetih. I otpevao je Dado, već posle drugog pevanja smo rekli „ovo je konačna verzija“. I kada je prvi put otpevao, bilo je to OK. Razumeo je tekst i jezik, ali ne baš sve. A onda smo mu rekli o čemu se radi u pesmi i Dado je gotovo zaplakao tokom snimanja, karakterističan je njegov krik na samom kraju pesme. Devojka kojom je momak trebalo da se oženi umire, zbog čega je ta pesma tužna. No, mi smo je napravili da bude malo veselija, da ima neku drugu dimenziju tuge.

Bodane, nedavno je Nikola Čuturilo Čutura prepričavao Vaše putovanje sa Vasilom Tupurkovskim, bivšim članom predsedništva SFRJ. Tupurkovski je tom prilikom pričao o tome kako je išao na koncerte Džimija Hendriksa…

Bodan: Da, on je čak bio i na Woodstocku sa Klintonovima kada su svi oni bili mladi. Vasil je tamo nešto i studirao, ne znam tačno šta, ali znam da su i on i Klintonovi tada bili hipici. A ja sam to Čuturi onako usput ispričao, vidiš kako je on to zapamtio… Svaka mu čast, ja sam skoro i zaboravio šta sam mu sve ispričao tom prilikom, jer to je baš davno bilo. Čutura i ja smo se družili 1987. godine, kada je on snimao svoj prvi album, a ja sam mu gostovao.

Mičo je jednom prilikom pomenuo da je pesmu „Si zaljubiv edno mome“ trebalo da peva Džoni Štulić…

Bodan: Da, zvali smo Štulića, ali nije hteo. Zvao sam i Bajagu, ali ni on nije hteo, rekao je da peva samo svoje stvari. Onda smo zvali Štulića i on je počeo nešto da filozofira. Nije odmah odbio, već posle 2-3 dana, kada je malo razmislio. Mi smo se sa Štulićem definitivno rastali u Njujorku 1982. godine. On je tada rekao: „Ko je raskrstio sa Jugoslavijom, taj je raskrstio i sa Jugoslovenima“. I otada se više ne družimo, otišao je i napustio stare prijatelje. Inače, mi smo tada bili na turneji po Americi.

Dok je Tito bio živ, da li su vas zvali da svirate za njega ili nekoga iz tadašnjeg establišmenta?

Bodan: Ne, ali su nas zvali da sviramo na Dan mladosti, 25. maja. Jednom mi se Vlatko javio i rekao da moramo da sviramo za dodelu štafete, na šta sam mu ja odgovorio da je bilo i previše tih besplatnih koncerata. „Ćuti, ne znaš ko je ovde pored mene. Moramo da sviramo“, vikao je Vlatko. I, svirali smo na kraju…

Već je 16 godina kako je objavljen vaš poslednji album „I taka nataka“, što je negde bio simbolični znak da bend nastavlja dalje. Pa, ima li „nataka“?

Bodan: Pa, posle „i taka nataka“ treba da bude „stigli smo“ (smeh).

Ali, i dalje stoje tri tačke, pa mi očekujemo nešto novo od vas…

Bodan: Pa, kada napravimo novi album, onda ćemo reći „stigli smo“ i kraj. Raspoloženja ima, ali problem je u ideji, ona nam nedostaje. Mislim da smo večerašnji koncert mogli bar dva puta bolje da odsviramo, takav sam osećaj imao. Isto važi i za album: snimićemo ga, ali pojma nemam kada i kako. Kada se budemo zasitili svirki, pauza će nas verovatno poslati u studio i videćemo šta će biti od toga. No, imam veliki pritisak da to mora da bude interesantno i drugačije.

---

Dimitar Mičo Božikov i Mihail Miško Parušev:

Ostvarili smo dečačke snove

Mičo, nekada ste bili gitarista u bendu Memorija, a sada u Leb i sol. Kakva je razlika?

Dimitar: Ogromna! U Memoriji nije bilo teže svirati nego u Leb i sol, ali tamo su postojale neke egzaktne stvari koje su morale da se pamte. Ovde ti simbioza basa, bubnja i klavijature daje snagu da malo odeš od sebe i daš svoj maksimum. Odnosno, da odeš od sebe i odsviraš i ono što ne smeš. Ona inspiracija koju ti daju Koki, Bodan i Miško… Toga u Memoriji nije bilo. To je bio pop-rock sastav i tamo je sve moralo da se odsvira striktno i precizno.

Koliko u bendu Leb i sol imate kreativne slobode i prostora, a u kojoj meri pratite određeni format?

Mihail: On ima najbolju matricu (smeh).

Dimitar: Evo, Miško je dao najbolji mogući odgovor.

Da li ste imali neki osećaj obaveze i pritiska pre nego što ste došli u Leb i sol? Vlatko je dugo bio u bendu i postavio je određene standarde na gitari. Kakav Vam je bio osećaj pre ulaska u bend, jeste li imali neku strepnju?

Dimitar: Ne, nisam imao nikakav strah ili strepnju. Još kao dečak u osnovnoj školi sanjao sam da sviram u Leb i sol, jer oni su vežbali kod nas u komšiluku. Kada si uporan, snovi ti se ostvaruju. Kada su se javili, ja nisam mogao da verujem da se tako nešto dešava. U to vreme sam imao neki projekat u San Francisku, trebalo je da promovišem svoj prvi album. Sve sam to otkazao i zamolio menadžera da ostavimo za kasnije, da se cela turneja odloži. Menadžer se složio sa time i rekao da nema nikakvih problema. I otada smo zajedno, 2007. godine smo snimili album, a 2008. je bio promotivni koncert u Centru Sava. U to vreme smo imali veoma dobrog menadžera, Miloša Jovanovića. Bez njega tog projekta ne bi ni bilo. Tom čoveku mnogo dugujemo. Nažalost, on više nije među nama.

Kakav Vam je bio osećaj kada ste prvi put sa Bodanom i Kokanom izašli na binu?

Dimitar: Pa, bilo mi je teško. Postojao je pritisak zbog očekivanja publike, ali ja nisam hteo da budem ničija imitacija, želeo sam da dam nešto svoje. Tako je bilo u svim bendovima u kojima sam svirao. Nikada ne bih ni pomislio da nekoga imitiram i mislim da sam uspeo u tome, da sam ostavio neki svoj pečat.

A da li svet posmatrate kroz „ružičaste naočare“?

Dimitar: Verovatno da i ja to ponekad radim. Pesmom „Pink glasses“ sa svog prvog albuma svetu sam želeo da poručim da skine te naočare i vidi realnost oko nas. Ili obrnuto, da stavi te ružičaste naočare kako ne bi gledao sve ove gluposti koje nam se dešavaju. Svakako, to je dvosmislena priča.

Da li to isto važi i za „Let’s Go Fishing“?

Dimitar: Jeste, treba da izađemo iz ovog sveta koji samo eksploatiše resurse i juri za novcem. Znam po sebi kako je to kad odeš na pecanje, opustiš se i pobegneš od svih dnevnih problema koji nas tište i predstavljaju našu svakodnevicu. Poruka je da treba živeti život, a ne juriti za materijalnim dobrima. Njih danas ima, a sutra ih nema. Kad odemo mi, otići će i to materijalno. Odlazak u prirodu, izlazak iz grada, iz te konzerve… To je najbolji lek za sve.

Miško, od svoje šeste godine si na bubnjevima. Još ti nije dosadilo?

Mihail: Nije mi dosadilo, jer to mi je bila velika želja. Već sa tri godine sam želeo da imam bubanj, pa su moji roditelji sačekali da još malo porastem i kupili su mi ga. A sada se navršilo 40 godina kako sviram. Odmah sam krenuo da nastupam sa rok bendovima, a potom sam prešao i na jazz, jer volim da sviram sa jazz muzičarima. Kada sam se upisao u srednju muzičku školu, tu su počeli šokovi i traume sa raznim pravilima. Potom sam se upisao na akademiju, ali sam se brzo i ispisao. Otada samo sviram bubnjeve. Uvek sam bio okružen starijima kako bih naučio nešto novo. Do pre 15 godina sam se tražio kao bubnjar, a onda sam došao u Leb i sol kada su me pozvali. Bila mi je dečačka želja da sviram u ovom bendu. Pre toga sam svirao i u triju sa Vlatkom Stefanovskim, ali sam odustao od toga. Pre dolaska u Leb i sol bavio sam se uglavnom jazz muzikom i komponovanjem.

Ako se dobro sećam, rekao si da si „zaglavio“ u jazzu…

Mihail: Da, mnogo sam zaglavio u jazzu, pogotovo u Jazz Caffeu Troubadour u Dubrovniku, mada to više i nije jazz club. Kada sam bio tamo, preko dana bih išao na kupanje, a uveče bih imao jazz performanse sa raznim muzičarima od Njujorka do ovih naših prostora. Ja nisam školovani jazz muzičar, išao sam u klasičnu školu i samouki sam bubnjar, pa kombinujem rokenrol, jazz i harmoniju, to mi je najveći kvalitet.

Čini se da ti je bilo zapisano da sarađuješ sa Leb i sol, s obzirom da se tvoj i rođendan benda gotovo poklapaju...

Mihail: Oni su osnovani 1. januara 1976. godine, a ja sam rođen 24 dana kasnije. Na početku sam njihovu muziku slušao na radiju. Kada sam imao osam godina, tata me je odveo kod Gara, pa mi je on održao nekoliko časova. Potom sam polako počeo da upoznajem i ostale članove benda. Kokan mi je bio producent za jedan tinejdžerski bend. Ozbiljno smo svirali, iako smo imali svega 15 godina. Zatim sam upoznao i Bodana, često smo se družili u njegovom studiju, gde sam često snimao tokom devedesetih. Bodan je imao privatni studio i radio je na televiziji, pa smo se tamo svi muvali. Nakon toga sam često bio u Zagrebu i Ljubljani, stalno sam tamo svirao jer sam pokušavao da se odselim iz Makedonije. Međutim, jednog dana me je Bodan pozvao i rekao: „Ti si tu, u Skoplju? Super“. I onda sam se ja vratio i ukotvio tamo, a oni su me pozvali u bend. Posle dve-tri probe već smo imali i prvi koncert.

Jesi li osećao neki pritisak kada si došao u bend? Veliki su bubnjari bili u bendu pre tebe poput Gara i Đuričića…

Mihail: Ja sam njih obožavao, još kao klinac sam išao na njihove koncerte. Već sa devet godina sam znao kako izgleda bend i ko su njegovi članovi. Čudio sam se ko je ovaj drugi bubnjar, a nije Garo. I on je dobro svirao, imao je sjajan osećaj. Ja neke pesme sviram kao što ih je Dragoljub svirao, a ne kao Garo. Đuričić je bio pop bubnjar, na „Bistroj vodi“ često koristim neke njegove tehnike. Postoji jedan njegov ton koji često odsviram i to me uvek podseti na njegov vedar duh. Na jednom festivalu u Grčkoj smo čak i svirali zajedno, to je bilo pre 25 godina. Inače, ja sarađujem i sa drugim bendovima, a imam i svoj bend.

Zašto toliko voliš neparne ritmove?

Mihail: Četiri četvrtine su ono što zaista volim, a neparni ritmovi su mi prirodni, naše tradicionalne pesme su takve. Mnogo je tih ritmova koje su drugi pokrali, pa sada misle da su njihovi. A to su, zapravo, ritmovi koji su rođeni na ovim prostorima.

Darko Rundek: Svjesni sluga ili nesvjesni rob?

Tagovi: Bodan Arsovski, Bojan Božić, Dimitar Mičo Božikov, Kokan Dimuševski, Leb i sol, Mihail Miško Parušev, razgovor